Welcome to Nowhere (Bullet Hole Road) (William Cusick, 2012)

"Ključ mog spasenja leži u uklanjanju svih granica."

Zasnovan na istoimenom performansu trupe Temporary Distortion, film Welcome to Nowhere predstavlja nadrealističku dekonstrukciju mita o američkom snu. Razapet između video arta, roud muvija, apstraktne animacije i linčovskog trilera, pruža nam samo nekoliko komada slagalice čijim se spajanjem dobija iluzija priče o pet izgubljenih duša.

Misli, sećanja i halucinacije pesnika (i ubice?), autostopera (i lopova?), prostitutke, konobarice i narkomanke prepliću se na modernom "Divljem zapadu", u pustinji, motelskim sobama i noćnom klubu, na benzinskoj pumpi i, naravno, drumu. Nemoćni da se suprotstave demonima koji im hrane strahove, kao u pesmi iz karaoke-intermeca, svedeni su na nivo duhova, zatočenih u (bezizlaznom?) lavirintu grozničavih snova. Njihovi dugi i hladni pogledi paraju egzistencijalnu prazninu, a vreme kao da stoji, dok lagano tonu u ništavilo, postajući žrtve "paradoksalnih fantazija o neostvarivom bekstvu od stvarnosti, perverznoj seksualnosti i uzaludnom nasilju" (parafraza jednog dela zvaničnog sinopisa).

Kjuzikova onirično-nihilistička fantazmagorija prikazana je iz različitih perspektiva, ali je svaka subjektivna i zato nepouzdana. Da li ćete joj se jednostavno prepustiti, pokušavati da joj date smisao ili se odupirati anti-narativu, zavisi od toga koliko duboko ste spremni da zaronite u more podsvesti. Ukoliko ste raspoloženi za plutanje iznad "bluzerskih" soničnih pejzaža, u prisustvu sporadičnih dijaloga i neretko "tripoznih" slika zasićenih boja, onda je Welcome to Nowhere osveženje za kojim žudite. A možete ga pogledati na sajtu NoBudge.

The Hard: Bounty Hunter (Shunji Ōga, 1996)

Inspirisan akcionim filmovima B i C kategorije, Lovac na ucene Hard je jedan od brojnih animea koji su tokom poslednje dve decenije prošlog veka rađeni direktno za video tržište. Upakovan u četrdesetak minuta, donosi palp priču o strancu u velikom gradu i jednostavnom slučaju koji prerasta u košmar, ispunjen nipodaštavanjem marginalizovanih.

Iako je majstor "zanata", Hard nije u poziciji da bira zadatke, pošto se alimentacija i naknada za odgajanje kćeri neće platiti same. Kada krene u potragu za sitnim kriminalcem Fredijem, koji krade novac iz crkve, ni ne sanja da će se uplesti u lanac trgovine organima. U haosu koji izbija u utrobi Bronksa, loši momci će osetiti težinu njegovog nadimka...

Reditelj Šunđi Ouga, koji je karijeru započeo kao Dezakijev asistent na filmu Golgo 13: Profesionalac i sarađivao sa Amanom na avanturističkoj fantaziji Amon Saga, odbacuje realizam čim krene pucnjava, poručujući da Hardove nevolje ne treba uzeti za ozbiljno. A sa pseudonimima kao što su Turkey i Coffin-maker Chopper, drugačije nije ni moguće izboriti se sa amalgamom klišea i političkih nekorektnosti - nekim čudom, sasvim funkcionalnim. Prikaz ružnog naličja Njujorka, mikrokosmosa Amerike, dat je iz perspektive glavnog junaka, čoveka sa Dalekog Istoka, a sadrži društveni komentar o dubokim klasnim podelama i govori o ljudskom zlu koje se često krije na neočekivanim mestima. Međutim, u prvom planu su opaki  i bezobzirni tipovi koji prvo izbijaju zube, pa onda postavljaju pitanja, ne štedeći ni metke, ni automobile.

