Jahaću te, nosorože!

... ili - kako me je inspirisalo jedno porodično okupljanje i uzburkane misli koje s istim nemaju nikakvih dodirnih tačaka. :)

JAHAĆU TE, NOSOROŽE!

    Pričali bi oni tako satima, gotovo bez prestanka. Povremeno bi jedni drugima upadali u reč, ali ne zlonamerno, već da se nadovežu na neko osedelo sećanje i izborane uspomene. I nije bilo nikog da ih prekine i prekori, jer ćutalice samo ćute, a njihovo ćutanje je ultracrno. Tim mutavcima bi trebalo staviti vatru na jezik. Možda bi onda imali šta da kažu, bar da se buncanjem oglase, da promrmljaju nešto nerazumljivo. Ako su njihovi najrođeniji zaboravili na kentaure i decu drevnih bogova, to ne znači da i oni treba da pođu istim, utabanim i monotono ravnim, puteljcima. Tamo neće pronaći Istinu. Dočekaće ih gusta magla, sva u ranama iz kojih ispadaju debeljuškaste, bele larve. Čim dotaknu zemlju, pretvaraju se u mikroanđele sa buljavim okicama. A uopšte ne shvataju koliko su prokleto glupe i kako im malo fali da poljube ogoljeno mesečevo srce, užeglo i krvavo.
    U kuhinji koju opsedaju gigantski crveni mravi videli smo golu kuvaricu – punačku ženu srednjih godina sa rupom na stomaku. Kada smo zavirili u nju, pozdravio nas je zeleni fetus podizanjem malog, cilindričnog šešira. Iznenadan prasak ga je uplašio, pa se pokrio komadom istucane piletine koju je njegova domaćica držala u levoj ruci. Kroz prozor uleteše leptiri sa vojnim šlemovima i počeše da nas bičuju mekim zmijskim košuljicama. Vikali su nešto na latinskom, ali sa tako lošim akcentom, da je zvučalo kao da pričaju japanski sa vrućim krompirom u ustima. Morali smo da napustimo prostoriju i izađemo napolje, kroz predsoblje sa tapetima na pruge. Ispred ulaznih vrata dočekala nas je dvonoga mačka koja se toliko cerekala da nismo znali kako da reagujemo. Ponudismo je plavim mlekom, ali je kučka odbila uz obrazloženje da je obilno doručkovala. Na devetnaest koraka odatle zasadili smo drvo koje je rađalo staklene jabuke. Međutim, umesto njega je izrastao pozlaćeni trnožbun. Probasmo njegovo lišće i, zaključivši da je jestivo, zaspali smo kao zaklani.
    Idućeg jutra bejasmo uzrujani, pošto su nam pčele pljunule med u čaj od kamilice, a hteli smo da stavimo dve kašičice šećera. Najmudriji među nama presekao je vene i, pre nego što se skamenio, uskliknuo je: “Jahaću te, nosorože, pa makar mi to bilo poslednje!”

Vermilion Souls (Masaki Iwana, 2007)

"If I die nameless, 

perhaps I'll become a star, 

sacrificially among others, 

in a glittering sky."

Shūji Terayama

Kada sam naišao na Vermilion Souls, bio sam ubeđen da se iza neodoljivo poetičnog naslova krije vanserijski film. Znam da je ovakvo procenjivanje pogrešno, kao što je i suđenje o knjizi po koricama, ali mi je nešto govorilo da sigurno neću biti razočaran... i neizmerno mi je drago što je razočaranje izostalo.

