Muzički predah uz The Gabriel Construct

Gabriel Lucas Riccio, mladi i virtuozni pevač, kompozitor i multiinstrumentalista iz Salisburyja u Merylandu, nedavno je objavio svoj prvi album na zvaničnom youtube kanalu. Nastao u saradnji sa muzičarima koji neguju različite žanrove, konceptualni Interior City sadrži deset mračnih, višeslojnih, hipnotišućih i idiosinkratičnih kompozicija koje se, uprkos disonantnosti, neosetno ulivaju jedna u drugu. Prema rečima autora, one donose priču o paranoji i eskapizmu, prateći napore pojedinaca da povrate samopoštovanje i pronađu sopstveno mesto u nemilosrdnom društvu današnjice. Vešto kombinujući space & progressive rock, džez, neoklasiku, ekstremni metal, drum 'n' bass, elektroniku i pop 80-ih, Riccio čini da se slušalac nađe u čvrstom zagrljaju divljih talasa ili potone u najmodrije dubine uzburkanog mora zvukova...

TheGabrielConstruct.com

Imaginary...

Madness

Is this the face of madness? If it was, I could hang out here a little longer. I don't know loneliness, because everyone adores me. The birds are singing, whenever they sense my presence.

Bare trees twist their branches while I'm passing by. Loveless mermaid turns to stone as I stare into the ocean. Little horse will be bored, if I refuse to ride it... Maybe I'm a f*cking messiah?

Or it's just the sun trying to be free again? Either way, now I can see blue whispers... But where is the end, you sick bastard?!

To Aru Hikūshi e no Tsuioku (Jun Shishido, 2011)

Kao "bestado", pripadnik najniže kaste u Levammeu, Charles Karino je imao teško detinjstvo i neprestano bio suočen sa poniženjima. Oduvek je sanjao da postane vrhunski pilot u ratnom vazduhoplovstvu San Maltilije, smatrajući da na nebu nije važno ko si. Prilika da se dokaže ukazala mu se nakon bombardovanja palate plemićke porodice Del Moral. Poverena mu je strogo poverljiva (i rizična) misija, da buduću caricu Fanu preveze na bezbedno mesto, ostrvo Cyon, odakle bi je preuzeli oficiri iz flote za specijalne operacije i predali vereniku, prestolonasledniku Carlu, preuzimajući zasluge za njeno sprovođenje...

Potpuno ste u pravu ukoliko iz sinopsisa naslućujete da kratka (prekookeanska) avantura vodi ka zbližavanju Charlesa i Fane koje, kako kasnije saznajemo, povezuje i zajednička želja za slobodom, odnosno udaljavanjem od društva dubokih klasnih razlika. Zabranjena ljubav bila je centralna tema brojnih književnih dela i filmova, što će reći da ambicije reditelja Juna Shishida, kome je ovo dugometražni prvenac, i scenaristkinje Satoko Okudere, stalne saradnice Mamorua Hosode (The Girl Who Leapt Through Time, Summer Wars, Wolf Children), najverovatnije nisu bile prevelike. Konačan rezultat adaptacije romana Korokua Inomure jeste nenametljiv i neusiljen spoj romanse i akcije, koji se od sličnih izdvaja po fantastičnom setingu.

Uprkos jednostavnosti i predvidljivosti priče, To Aru Hikūshi e no Tsuioku (u bukvalnom prevodu, Sećanja na jednog pilota) poseduje izvestan šarm, prevashodno zahvaljujući simpatičnim protagonistima. U tumačenju glavnog junaka, odgovornog, spretnog, poslušnog i lojalnog vojnika mekog srca, mlađani Ryūnosuke Kamiki demonstrira zavidnu zrelost, dok je neiskustvo šesnaestogodišnje debitantkinje Seike Taketomi primetno u nekoliko navrata, ali nimalo ne oduzima od ljupkosti ne baš sasvim tipične aristokratkinje u nevolji.

Snaga animea leži u odličnoj animaciji, čiji kvalitet naročito dolazi do izražaja u izvanrednoj koreografiji okršaja u vazduhu, i atraktivnom dizajnu kako likova, tako i letelica, objekata i kostima, inspirisanih kulturnim nasleđem Evrope. Očaravajućim pozadinama pastelnih boja veličaju se neodoljive čari prirode imaginarnog sveta, a ogromna pažnja posvećena je oslikavanju nebeskih i vodenih prostranstava, tako da svaki zalazak sunca predstavlja nezaboravan doživljaj. Milozvučne orkestracije naglašavaju emocije u scenama koje se usredsređuju na razvoj odnosa između Charlesa i Fane, dok su dramatičnim i bombastičnim instrumentalnima uokvirene sekvence razaranja.

Prijatno i nepretenciozno, korektno napisano, solidno izrežirano i vizuelno raskošno, ovo ostvarenje će vam pružiti devedesetominutni predah od svakodnevnice. Ne očekujte ništa revolucionarno i nećete biti razočarani.

(U organizaciji društva Sakurabana, animirani film Princeza i pilot biće prikazan u utorak, 26. marta, u bioskopskoj sali Doma omladine Beograda, sa početkom u 20h. Ulaz je besplatan.)

