Der Samurai (Till Kleinert, 2014)

Til Klajnert je reditelj čiji rad vredi pratiti. Neosporan talenat pokazao je već u svojim kratkometražnim (studentskim) filmovima, povezanim temom ličnog oslobađanja/tranformacije. Njegov dugometražni prvenac može se posmatrati na isti način kao i ostvarenja koja mu prethode, a naročito Cowboy (2008), sa kojim deli i jednog od glumaca.

Nakon zlosutnog prologa, u kojem vidimo muškarca u elegantnoj beloj haljini (Pit Bukovski u ulozi neimenovanog antagoniste), upoznajemo naivnog, ćutljivog, i introvertnog policajca Jakoba (Mihel Dirks), koji nekonvencionalnim metodama pokušava da reši problem sa grabljivcem iz šume. U zabačenom nemačkom selu, u kojem živi i radi, niko ga ne shvata ozbiljno, a grupa lokalnih protuva doliva ulje na vatru nedostatka samopouzdanja. Paket nepoznatog pošiljaoca odvodi ga u napuštenu kolibu, gde upoznaje enigmatičnog transvestita, a noć koju provodi u poteri za njim menja ga iz korena... ili je to ipak samo privid?

Ko je pomahnitali stranac? Na ovo i na mnoga druga pitanja koja autor postavlja nije moguće dati precizan odgovor. Nije lako utvrditi ni da li je odmetnuti samuraj deo fizičke stvarnosti ili plod uobrazilje - demon osvete, Jakobov alter ego, ovaploćenje odsustva savesti ili ljudski lik usamljenog vuka koji hara tim krajem. Sigurno je da između njega i glavnog junaka postoji neraskidiva spona (i snažna napetost), budući da mladi pandur njime postaje fasciniran, zbog čega se povremeno stiče utisak da on uopšte i ne želi da ga zaustavi. Pokolj u kojem obojica (ravnopravno?) učestvuju podseća na nadrealistički košmar, a pokreće lavinu nataloženog gneva i dugo potiskivane (homo)seksualnosti. Kriza identiteta postepeno poprima zabrinjavajuće razmere, preobražavajući se u nešto nalik herojskom poduhvatu koja počiva na zabludi ili pobuni protiv uskogrudosti i malograđanštine.

Kao izvore inspiracije za ovaj bizarni psihološki triler/horor, Klajnert navodi Hofmanove pripovetke i film Autostoper (1986), a prepoznaje se i uticaj Izgubljenog autoputa (1997) i bajke o Crvenkapi. (Verovatno nije puka slučajnost to što Jakob ima riđu kosu, vodi računa o baki, nosi ime starijeg od braće Grim i suočava se sa vukom.) U intervjuu za Film4 kaže da Samuraj govori "o osobi koja se boji da pleše u javnosti", tako da se priča može posmatrati i iz ugla prevazilaženja strah(ov)a. A kako god je čitali, pratiće vas osećaj nelagode, u isti mah podmukao i čudno prijatan, čiji se intenzitet pojačava uporedo sa približavanjem epiloga.

Za uspeh ove dekonstrukcije mita o japanskim vitezovima u ogromnoj meri zaslužni su Dirks, koji pridobija simpatije uspešnim tumačenjem tunjavog dobrice, i Bukovski, koji "divlja" bez inhibicija, upisujući se na listu najupečatljivijih celuloidnih zlikovaca. Njihovi okršaji, bilo rečima ili "full contact", funkcionišu kao ključne tačke narativa, kulminirajući u sekvenci uvrnutog tancovanja, obavijenoj aurom linčovske drugosti. Po četvrti put, mesto DP-a reditelj poverava Martinu Hanslmajru, a ovaj se izbor ponovo ispostavlja kao pun pogodak, jer raskošna slikovnost ni u jednom trenutku ne odstupa od mračne vizije. Obojica umetnika znaju kako da postave osvetljenje i iskoriste prednosti lokacije, stvarajući teskobnu atmosferu, upotpunjenu jezivo-eteričnom muzikom Konrada Oleaka, i pružajući nezaboravan gledalački doživljaj.