U osnovi, zaplet Rumenih duša je krajnje jednostavan. Radnja se odvija u posleratnom Japanu 1952. godine. Sedmogodišnji dečak u školskoj uniformi izlazi iz kuće i kreće u poteru za flajerom ispuštenim iz aviona. Po ulasku na privatni posed u vlasništvu carske porodice, stiže u oronuli zamak, čiji stanovnici boluju od prekomerne osetljivosti na sunčevu svetlost i čekaju da vlada odobri eutanaziju. Nean je prostitutka koja nosi ožiljke od neuspelog pokušaja samoubistva. Maria je misteriozna, gluvonema i nepokretna devojka koja je već dvaput preživela trovanje gasom. Hizume je starac sa slepljenim prstima na šakama koji je naučio da barata četkicom pomoću usta, te je kao kaligraf nastupao u predstavi nakaza. Hinomaru je njihov stražar, pilot-kamikaza koji je podbacio tokom rata, pa zato priželjkuje da umre, mučen krivicom što je nadživeo kolege i iz sažaljenja prema "zatvorenicima".

U opširnom obrazloženju scenarija, Masaki Iwana, vremešni butō plesač, kaže da je bio inspirisan tragičnom smrću bivše žene koja mu je tokom braka pružala neiscrpnu podršku. A ukoliko ste, makar kroz kakvu adaptaciju, došli u susret sa  delom Ningen Shikkaku, nije tako teško zaključiti da je ogroman uticaj na njega izvršila i kvazi-autobiografija suicidnog Osamua Dezaija - zato je i očekivan kadar koji se usredsređuje na primerak knjige. Naravno, ni navođenje Terayaminih reči nije sasvim slučajno, jer je njegov avangardni duh ovde sveprisutan.

Formirajući (nekoherentan) narativ putem kontemplativnih, višejezičnih dijaloga, nadrealnih tabloa i postmodernističkih plesnih tačaka umesto monologa, tj. pripovedajući o "veštini bitisanja koje se usuđuje da bude proživljeno kroz smrt", autor nas podseća na stradanje (Japana) tokom II svetskog rata i posledice tog užasa, govori o simbiozi duše i tela (objekta) koja nemoguće preobražava u moguće, a poput ikonoklasta razbija religijske alegorije i od njihovih delića stvara sopstveni sistem simbola. Osobenjački likovi se u taj sistem savršeno uklapaju, a svojim pseudonimima delimično otkrivaju značaj mesta koje u njemu zauzimaju. Isto važi čak i za dvoje preminulih (Kakera i Masukiyo) koje su preduhitrili sapatnike u čekanju poslednjeg dana. Tako je, recimo, Nean (od francuskog "neant", odnosno japanskog "nehan") ništavilo (nirvana), bezimeni klinac otelovljuje nadu (koja, čak i posrnula, ume da zablista u depresivnom okruženju), dok je (devici?) Mariji dodeljena dvostruka uloga molitve i kletve (inori & noroi), "eksplicitnih mehanizama za vraćanje podarenog života". Halucinantna scena na plaži u kojoj hendikepirana lepotica, zahvaljujući moći iluzije (ili ne?), po prvi put progovara (na italijanskom), zapravo je okosnica priče.

"In this world we live in, the soul keeps the form away, and the form betrays the soul. But true life means... (water, light, colors, sounds...)"

U istraživanju začudne tapiserije sa neuhvatljivim ornamentima, ispletene od niti egzistencijalizma i nihilizma, Iwana je spreman da rizikuje, pozitivno šokirajući kratkotrajnim, ali vrlo grafičkim uplivima (naizgled) nesimuliranog oralnog seksa i penetracije šakom, kao i izbezumljujućim momentima čiste strave, koji vas pogađaju kao grom iz vedra neba. Međutim, ti idiosinkratični "prepadi" nisu nimalo besmisleni, budući da sačinjavaju samu srž butō-filozofije, utemeljene na tabu temama, grotesknom, apsurdnom i esktremnom. Gledalac mora da bude spreman da prihvati potpuno drugačiji svet koji počiva na tek uspostavljenim pravilima (i donekle na logici snova), kako bi po rasplinjavanju istog bio nagrađen nezaboravnim iskustvom.