2 x Eye Candy

Nostos: Il ritorno (Franco Piavoli, 1989)

Baš kao i metafizička fantazija Vera meksičkog reditelja Francisca Athiéa, Piavolijev dugometražni prvenac mogao bi se okarakterisati kao svojevrsni "roud muvi za dušu". Inspirisan mitom o Odiseju, usredsređuje se na povratak (prikladno nazvanog) heroja kući po završetku ratnih pohoda. Tokom plovidbe Mediteranom, Nostos doživljava brodolom i ostaje bez svojih pratilaca. Prepušten samom sebi i prirodnim lepotama ostrva na kome se našao, započinje put samospoznaje, suočavajući se sa burnom prošlošću.

U sudaranju i prožimanju nepouzdanih uspomena (na zavičaj, detinjstvo i izgubljene ljubavi) i uzburkanih misli, obavijenih žaljenjem zbog prolivanja krvi nedužnih, najčešće je nemoguće utvrditi šta je stvarnost, a šta halucinacija. Nostosovo tumaranje po obrisima događaja koji se bezuspešno otimaju zaboravu predstavljeno je u vidu duboko lične audiovizuelne poeme, enigmatične, hipnotišuće, umirujuće, nostagične i mračne. Redukujući reči na nekolicinu kratkih, jedva čujnih dijaloga i monologa na starogrčkom, Piavoli usmerava gledaočevu pažnju na opčinjavajuće slike, pažljivo uokvirene ambijentalnim zvukovima i raskošnim neoklasičnim kompozicijama, i uljuljkava vas u stanje nalik snu. A kako zauzima i mesta direktora fotografije i montažera, svaki pokret kamere i svaki rez usaglašeni su sa njegovom vizijom. Penušavi talasi, narogušene stene, opojno zelenilo i gluve pećine oduzimaju dah i podsećaju nas da ni najveštije izrađene tvorevine ljudske ruke nisu dorasle njihovoj veličanstvenosti...

Herutā Sukerutā (Mika Ninagawa, 2012)

Drugi film Mike Ninagawe, koja nas umalo nije oslepela prodornim bojama istorijske drame Sakuran, adaptacija je istoimene kontroverzne mange Kyōko Okazaki. Usredsređuje se na fizičko i mentalno potonuće manekenke LiLiCo, podstičući pitanja cene uspeha, povezanosti lepote i sreće, posledica plastičnih operacija i površnosti ljudi koji su uključeni u mašineriju zvanu šoubiznis, ali i onih koji nasedaju na laži, slepo glorifikujući svoje idole i tako negujući kult poznatih.

Budući da dolazi iz sveta modne fotografije, moglo bi se reći da je rediteljka ovde na svom terenu, ali uprkos tome, Herutā Sukerutā (Helter Skelter) nije vrhunsko ostvarenje. Ljubitelji izvornog materijala najviše joj zameraju na propovedničkom tonu, nedorečenosti likova i na tome što veću pažnju posvećuje telesnom, a ne psihičkom raspadanju. Erika Sawajiri, čiji su privatni neuspesi paralelni LiLiCoinim, briljira u glavnoj ulozi, iako je junakinja koju tumači, kao epitom egoističnosti i sujete, užasno antipatična. Kada njen život krene stranputicom, ona odlučuje da sa sobom povede i sve koji je okružuju, na prvom mestu (bezličnu) asistentkinju Hadu. Postoji samo par trenutaka tokom kojih je u njoj moguće prepoznati ostatke ljudskosti i osetiti mrvicu sažaljenja. Ninagawa je neretko okružuje ogledalima i blicevima, ističući lutkasto lice koje krasi bilborde i naslovne strane časopisa, i pri tom ne silazi ni sa TV ekrana. Raskošan kolorit je malo pitomiji, a jarkocrvena boja odabrana je kao osnovni motiv, simbolizujući vatru sa kojom se ne valja igrati. Snaga filma leži u hiperstilizaciji, odnosno raspamećujućoj vizuelizaciji i pametno iskorišćenoj muzici, kojom je naglašena histerija oko LiLiCo...

Las Aventuras de Dios (Eliseo Subiela, 2000)

Las Aventuras de Dios argentinskog reditelja i scenariste Elisea Subiele spada u red onih dela sedme umetnosti koja snažno prkose kategorizaciji. Može se opisati kao teološko-metafizička misterija, ekstremna, delirična, pronicljiva, izazovna, sardonična i ikonoklastična, začinjena apsurdnim i crnim humorom, sa bizarnom kafkijansko-beketovsko-bunjuelovskom atmosferom. Već u početnih deset minuta, autor vas nemilosrdno uvlači u alternativni svet, pružajući indicije da vam predstoji nezaboravan filmski doživljaj.