Nasuprot grupi psihopata stoji Hard, brižni otac i pravi akcioni heroj, uvek spreman da pomogne damama u nevolji, pogotovu ako su slepe, i demonstrira kulinarske veštine u svojoj skromnoj stambenoj prikolici. Vičan u spremanju špageta, razmeni pesnica i upravljanju automatskim oružjem, on ne iskače iz stereotipa, ali pridobija gledaočeve simpatije. Jasunori Matsumoto, koji mu pozajmljuje glas, demonstrira da i manje bitne uloge mogu biti ostvarene sa uživanjem, u čemu mu se pridružuju i ostali članovi glumačke postave iza jasnih linija i zagasitih boja.

Tako dolazimo do najupečatljivijeg aspekta ovog grešnog zadovoljstva - detaljnog crteža Masamija Sude (Hokuto no Ken iz 1986-e) i više nego solidne niskobudžetne animacije, koja odaje uticaj gorespomenutog Ouginog "učitelja". Sirovi šarm pokretnih slika i odličan zvučni dizajn, uz nenametljivu muzičku pratnju, koja donosi skladnu fuziju džeza i roka, zavešće svakog (ili bar većinu) ljubitelja dobrog staroškolskog treša.

L'arte della felicità (Alessandro Rak, 2013)

 

Šta je sreća, gde se krije i da li je dostižna, neka su od pitanja na koja Alesandro Rak pokušava da pruži odgovor u svom debitantskom filmu, animiranoj drami koja deli naslov sa knjigom Dalaj Lame. Ostavljajući dovoljno prostora za razmišljanje o krhkim porodičnim odnosima, smislu postojanja i predapokaliptičnom stanju sveta, Rak isporučuje emotivnu i inteligentnu priču o dvojici braće, bivših muzičara.

 

Tuga, srdžba, sećanja, kataklizmične vizije i hotimično napušteni snovi pletu lepljivu mrežu oko ogorčenog sredovečnog taksiste, nekad sjajnog pijaniste Serđa, primoravajući ga na preispitivanje života. Dok prolazi napuljskim ulicama, pod gomilama kesa sa smećem, predaje se tiradama ekscentričnog (i ubedljivog) voditelja emisije L'arte della felicità. Stari mercedes, koji još uvek prede, njegov je dom, a jedini prijatelji, bar nakratko, putnici različitih profila, sa sopstvenim teretom i receptima za prevazilaženje problema. Skoro svako od njih podseća ga na starijeg, nedavno preminulog brata Alfreda, koji je deceniju ranije otputovao u Darmsalu, posvetivši se budizmu i stavivši tačku na njihovu karijeru. A kiša kao da ne želi da prestane i oslobodi ga iz okova melanholije...

Poetičan opis Alfredove "svetle" smrti, koju najavljuju senke uspomena, označava početak fragmentarne, ali jednostavne pripovesti, u koju Rak ulaže mnogo ljubavi, obraćajući se gledaocu i kao Čovek i kao Umetnik. Unutrašnjost automobila predstavlja kao lični i društveni mikrokosmos, u kojem se ljudske sudbine sudaraju i ukrštaju, istražujući teme kao što su ljubav, gubitak, duhovnost, cikličnost vremena i male radosti koje ispunjavaju svakodnevicu. Vešto izbegavajući pridikovanje koje bi, bez sumnje, Umetnost sreće pretvorilo u nekakav priručnik za samopomoć, stvara simpatične likove, čija raspričanost nije opterećujuća i prema kojima gledalac može da oseti bliskost. Deo zasluga za replike neretko vredne citiranja pripada producentu i koscenaristi Lućanu Steli.

U razgovorima koje Serđo vodi sa Alfredom preko Skype-a (u scenama buđenja prošlosti) i koji otkrivaju snažnu povezanost, ali i generacijski i filozofski jaz između njih dvojice, ogleda se duša Rakovog filma. Njen "kavez" je impresivna animacija izvedena kombinovanom tehnikom (3D + rotoskopija), pod vođstvom umetničkog direktora Ivana Kapiela, a "lanci" su evokativne melodije Antonija Freze i Luiđija Šaldone. Izgled oživljene grafičke novele postignut je oštrim i snažnim linijama, kao i umetanjem statičnih visokostilizovanih kadrova, a najatraktivniji je u maglovitim "razglednicama" Serđove mladosti i u onim sekvencama koje realizmu dodaju prefiks "nad"...