Sa tehničke tačke gledišta, ovo nesvakidašnje ostvarenje je briljantno skrojeno. Ono što u startu fascinira jeste odabir raskošno skromnih lokacija  (negde u Normandiji) - ogoljeno drveće okruženo visokom, osušenom travom, trošni enterijeri palate sa jezivim reljefima, merdevinama i bizarnim detaljima (skulptura od mistrija) i tesni pećinski tuneli koji vode do stenovite obale mora. Prelapa, zrnasta crno-bela fotografija (izvesni Pascale Marin), prožeta sepijastim flešbekovima (koji podsećaju na kakve arhivske snimke), opčinjava neprestanom igrom svetlosti i senke, a muzička podloga kombinuje duhovno, turobno i eterično sa muklom tišinom u jedinstvenu rapsodiju zvukova. Jedna od najupečatljivijih pokretnih slika je svakako Hizumeov performans pokraj zaleđenog jezera.

Iako mu je Vermilion Souls prvenac, reditelj ne pokazuje nedostatak iskustva i vešto barata vodećom i "potpornim" idejama, ugrađujući deo sebe i (prošlosti) svoje rodne zemlje u njihovo mračno tkivo. Punokrvni Umetnički film (pa još nastao u XXI veku) uvek je prijatno iznenađenje.

Nadrealna struktura XLII

~Plus Jedna / Plus One~

Svim čitaocima bloga želim da iduća godina bude
bar za nijansu srećnija od ove... :)

Natvris khe (Tengiz Abuladze, 1976)

"Where a mother's tear falls, a violet will grow."

Nedavno sam, prilikom opisivanja kratkometražnog filma Qolga, spomenuo Tengiza Abuladzea, čije je ostvarenje Vedreba (Molitva) jedan od glavnih razloga zbog kojih o kinematografiji Gruzije imam visoko mišljenje, iako je jedva poznajem. Njena atraktivnost je, čini mi se, posledica nedokučivosti koja proističe iz duboke ukorenjenosti u tradiciju naroda te zemlje, čineći je egzotičnom i mističnom. Natvris khe (The Tree of Desire) ne predstavlja izuzetak.

Već od samog početka, koji prikazuje umiranje belog pastuva na padini prekrivenoj jarkocrvenim bulkama i visokom travom, gledalac se susreće sa bojama koje dišu, krvare i omamljuju svojim intenzitetom, dok suza koju životinja proliva pokreće bujicu emocija. Maestralno oslikani kadrovi nižu se poput bisera na ogrlici i neprestano impresioniraju svojom lepotom, šta god da na sebi nose - stoku na ispaši, izboranog starca umornog pogleda,  bujno poprsje jedre i zavodljive Nargize ili pletilje u crnini koje se okupljaju oko velikog stabla i ogovaraju koga god stignu. Opojno zelenilo, bistri potoci, oronuli kućerci, prašnjavi putevi i stara crkva kamenih zidova formiraju naizgled idilično rustično okruženje koje u stvari truli pod teretom strogog patrijarhalno-pravoslavnog društva, na čelu sa korumpiranim sveštenikom Okhrokhineom i namrgođenim Tsitsikoreom, samoproklamovanim "vođom stada".

Na nezaboravan i dirljiv uvod nadovezuje se nesrećna ljubavna priča (slična onoj iz Tini zabutykh predkiv Sergeja Parajanova) koju prožimaju vesele "scene iz života (planinskog) gruzijskog sela pre revolucije". Veza siromašnog Gedye i lepotice Marite (sa "očima gazele") prekida se iznuđenom odlukom njenog oca i babe da je udaju za imućnog Shetea, nakon čega sledi venčanje koje, budući da više podseća na sahranu, negoli na radosnu svetkovinu, nagoveštava kobni epilog. Uporedo sa razvojem tragedije nailazimo na nekoliko ekscentričnih individua koje se, u gomili neukih, ističu kao proroci progresa, suprotstavljajući se zaostalim kanonima. Govori razuma brkatog Iorama zatucanim seljanima zvuče kao lupetanje ludaka, pa uz romantične izmišljotine ekstravagantne Pupale, služe za ispiranje usta tokom trač-partija. Njima odgovaraju sujeverje, ustaljena i ustajala pravila, a svako ko ih prekrši zaslužuje najstrožu kaznu.

