Napušteni grad u neodređenom vremenu. Uprkos nestašici hrane i vode, nekolicina meštana uspeva da preživi. U bolnici, mlada naučnica Foteini pomaže sredovečnom muškarcu sa amnezijom. Upoznavanje sa glumcem Ajasom, koji dolazi u posete bolesnoj sestri, oslobađa je usamljenosti. Međutim, njihova ljubav traje kratko, a ništavilo je neumoljivo...
Eksperimentalna drama Nevino telo (u bukvalnom prevodu sa grčkog), odnosno Pustinjsko nebo (prema internacionalnom naslovu) mogla bi se tumačiti kao alegorija o ćutanju kosmosa - beskonačnog i ravnodušnog prema ljudskoj patnji. Čovek, koji je sebe postavio u centar sveta (kako veli ostareli doktor u poslednjoj trećini filma), sveden je na nivo senke - jadne i izgubljene u očajničkoj i uzaludnoj potrazi za umirućom nadom. Pod sivim nebom, a među zgradama na kojima su znaci propadanja sve vidljiviji, smrt deluje poput milozvučne pesme.
Pomerajući granice u fetišizaciji sumornosti, autor (reditelj, scenarist, producent i kompozitor) Nikos Kornilios stvara egzistencijalni vakuum za svoje likove i gotovo ih izjednačuje sa laboratorijskim miševima, koji su glavnoj junakinji jedino društvo na radnom mestu. Svakome od njih dodeljuje različita mesta na Hronosovoj skali, otežavajući tako njihovu interakciju i komunikaciju. Ajasa osuđuje na život u prošlosti, mučeći ga sećanjima na bolje dane, kada pozorište nije bilo prazno i kada je sa sestrom mogao da bude u istoj sobi i dok je ona budna. Pacijenta sa amnezijom, logično, vezuje za sadašnjost, sa kamerom i beleškama kao pomagalima u lutanju između juče i sutra. Za Foteini ostavlja neizvesnu budućnost, osujećujući njene pokušaje da ostvari velika očekivanja. I čim se jedno od njih usudi da prekrši pravila, posledice su tragične.
Kornilios se, u predstavljanju svojih ideja i oslikavanju emocija, oslanja na izražajnost glumaca i, posebno, dodir - položaj ruku često odaje šta u datom trenutku protagonisti osećaju ili čak o čemu razmišljaju. Moćna crno-bela fotografija (Dominik Kolan), ogledalo nestajanja, i prefinjen zvučni dizajn (Emanuel Simon), odjek tišine, daju uzvišen ton njegovoj ledenoj i melanholičnoj odi.
Pomerajući granice u fetišizaciji sumornosti, autor (reditelj, scenarist, producent i kompozitor) Nikos Kornilios stvara egzistencijalni vakuum za svoje likove i gotovo ih izjednačuje sa laboratorijskim miševima, koji su glavnoj junakinji jedino društvo na radnom mestu. Svakome od njih dodeljuje različita mesta na Hronosovoj skali, otežavajući tako njihovu interakciju i komunikaciju. Ajasa osuđuje na život u prošlosti, mučeći ga sećanjima na bolje dane, kada pozorište nije bilo prazno i kada je sa sestrom mogao da bude u istoj sobi i dok je ona budna. Pacijenta sa amnezijom, logično, vezuje za sadašnjost, sa kamerom i beleškama kao pomagalima u lutanju između juče i sutra. Za Foteini ostavlja neizvesnu budućnost, osujećujući njene pokušaje da ostvari velika očekivanja. I čim se jedno od njih usudi da prekrši pravila, posledice su tragične.
Kornilios se, u predstavljanju svojih ideja i oslikavanju emocija, oslanja na izražajnost glumaca i, posebno, dodir - položaj ruku često odaje šta u datom trenutku protagonisti osećaju ili čak o čemu razmišljaju. Moćna crno-bela fotografija (Dominik Kolan), ogledalo nestajanja, i prefinjen zvučni dizajn (Emanuel Simon), odjek tišine, daju uzvišen ton njegovoj ledenoj i melanholičnoj odi.
No comments:
Post a Comment