 

Vortex (Nikos Koundouros, 1967)

 

Četvoro ljudi na ostrvu, Filipos i devojka njegovog mlađeg brata, koji je nestao ili je ubijen, homoseksualac Aleksis i sumnjivi stranac, upleteno je u mrežu laži, ljubomore, griže savesti i tajnih namera. A može biti da su, zajedno sa gledaocem, svi oni žrtve pauka Nikosa Kundurosa (Mlade Afrodite), koji glavom srlja kroz četvrti zid, stvarajući i istovremeno rastavljajući komleksnu (nerešivu?) slagalicu.

Otkrivajući u nekoliko navrata deo ekipe iza kamere, reditelj razvejava iluziju filma, ali je upravo takvim postupkom, ma koliko kontradiktorno zvučalo, i učvršćuje. Igru opskurnih i asocijativnih simbola počinje bez ikakvog upozorenja, pa vas u nju uvlači nespremne i zavedene lepotom visokokontrastne crno-bele fotografije. Zaplet (pod uslovom da uopšte postoji) i kratke, sporadične dijaloge podređuje nadahnutim slikama - komadima izlomljenog sna ili mita otuđenog od stvarnosti.

Iako snima na Kritu, Kunduros se više usredsređuje na lica protagonista, često bezizražajne maske iza kojih se, hladniji no ikad, skrivaju Eros i Tanatos, a vrlo verovatno i najpoznatija od tri Gorgone, s obzirom na radni naslov Lice Meduze. Njihovo prisustvo se oseća gotovo u svakom trenutku, kako u sceni seksa, koja nas seli u londonski apartman, tako i u procesu izrade strašila od slame, sa ljudskom lobanjom kao glavom. A u postavljanju zagonetki pomažu im razni predmeti, od para makaza na otvorenoj knjizi do lutke bez desne noge i postera sa krokodilom.

Skamenjenu tišinu, koja letnju idilu čini sumornom i mističnom, razbija eksperimentalna elektronska muzika Janisa Markopulosa i Vangelisa, sa uplivima grčkog folklora i psihodeličnog roka, u apstraktnom intermecu pre epiloga. Strast i smrt zvuče kao odjeci večnosti.

 

Primetan je snažan uticaj francuskog novog talasa, naročito erotskih misterija Alana Rob-Grijea, a ima indicija da Kunduros odlično poznaje radove Robera Bresona i Maje Deren. Precizan u svojoj haotičnosti, Vir je za definisanje težak, a za preporuku još teži... Ali jedno je sigurno - pogled Hare Angelusi se ne zaboravlja.

Exordium (Morgan Galen King & Josh Jones, 2013)

Iako iza sebe ima svega tri kratkometražna animirana filma, Morgan Gejlen King pretenduje da postane Ralf Bakši XXI veka, odnosno da nastavi tamo gde je Džerald Poterton stao sa kultnom SF avanturom Heavy Metal (1981). Nakon par probnih radova o kastriranom plaćeniku Mongrelu, na čelu malobrojne ekipe stvara mračnu i brutalnu fantaziju Exordium, kojom najavljuje dugometražni debi The Spine of Night.

Inspirisan ostvarenjima kao što su Gospodar Prstena (1978) i Vatra i led (1983), on donosi priču o "otkrivanju individualnog smisla našeg kratkog života, uprkos indiferentnosti nedogledne vaseljene", kako sam tvrdi u intervjuu za Legendarium Media. Šačica ratnika u potrazi za nadom primorana je da se suprotstavi nadmoćnom neprijatelju - natprirodnom entitetu kojeg nazivaju Čuvarem Kapije. Iza teških vrata, koja otvara zlatni mač, jedini preživeli (Sin Čovečji) pronalazi misteriozni Cvet...

U drugoj polovini, osmominutni Exordium skreće u pravcu definisanom pesimizmom, donekle nihilističkom filozofijom, i cikličnim shvatanjem istorije, postavljajući egzistencijalistička pitanja. Da je reč o delu koje je nastalo iz ljubavi poručuje svaki frejm niskobudžetne animacije, izvedene danas retko primenjivanom tehnikom rotoskopije. Nostalgičan za vremenom kada je ista bila mnogo češće u upotrebi, King u njoj vidi idealan način za spajanje fiktivnog i realističnog, kao i za ispunjenje sopstvene vizije. Grupa od četvoro naturščika se vrlo dobro snalazi u svojim prvim (i malim) ulogama, a njima se pridružuje i koreditelj Džoš Džouns, pod maskom Čuvara Kapije, zauzimajući još i mesto ilustratora i dizajnera zvuka. Jan Densford crta storibordove, rekvizite obezbeđuje Aleksander King, dok odličan saundtrek, mešavinu psihodeličnog roka i elektronike, potpisuju Strand of Oaks, After Future i Ice Dragon.