Tokom neprestanog prebacivanja žarišta sa epizode na epizodu, stičete utisak da slušate iskusnog pripovedača koji često pravi digresije, ali uvek na pravom mestu, tako da njegova naracija ne deluje haotično i pritom liči na alegoričnu bajku oslobođenu fantastičnih elemenata. Otkrivajući svetlo lice vere, kroz Eliozovu srčanu potragu za magičnim kamenom, zlatnom ribicom i, naposletku, drvetom želja, ali i njeno mračno naličje, putem surovog isterivanja pravde (u blatu i pod okriljem magle), Abuladze istovremeno istražuje zloćudnu stranu ljudske prirode, kritikuje beskompromisnost patrijarhata i komponuje zanosnu odu jednostavnosti bitisanja - slatkog, gorkog, teškog, neizvesnog... Ovo ostvarenje je vrhunska poezija u slikama, dostojna titule "remek-delo".

Deva Zan (2011 ili 2012?)

Yoshitaka Amano je ime koje ljubiteljima japanimacije do sada sigurno nije promaklo, s obzirom na to da je, između ostalog, dizajnirao likove za kultni Vampire Hunter D i Oshiijev Tenshi no Tamago, oba iz 1985, manje poznatu OVA-u Amon Saga (1986) i segment Yotsuya Kaidan serijala Ayakashi: Japanese Classic Horror (2006). Osim toga, reditelj je jednog od snova u okviru omnibusa Yume jû-ya (2006), i autor dva ganimea*, Fantascope ~Tylostoma~ (2006) i Tori no Uta (Bird's Song, 2007). Njegov dugometražni prvenac, avanturistička fantazija Deva Zan, inspirisana japanskom mitologijom, trebalo bi da se pojavi na proleće iduće godine, kako twitchfilm najavljuje, odnosno 2012-e, prema ANN-u, koji su vest preneli sa konferencije za štampu, održane pre nekoliko dana, tačnije 21. decembra. Sudeći po trejleru, reklo bi se da je pri izradi primenjen cel-shading, uz efekte koji odaju utisak oživljenog akvarela, gotskog po koloritu i atmosferi...

Trejler:

Zvanični sajt: DevaZan

* Ga-nime (画ニメ) je kovanica izvedena od dveju reči – ga (画), što znači "ilustracija" i "anime", koja se već decenijama unazad odnosi na animaciju nastalu u Japanu, a inače predstavlja visoko estetizovan kratki film, stvoren netradicionalnim tehnikama, u režiji umetnika koji najčešće nemaju veze sa anime industrijom.

Ibara no Ō (Kazuyoshi Katayama, 2010)

"Without a wish, there's no wonder."

Ako je verovati fanovima originalnog materijala i wiki-stranici (sa spojlerima!) posvećenoj istom, Ibara no Ō je vrlo slobodna adaptacija istoimene mange Yūjija Iwahare. Međutim, Kazuyoshi Katayama (Teito Monogatari, Argento Soma) uspeva da, uprkos izmenama u scenariju, isporuči intrigantan multižanrovski anime, vešto žonglirajući već viđenim, ali sjajno isprepletenim idejama.

U bliskoj budućnosti (tačnije, 2012-e) svet je pogođen pandemijom virusa "Meduza" koji zaražene pretvara u kamen. Pošto su lekari nemoćni u otkrivanju leka, organizacija (sekta) Venus Gate odlučuje da pokrene projekat, simbolično nazvan "Sleeping Beauty", u okviru kojeg će nasumično odabrani srećnici (ili bogataši) biti zamrznuti sve dok se ne dođe do rešenja. Među 160 "pacijenata", koliki je kapacitet njihovog postrojenja, nalazi se i Kasumi koja nevoljno pristaje da učestvuje, jer za sobom ostavlja sestru bliznakinju, Shizuku. Posle izvesnog vremena, ona se prva budi iz kriogenog sna i saznaje da je "Cold Sleep Capsule Center" obrastao u gigantsku, trnjem prekrivenu lozu i da ga nastanjuju neprijateljski raspoložena monstruozna stvorenja.