Daliás idők (József Gémes, 1983)

Zasnovan na trilogiji Toldi pisca, novinara i prevodioca Janoša Aranjija (1817-1887), istorijski ep Daliás idők (Doba heroja) poziva se na legende o srednjovekovnom plemiću Miklošu Toldiju (oko 1320-1390), koji je po narodnim predanjima bio obdaren natčovečnom snagom. Iz perspektive protagoniste/naratora (kome glas pozajmljuje Đula Sabo), film donosi priču koja preispituje moralne vrednosti, podseća na konačnost života i razvejava romantične iluzije o viteškim vrlinama.

Jožef Gemeš, ispred tima od svega deset animatora (ili je prikladnije reći slikara?), primenjuje "destruktivnu" tehniku koja će nekoliko godina kasnije proslaviti Aleksandra Petrova. Svaki frejm animacije naslikan je uljanim pastel bojama na staklenoj površini, a potom delimično ili u potpunosti modifikovan, dok su za složenije scene paneli korišćeni kao slojevi. Proces izrade trajao je pet godina, ali je rezultat impresivan, uprkos "statičnosti" i ponavljanju pojedinih scena, s obzirom na to da je postignut izgled magijom oživljenih umetničkih platana.

U raskošnoj paleti boja dominiraju topliji tonovi, čija uloga je presudna u opisivanju snažnih emocija i uzavrelosti masovnih borbi, tokom kojih se sukobljeni konjanici preobražavaju u apstraktne forme. Briljantnim vizuelnim kompozicijama komplementaran je živopisni muzički skor, u izvođenju Simfonijskog orkestra Radio televizije Mađarske, a Toldijeve "smernice" pojavljuju se u ključnim trenucima, povezujući sećanja na njegove podvige u pripovest protkanu melanholijom...

Hakuchi (Makoto Tezuka, 1999)

"Ludak je iskreniji od normalnih ljudi. Smeje se kada želi da se smeje. Drži govor kada želi da drži govor. Ali se drugi plaše činjenice da on sve to čini u javnosti."

Zasnovana na istoimenoj kratkoj priči pisca i esejiste Anga Sakagučija, fantastična drama Hakuchi (Idiot) smeštena je u alternativnu prošlost (ili budućnost?) Japana, razorenog neprekidnim bombaškim napadima. Pod pritiskom dugog, naizgled beskrajnog rata, stanovništvo je i materijalno i duhovno osiromašeno, a korporacija Media Station nastoji da očuva takav status quo. Pored lažnih vesti, plasiraju se emisije zabavnog tipa u kojima je glavna zvezda atraktivna, ali razmažena i psihotična pop pevačica Ginga (Reika Hašimoto).

Usred tog haosa (koji neodoljivo podseća na ovaj, sa oznakom Made in Serbia) upoznajemo introvertnog i suicidnog Izavu (briljantni Tadanobu Asano), koji svoj talenat rasipa kao ponizni asistent produkcije u "palati neistina i gluposti". Snagu da opstane u paklu mobinga i izolacije pruža mu čudna veza sa ćutljivom Sajo (Mijako Koda), bizarno lepom ženom "ekscentričnog" suseda Kogarašija (Masao Kusakari).

Makoto Tezuka, sin daleko slavnijeg Osamua Tezuke, prema gledaocu je bespoštedan već od prvih minuta, tokom kojih oslikava snažan kontrast između unesrećenih na zgarištima i povlašćenih paragona smrti kulture (i nacije). Međutim, modeli koji, ledenih pogleda, u lepršavim haljinama poziraju pred uplakanim sirotanom i nad ugljenisanim leševima, samo predstavljaju blagi početni šok. Medijska satira, u koju nas isti uvodi, lagano se preobražava u romantičnu pripovest o usamljenosti, odnosno o potrazi za razumevanjem i nekakvim smislom u carstvu apsurda.