Exordium zavređuje pažnju i deluje kao početak obećavajuće karijere.

Golgo 13: The Professional / Queen Bee (Osamu Dezaki, 1983 / 1998)

 Golgo 13: The Professional (1983)

Deceniju nakon debija na velikom platnu, najpoznatiji lik autora mangi Takaa Saita postaje predmet interesovanja Osamua Dezakija, koji mu se ponovo vraća petnaest godina kasnije. Golgo 13 (aka Djuk Togo) važi za najveštijeg profesionalnog ubicu, tako da oni koji ga angažuju mogu da budu stoprocentno sigurni da će meta biti eliminisana, bilo da je reč o političkom magnatu ili glavešini kakvog krimi-sindikata. Njegova prošlost je misterija za sve obaveštajne službe...

Scenaristi koji sa Dezakijem sarađuju na Profesionalcu glavnom junaku daju gotovo natčovečne sposobnosti, naprežući suspenziju neverice do (kidanja) krajnjih granica. U njihovom tumačenju, on je u stanju da se izvuče iz nemogućih (čitaj: eksplozivnih) situacija, pa se da opisati kao čvrst spoj Džejmsa Bonda, Betmena (ili Supermena?) i Prljavog Harija, samo sa "one" strane zakona. Angažovan da se reši izvesnog Dr Zeda, Golgo 13 putuje na Siciliju, gde se od lovca pretvara u lovinu... ili bar tako misli industrijalac Lenard Doson, koji pokušava da mu se osveti za sinovljevu smrt. Devedeset minuta seksa, jurnjave, nasilja i sumnjivih faca upakovano je kao akcioni-mačo-palp-noar-krimi-triler sa ironičnim preokretom i mizoginim stavom, kao ograničavajućim faktorom.

Jednočasovna OVA Golgo 13: Queen Bee za nijansu je prefinjenija od prvog animea, budući da je Matici iz naslova, liderki disidentske vojske, dodeljena daleko značajnija uloga od svih onih koju su žene imale u prethodnom ostvarenju. Iako je njen karakter predstavljen sa muškog stanovišta, pri čemu joj pripada i nezahvalna titula antiheroine, ona ostavlja snažniji utisak od ćutlivog G-13, njenog neprijatelja br. 1 i, nakratko, ljubavnika. Radikalna u svemu, kako u krevetu i majčinskim obavezama, tako i u borbi za ostvarenje "viših ciljeva", Matica (čije je pravo ime Sonja) odaje utisak osobe koja bi u boljem svetu bila više od žrtve tragičnih okolnosti. Sa druge strane, Djuk Togo ostaje u istoj meri hladnokrvan, enigmatičan i dosledan najamničkom kodeksu.

Mračna parada najnižih ljudskih pobuda i najnepoželjnijih osobina, uz teme kao što su izdaja, prevara, korupcija, silovanje i samoubistvo, oba filma čini nepreporučljivim za mlađe (i osetljive starije) gledaoce, mada je to verovatno jasno iz dosadašnjeg teksta. Međutim, osnovni razlog zbog kojeg su vredni gledanja jeste strogo kontrolisana hiperstilizacija, po kojoj je Dezaki bio poznat i cenjen među mlađim kolegama poput Jošiakija Kavađirija. Osobenosti vizuelnog identiteta doprinosi česta upotreba "iskošene perspektive" i prigušenog osvetljenja, pa samim tim i dubokih senki, iz kojih izvire reka poroka i u kojima se skrivaju prave namere. Ništa manje atraktivan nije ni polurealističan i detaljan dizajn likova sa ekspresivno "izobličenim" licima u krupnom planu, kao ni tzv. postcard memories - zamrznuti kadrovi za intenziviranje dramatičnosti. Da slike budu još baroknije pobrinuli su se uplivi psihodelije, dok CGI sekvenca sa helikopterima (u Profesionalcu) donekle narušava poredak. "Seksepilan" džezerski skor, nešto moderniji (elektronskiji) u nastavku iz 1998. deluje kao šlag na ovim eksploatacijskim tortama.