Nakon obećavajućeg uvoda i fatalno prekinutog pokušaja bega pred napadom mutiranih slepih miševa (ili ptica?), ostavljeni smo sa grupicom od sedmoro protagonista. Nesigurnoj i stidljivoj Kasumi Ishiki pridružuju  se medicinska sestra Katherine Turner, koja nas stalno podseća na lajtmotiv priče (bajku o uspavanoj lepotici), maleni Timothy Laisenbach koji svaku situaciju tumači kroz aluzije na video igre, policajac Ron Portman sa istančanim osećajem za pravdu, džangrizavi italijanski senator Alessandro Peccino, dobroćudni inženjer Peter Stevens i istetovirani kriminalac Marco Owen, koji ubrzo zauzima poziciju vođe zahvaljujući beskompromisnom heroizmu i odlučnosti. Iako njihove ličnosti počivaju na klišeiziranoj karakterizaciji, gotovo je nemoguće zamisliti ih drugačije (i simpatičnije), budući da su svi u istom sosu, sa jednim jedinim zajedničkim ciljem - da prežive i, ako u tome uspeju, eventualno dobiju odgovor na pitanje: "Kako je svet otišao dođavola?". Kada ste okruženi krvožednim "demonosaurima", filozofiranju nema mesta (ono dolazi kasnije), a traume iz "prošlog" života nisu ni od kakve pomoći.

Dinamičnost prve polovine, koja crvenu tečnost i akciju nudi u izobilju (a bez preterivanja), ne jenjava ni u drugoj, zahtevnijoj, naprednijoj i izazovnijoj, koja vas neprestano bombarduje iznenađujućim preokretima i nudi neočekivana objašnjenja misterije, zamagljujući granicu između naučne fantastike i fantazije. Kompleksnost neretko zbunjujuće razrade i poetičnog epiloga, obojenog neizvesnošću, ogleda se u preklapanju koncepata koji, između ostalog, uključuju teoriju zavere, religijski fanatizam i vanzemaljske "vibracije". Uporedo sa njima, "survival horror" dobija novu, alegoričnu dimenziju, podstičući gledaoca na razmišljanje. Možda je trajanje filma trebalo bar malo produžiti i studioznije pristupiti košmarnosti postapokaliptičnog haosa, ali reditelju svakako treba odati priznanje za sposobnost da nijedan minut ne prepusti monotonosti, ubrzavajući ritam odvijanja radnje recipročno sa približavanjem katarzične završnice. King of Thorn nije oslobođen nedostataka, ali oni nisu maskirani, već često naglašeni u vidu šale na sopstveni račun.

Od samog početka, kada ugledamo New York kojim dominira zlosutna maslinastozelena, preko srednjevekovnog škotskog zamka, gde su smeštene prostorije centra za zamrzavanje, sve do njegovog raskošnog enterijera, kasnije razorenog pomahnitalom florom i faunom, primetna je velika posvećenost detaljima u iscrtavanju pozadina. Jednostavan dizajn likova Hidenorija Matsubare u duhu je savremenih animea, pri čemu stariji deluju ozbiljnije, nalik onima iz Production I.G. kuhinje. Kimitoshi Yamane (Escaflowne, Spriggan, Argento Soma, Cowboy Bebop) bio je zadužen za vozila i ostalu mehanizaciju, a Kenji Andō (Karas) za "freaks of nature" (što najverovatnije uključuje i onu spodobu iz naslova). Primenom cel-shadinga u kombinaciji sa tradicinalnom tehnikom postignuti su solidni rezultati. Muzički skor Sahashija Toshihika odlično se uklapa u svaku scenu, a posebno se izdvaja melanholična tematska melodija koja se na zadovoljstvo ušiju ponavlja nekoliko puta i uvek zvuči prelepo.