Baveći se preispitivanjem stvarnosti i umetničke etike, reditelj stvara likove iza čijeg se neretko karikaturalnog izgleda kriju dezorijentisane individue, bez kompasa na putu sa mnogo prepreka. Ne opravdavajući njhove postupke, pokušava da im strgne maske (idiotizma) i otkrije bar malo ljupkija lica, kako bismo u njima prepoznali sebe ili dobro razmislili pre nego što ih osudimo. Iako njegova usredsređenost sporadično slabi, vreme od skoro dva i po sata prilično kvalitetno je iskorišćeno za sve što Tezuka mlađi želi da (po)kaže, bilo da je reč o unutrašnjem stanju protagoniste ili nadrealističkih "upada" koji vode ka probijanju četvrtog zida. Oko kamere Đuničija Fuđisave (koji se sa Suzukijem sarađivao na poslednjem delu Taišo trilogije) i neoklasični skor Ičiko Hašimoto (koja je komponovala muziku za sjajni anime serijal RahXephon) ne izdaju ga ni u jednom trenutku. A eksplozivni krešendo ostavlja bez daha...

Испытание (Александр Котт, 2014)

U straćari usred nedođije, mlađana i umetnosti sklona Dina (Elena An) živi sa ocem Tolgatom (Karim Pakačakov). Sveska sa kolažima od lišća i karta sveta na zidu pored kreveta ukazuju na njenu želju da se otisne dalje od doma i nedogledne pustoši koja je okružuje. Kaisin (Nariman Bekbulatov-Arešev), konjušar iz "susedstva" za koga je zaručena, deo je Dinine monotone svakodnevice, ali u njemu ona ne vidi ništa više od buduće obaveze. Igrom slučaja (ili suđaja?) život joj nakratko zaslađuje akrobata (?) Maks (Danilo Rasomahin), čija plava kosa nagoveštava da je zalutao iz nekih daljih krajeva...

Smeštena u kazahstansku stepu, krajem četrdesetih godina prošlog veka, drama Испытание (Proba) donosi jednostavnu i univerzalnu priču o sazrevanju, neostvarenim snovima i prokletoj ljubavi. Po specifičnom načinu na koji prezentuje dobro poznate (i često obrađivane) teme, može se svrstati u red "nemuštih filmova", poput egzistencijalističke "pastorale" Hadaka no Shima (Golo ostrvo, 1962) ili impresivnog prvenca Ermeka Tursunova Келін (Snaha, 2009). 

Oslobođajući scenario dijaloga, Aleksandar Kot se oslanja na jezik slika i (zavidnu) veštinu naturščika da pokretima i pogledima kažu i više nego što bi rečima. Ovakav pristup, iako ne predstavlja novinu, pokazuje se vrlo delotvornim, naročito u kontekstu klimatskih uslova lokacije - česti naleti vetra kao da su oduvali i govor. A gledaocu je ostavljeno dovoljno prostora da uživa u punoći sumorno-egzotične, na trenutke mistične i uzvišene lepote kakvu susrećemo u ostvarenjima Tarkovskog. Spokojem protkani kadrovi, odjeci tišine i eteričan žamor koji proizvodi vokal etno muzičarke Namgar Lasaranove oblikuju harmoničnu atmosferu, ali je ista samo privid koji razvejava upad naoružane izvidnice, najavljujući "nuklearni" epilog. Apokaliptični vrhunac, kojim Kot naglašava tragičnost Dinine situacije i nežne romanse sa Maksom, bolno je podsećanje na staljinistički režim i užasne posledice ljudske bahatosti...

Untitled

Four notes of blissful phantasmagoria.

(Click on image to enlarge.)

