Večeras, 12. marta 2021, u Galeriji Niškog kulturnog centra (Bulevar Zorana Đinđića 37), pred malobrojnim posetiocima (što je donekle razumljivo s obzirom na situaciju koja neće biti imenovana, pošto je mediji ionako svakodnevno imenuju, pretvarajući ljude u statistiku) otvorena je moja treća samostalna izložba pod nazivom Hypnos, i trajaće do 30. marta. Galerija je otvorena radnim danima od 9 do 20 časova.
U nastavku možete pročitati tekst koji sam pripremio za ovu priliku...
Budući da je filmska umetnost jedan od mojih glavnih izvora inspiracije, a na izvestan način i pokretačka snaga, osvrnuću se na repliku iz sjajnog ostvarenja Puriše Đorđevića Podne: „Mnoge stvari nisu za pisanje, čak ni za govor. Nešto se mora sačuvati za sebe, jer ono skriveno u nama obično je i najbolje.“ Upravo to što je skriveno, ta tajna našeg sopstva za koju verujem da u sebi nosi i sponu sa krajnjom, nedokučivom, a univerzalnom istinom, u osnovi je mojih kolaža... ili se bar nadam da jeste. Možda takvo neodređeno polazište nije baš najbolji izbor, ali moja namera i nije da pružam odgovore, već da uporno produbljujem misteriju, odnosno proširujem sopstveni lavirint u kojem sam istovremeno i Minotaur, i Tezej, i Arijadna.
A taj lavirint gradim od snova koji su, kako Tomas Pinčon tvrdi u romanu V., pesniku hrana, pa otud i Hipnos, otelovljenje sna po grčkoj mitologiji, u nazivu moje treće izložbe. Iako svoje vizuelne pesme komponujem od pozajmljenih „stihova“, pretežno fotografija i ilustracija decenijama starijih od mene, u konačnom ishodu one su proizvod moje intuicije, imaginacije i već spomenutih snova, ne nužno kao njihove adaptacije, jer ih po buđenju neretko zaboravljam. Većina radova nastaje u procesu preobražaja različitih duševnih, katkad sukobljenih stanja i funkcioniše kao seme iz kojeg se rađaju neki novi snovi – svetla u mraku svakodnevice, kao etapa u ostvarivanju životnog sna, ali i kao ljubazan poziv na neprekidno sanjarenje. Sudeći po brojnim pozitivnim reakcijama, mnogi su već prihvatili ovaj poziv, što je dovelo do učestale saradnje sa njujorškim underground umetnikom Martinom Del Karpiom, a nedavno i sa nemačkim kompozitorom, sineastom i sinestetom Martinom Gerikom koji je svoj najnoviji kratki animirani film Otonashi (u prevodu, Bezvučnost) u potpunosti zasnovao na nekolicini mojih minimalističkih kolaža. U autorskoj izjavi, on između ostalog kaže sledeće:
„Već neko vreme poznajem dela Nikole Gocića i zaista cenim njegov izvanredan stil. Putem svojih kolaža, on iznova uspeva da izazove emocije i divljenje. Njegovoj umetnosti je inherentna naročita magija, nadrealna lepota i estetika koja budi unutrašnje priče...“
Ovakvi komplimenti daju mi snagu da nastavim da sanjam, pa makar ti snovi bili samo bledi odsjaji onog što režiser eksperimentalnih filmova i moj dragi prijatelj Ruzbeh Rašidi naziva „svetlosnom prazninom“.
No comments:
Post a Comment