Svojom atmosferom, Ibara no Ō podseća na izvesne old-school japanimacije, tako da će prevashodno goditi ljubiteljima ostvarenja nastalih tokom 80-ih i početkom 90-ih što, naravno, ne znači da nove generacije treba da ga se klone. Naprotiv. Kralj trnja nikoga neće ostaviti ravnodušnim...

Cobra the Animation (Keizo Shimizu, 2010)

Manga Cobra Buichija Terasawe doživela je nekoliko animiranih obrada: dugometražni film Space Adventure Cobra (1982) i njegovu alternativnu verziju Space Cobra (1983) u trajanju od trideset i jedne epizode, oboje u režiji Osamua Dezakija i 2 OVA-e, povodom tridesetogodišnjice nastanka, Psychogun (2008) i Time Drive (2009), pod Terasawinim vođstvom, na koje se nadovezuje polusezonski TV-serijal, Cobra the Animation (2010), sa Dezakijem u ulozi scenariste. Iako su nastale krajem prve decenije XXI veka, savremene adaptacije zadržavaju (u današnje vreme krajnje osvežavajuć) "staroškolski" izgled, naglašavajući ga sadržinom i muzikom, koji sve vreme vrište: "Retro!"

"Kobura zi animēshon" je podeljen na 6 kratkih priča, vrlo dobro osmišljenih (čak i onda kada prate usputnu Cobrinu avanturu), uprkos činjenici da ovaploćuju ekstremno raskošnu futurističku fantaziju koja realizam izbacuje kroz prozor i uvodi "the rule of cool" kao osnovno pravilo, zbog čega je gotovo nemoguće poslužiti se izrazom "naučna fantastika". Poput nestašne dečurlije zarobljene u telima odraslih kojima je na igralištu nepregledne vasione apsolutno sve dozvoljeno, razigrani autori vas neprestano iznenađuju luckastim idejama, koristeći ih kao sastojke ogromne i slasne kemp-torte. Primenjujući holivudske recepte, posute (ma, razorene!) pikantnim japanskim začinima, uspevaju da u fiktivne svetove umetnu letelice u obliku pterodaktila, rols-rojsove na mlazni pogon, cveće sa dijamantskim zubima koje se hrani ljudskom pohlepom, džet-pirane, eksplozivne pečurke i minarete-rakete. Povrh svega, oni su potpuno svesni pojednostavljenog koncepta i neozbiljnog pristupa istom, ali mu ne dopuštaju da izmakne kontroli, upravljajući gvozdenom rukom. Zahvaljujući povremenom prisustvu poetične pravde, CtA se može nazvati i svojevrsnom petparačkom bajkom - fleksibilnom, duhovitom, uzbudljivom, napetom, (donekle ironičnom) i ispunjenom nekolicinom obrta.

Zapleti obično uključuju neku femme fatale kojoj Cobra (inače slobodnjak, pirat i plaćenik sa ucenjenom glavom) ne može da odoli, pa umesto da nastavi putem kojim je krenuo sa svojom partnerkom Armoroid Lady, on obavezno skreće, u nameri da pomogne dami u nevolji. (Tako, recimo, u početnom "story arc"-u, pravi društvo zanosnoj Secret, koja treba da isporuči Shivin ključ profesoru Toporu na planeti Galon.) Neuništiv, neustrašiv, uglavnom opušten, pomalo kapriciozan, zaljubljive prirode, uvek sa cigarom u ustima i kao puška zapet da u svakom trenutku ispali vickastu opasku, glavni junak, čije se ime s punim pravom nalazi u naslovu, jedan je od najupečatljivijih akcionih heroja. Njegov specifičan šarm prevazilazi svih dvadesetak Bondova zajedno, dok se po lopovskim navikama i neuhvatljivosti da uporediti sa Diabolikom. Pored glasa Naoye Uchide, karakterizaciju ovog osobenjaka upotpunjuju sitne finese, iz kojih uvek saznamo ponešto neočekivano. Neretko se dešava da se iz čupavih situacija izvuče pronicljivošću, umesto pesničenjem ili "psihopištoljem" koji skriva u levoj ruci, a po kome ga prepoznaju sumnjivi tipovi. Suprotstavljajući se najmoćnijem mafijaškom udruženju (Pirate Guild) i ostaloj interplanetarnoj bagri, Cobra nailazi i na lakše prepreke, kao što su trke neobičnim vozilima na satelitu u obliku ruleta ili ilegalne ulične tuče u "Gradu bez zvezda".