Golgo 13: Queen Bee (1998)

Od Irana do Hong Konga - još dva azijska filma za početak avgusta

Cheraghi dar meh (Panahbarkhoda Rezaee, 2008)

U prvom dugometražnom filmu iranskog reditelja Panabarhode Rezea, nastalog pod uticajem Tarkovskog (Nostalgija) i Sokurova (Majka i sin), velelepni kadrovi obojeni melanholijom nižu se kao stihovi kakve poeme o usamljenosti. Minimalistički scenario Hoseina Saberija prati udovicu Ranu i njenog ostarelog i bolešljivog oca u rutinskim poslovima, koji im obezbeđuju golu egzistenciju u maglom okovanoj planini.

Okruženje protagonista u isti mah deluje spokojno i zlokobno - visoki četinari kao da im poručuju: "Mi ćemo ostati ovde i nakon vaše smrti i pobrinuti se da budete prepušteni zaboravu." A neminovan kraj se iz jutra u jutro sve više približava, čineći radnje poput pletenja, pecanja, pravljenja ćumura i popravke petrolejskih lampi apsurdnim. Međutim, Reze ne dopušta banalnosti da se otme kontroli, pretvarajući je u čistu vizuelnu poeziju - svaki trenutak iz skromnog života svojih junaka ovekovečuje sumornom, ali magičnom slikom, zahvaljujući impresivnoj fotografiji Alimohamada Gasemija. Svedenim dijalozima i ambijentalnim zvukovima, u odsustvu muzike, postiže gustu meditativnu atmosferu, neretko naglašavajući čovekovu ništavnost u poređenju sa prirodom (ili, šire posmatrano, vaseljenom). Uprkos tome, "jesenja" drama Svetlo u magli nije potpuno obavijena crnim i neprozirnim velom tišine - iskrica nade još uvek tinja, baš kao i onaj stidljivi plamičak u epilogu... 

Si Fei (a.k.a. Guilty) (Wong Pak-Kei, 2015)

Da li zbog negativnih kritika koje je dobio za komediju Siu je yau sam (S for Sex, S for Secrets) ili iz nekih drugih pobuda, Huang Baiđi okreće novi list i snima hiperstilizovanu (anti)romantičnu dramu sa elementima (krvavog) trilera. Istražujući samoprezir, usamljenost i uticaj trauma iz detinjstva, poručuje da je ljubav gotovo jednaka bolesti i donosi priču o iščašenom i turbulentnom odnosu dvoje marginalizovanih ljudi.

Zbog gadno unakaženog lica, Kit je primoran da čami u senkama trošne kolibe od otpadnog materijala, (prilično) zarađujući kao plaćeni ubica. Kada upozna prostitutku Ting Ting, odlučuje da otkupi njenu slobodu od makroa, ni ne sanjajući da će mu život postati još mizerniji. Ču Po-Hao i Lidi Li Jue-Tong, oboje glumci i manekeni, odlično se snalaze u ulogama neuravnoteženih individua, čiji su psihološki ožiljci mnogo dublji od belega na koži. Dok on polagano osvaja gledaočeve simpatije, ona se iz ranjene košute preobražava u sadistički nastrojenu vučicu, gladnu osvete. Tajne koje kriju jedno od drugog kidaju slabašne konce koji njihovu nastranu mikro-porodicu održavaju celovitom, da bi u završnici sa preokretom izašle na videlo. Baiđi nije baš uvek precizan pri određivanju ritma filma, ali jeste vešt u spravljanju slatkiša za oko. U "otrovnim" nijansama žute i zelene, koje dominiraju sjajnim svetlosnim i kolorističkim rešenjima, ogleda se nezdrava zajednica, čiji raspad je najavljen sveprisutnom oronulošću. "Naoštreni" elektronski skor i par scena groteskne sadržine upotunjuju preovlađujuć osećaj nelagode.