Nakon izlaska iz okeana, neimenovani protagonist, koji pati od amnezije i koga ćemo u nastavku oslovljavati sa X (Pasta Dioguardi), stiže u neobičan hotel, koji izdaleka izgleda kao da je posađen posred pustinje. Zbunjen ulazi u hol, gde zatiče gomilu kofera, i sreće nasmejanog gospodina u negližeu koji ga savetuje da ništa ne govori, jer će reči zastareti čim ih bude izustio. Da tamo nisu čista posla postaje još jasnije na X-ovom putu do sobe u pratnji ostarelog raznosača prtljaga. Nekoliko muškaraca čeka u redu da bi virilo kroz ključaonicu. Na sopstvenom bdenju, mrtvac masturbira, dok se dvoje bližnjih miluju pokraj kovčega. Mladiću koji umire od tuge monsinjor predlaže onaniju kao lek. Na zabavi nalik avangardnom performansu, X upoznaje enigmatičnu Valeri (Flor Sabatella), koja mu prevodi tvrdnje profesora iz inostranstva. "Mekušci imaju više prava od sisara da mrze evoluciju, a boja unihopa ne mora da se podudara sa bojom očiju žene."

Kada nešto kasnije X dođe do zaključka da ono što mu se događa mora biti deo nečijeg sna, vama i njegovoj prijateljici, emocionalnom vodiču, ne ostaje ništa drugo nego da se složite. Drugačije verovatno i nije moguće objasniti to što je proždiranje majke neizbežno i što Isus radi u kazinu, na lutrijskom izvlačenju uzroka smrti za okupljene nesrećnike. Želeći da sazna da li se po buđenju život završava, nastavlja ili tek počinje, X kreće u potragu za usnulim (bogom?), koji bi mogao da bude među gostima hotela. Tumaranje u cilju pronalaženja odgovora odvija se lagano, iznova otvarajući pitanja koja se tiču važnosti uspomena, percepcije stvarnosti i sopstvenog bića/identiteta.

Crpeći inspiraciju iz ličnih (?) košmara, dadaističkih, nadrealističkih i klasika francuskog novog talasa (poput L'Année dernière à Marienbad), i radova španskog umetnika Cristóbala Torala, Subiela stvara kompleksnu slagalicu, čije delove vešto skriva u zaključanim odajama podsvesti nepoznatog sanjara. Beskompromisan, pedantan i siguran u sprovođenju svojih ideja, kriptičnu priču izgrađuje od fragmenata izlomljenih pod teretom simbola, neprestano priređujući iznenađenja. Odličan je u radu sa glumcima, što je naročito uočljivo u slučaju Dioguardija i Sabatelle, koji se po prvi put pojavljuju na filmu i pri tom briljiraju. Jedino mu se može zameriti upotreba digitalne kamere, zbog koje lepota brojnih kadrova ne blista punim sjajem...

Fuera de Control (Sofía Carrillo, 2008)

Svojim jezivkastim prvencem Vertigo (2005), čija jedina mana je to što prekratko traje, meksička animatorka Sofía Carrillo demonstrirala je zavidnu veštinu u stvaranju klaustrofobične i uznemirujuće atmosfere, vodeći nas kroz lucidni košmar depresivne (ili samo brigama opterećene?) junakinje. Domen ljudske podsvesti istražuje i u gotski intoniranoj fantaziji Fuera de control (Van kontrole), kojom ponovo otkriva snažnu privrženost mračnoj lepoti.

Prema zvaničnom opisu, ova jedanaestominutna minijatura donosi usamljene likove, zarobljene u hodnicima kuće nalik pećinskom lavirintu, u očajničkoj potrazi za nekim ko će njihov (zagrobni?) život učiniti potpunim. Odsustvo dijaloga i izobličenost narativne konstrukcije, naizgled izgrađene po principu slobodnih asocijacija, ostavljaju dovoljno prostora za kontemplaciju, otvarajući mogućnosti za različita tumačenja. Sofíjine marionete mogle bi da otelovljuju uzburkane emocije (uplakana bista iskopanih očiju), unutrašnje dete (devojčica sa crvenom loptom), dve strane nečije ličnosti (bliznakinje, jedna sa, a druga bez ruku) i traumu/osobu zbog koje je "nevidljiva" protagonistkinja izgubila razum (avetinjsko biće)...

Kakva god se značenja skrivala iza turobnih slika, Carillova se potrudila da ih učini pronicljivim i opčinjavajućim, posvećujući ogromnu pažnju najsitnijim detaljima i igri (treperave) svetlosti i (dubokih) senki. Umorne oči na anemičnim licima naglašava crnom bojom, za pohabane viktorijanske haljine bira zemljane tonove, a iskrivljenim zidovima daje teksturu spaljene kore drveta. Direktorka fotografije Paola Chaurand opravdava ukazano joj poverenje, a eterično sablasna kompozicija El Muerto Saúla Ledesme i minimalistički zvučni dizajn Gerarda Martíneza savršeno su komplementarni impresivnim vizuelnim rešenjima.

Ukoliko ste ljubitelj stop-motion animacija, postoji ogromna verovatnoća da ćete se u radove Sofije Carrillo zaljubiti na prvi pogled i sa nestrpljenjem čekati da, sudeći po trejleru, podjednako privlačna Prita Noire (2011) postane dostupna za gledanje.