Svemirske Barbike kojima je okružen su, na radost muške publike, oskudno odevene (setite se stajlinga junakinje Heavy Metala i princeze Teegre iz Fire and Ice), počev od kraljevskih sestara (Jane, Catherine i Dominique) iz SAC, preko profesorke-arheologa (Utopia More) i vlasnice Palate Vremena (Sheherezade) iz Psychogun i Time Drive OVA-a, do Secret čije savršene proporcije otvaraju teška vrata i vile Ellis iz poslednjeg segmenta najnovijeg serijala. Njihovi sočno zaobljeni atributi (ili, srpski, sise & guzice) stalno sevaju u krupnom planu, ali one nisu samo praznoglave lepotice kojima je potrebna pomoć, budući da skrivaju više nego što se na prvi pogled uočava (i što njihovi kostimi mogu da pokriju). Sporednih likova ima na pretek i najčešće su prisutni kratko, tek toliko da klišei na kojima počivaju ne postanu dominantni. Među (pretežno harizmatičnim) Zemljanima, vanzemaljcima, mutantima, robotima i kiborzima našlo se mesta za jednog indijanca (koji se, uzgred budi rečeno, zove Geronimo), jednooke protuve, par mišolikih blizanaca (koji su, izgleda, parodija na Disneyevog Mickeya i voljenu mu Minnie), patkoglavog najavljivača i amfibijske partizane koji na svojim leđima nose laserske topove (!)... U svakom slučaju, da biste cenili tu neodoljivu šarolikost, potrebno je da je doživite. Jedina zamerka bi se mogla uputiti na premalo prostora posvećenog Lady, koja predstavlja glas razuma nesvakidašnjeg dua.

Prezentacija je, rečju, nezaboravna. Da nije oštrih, svežih i opčinjavajućih boja, besprekornog osvetljenja, jasnih linija i CGI-a (kojim su verovatno popunjavane rupe u budžetu), Cobra the Animation bi bez problema mogao da prođe kao zaboravljeni biser iz prošlosti. Old-school crtež je izvanredan, bilo da se radi o dizajnu likova ili pozadina, a animacija sasvim solidna i u korak sa dinamičnošću samog animea.  Nivo psihodeličnih tripova je, u odnosu na film iz '83. svedeniji, što ne umanjuje kvalitet već dovoljno maštovite (nadrealne) vizuelizacije - poseban šmek daju joj statični kadrovi stilizovani nalik stripovskim. Yoshihiro Ike (Blood: the Last Vampire, Sci-Fi Harry, Dead Leaves, Ergo Proxy, Karas, Freedom) se još jednom pokazao kao kompozitor istančanog ukusa, isporučujući gotovo savršen skor, pretežno orijentisan ka finim džezerskim melodijama, koje predvodi pesma za uvodnu špicu, Cobra the Space Pirate, u izvođenju sjajne Sasje Antheunis.

Za nostalgičare, ovo ostvarenje je svetilište ultimativnog eskapizma i instant-klasik, neverovatno relaksirajuć i krcat (ali ne i preopterećen) detaljima, ponekad i sitnim kakav je, primera radi, leteći, ružičasti i namrgođeni, zec. Nije mu cilj da gledaoca podstakne na razmišljanje, već da ga zabavi, a u tome je neporecivo maestralan. Sada nam, ako su glasine tačne, ostaje da sačekamo Cobru u igranoj formi, i vidimo kako će se Alexandre Aja (Haute Tension, Mirrors, Pirahna 3D) snaći sa franšizom Zemlje Izlazećeg Sunca...

Sasja Antheunis // Cobra the Space Pirate