Kung Fury (David Sandberg, 2015)

Majami, 1985. Nakon što trio uličnih protuva oduva policajca (zajedno sa službenim autom), arkadna mašina se transformiše u nadrndanog robota, obezglavljuje igrača koji ju je opsovao i počinje da prži laserima sve živo pred sobom. Na scenu stupa Kung Fury, policajac-odmetnik koji vozi crveni Ferrari F40, i u nekoliko poteza (što na tlu, a što u vazduhu i izvan Zemljine atmosfere) obuzdava gnevnog gutača žetona...

Ovako izgledaju prva tri minuta rediteljskog, scenarističkog i glumačkog debija Šveđanina Davida Sandberga, tj. polučasovnog parodičnog omaža B-filmovima iz osamdesetih, finansiranog preko Kickstarter kampanje. Ono (potpuno ludo i nezaboravno!) što sledi bilo je najavljeno u trejleru krajem 2013, ali malo ko je mogao da nasluti da će to u proširenoj formi delovati ovoliko moćno i sočno. Svi koji su odrastali u vreme sint-popa, VHS kaseta, smešnih frizura i subotnjih kemp-crtaća osetiće snažan nalet nostalgije već na samom početku i kez im sa lica neće nestati dok ne isteknu i poslednje sekunde odjavne špice (u kojima se navodi da nijedan dinosaurus nije istrebljen tokom snimanja).

I ma koliko oksimoronski ovo zvučalo, ali Sandberg uspeva da pronađe pravu meru u preterivanju, isporučujući visokooktansku, senzacionalnu, ozbiljno neozbiljnu i stilski raspojasanu akcionu fantaziju, ispaljujući na vas salve vizuelnih gegova, deadpan one-liner-a i lako prepoznatljivih referenci. Da je u svoje naelektrisano, namerno kičasto ostvarenje, "američkije" od Američkog nindže, uložio mnogo ljubavi (pored svote od prikupljenih 600 000$), jasno se očitava u svakoj sceni, bilo da je reč o epskom premlaćivanju nacista u jednom kadru ili animiranom raju sa kobrama koje se prevoze letelicama.

Kung Fury možete (morate!) pogledati na zvaničnom kanalu nezavisne produkcije zanimljivog imena Laser Unicorns.

Free Range/Ballaad maailma heakskiitmisest (Veiko Õunpuu, 2013)

Da li je moguće živeti u savremenom (kapitalističkom) društvu, a opstati izvan okrutne mašinerije koja ga pokreće, drobeći individualnost među zupčanicima? Postoji li bar tračak nade u večitoj potrazi za slobodom i razumevanjem ili je isti ugašen već na početku puta? Kako ostati iskren, kada je "laž svemoćna, a strah njen prorok"? Ovo su neka od pitanja na koja estonski reditelj Veiko Ounpu (Jesenji bal, Iskušenje sv. Tonija) pokušava da pronađe odgovor u svom trećem dugometražnom filmu.

Ironično naslovljena prema pesmi Bertolda Brehta, buntovnička drama Free Range/Ballaad maailma heakskiitmisest (Slobodan opseg/Balada o prihvatanju sveta) inspirisana je ostvarenjima francuskog i američkog novog talasa, kao što su À bout de souffle, Easy Rider i Five Easy Pieces. Usredsređuje se na Freda (Lauri Lagle), pisca u povoju, koji uporedo sa unutrašnjom borbom vodi i uzaludan rat protiv banalnosti, neprekidno sanjareći o nedostižnim idealima. Iluzije koje ovaj mladić gaji lagano nestaju nakon otkaza, zbog vulgarne recenzije Malikovog Drveta života (tj. često upotrebljenog prideva "pederski"), i saznanja da mu je devojka u drugom stanju. Bežeći od odgovornosti, Fred se prepušta porocima i, vođen samovoljom, srlja u propast.

Ounpuov (anti)junak nije nimalo simpatičan i stiče se utisak da on ponosno i tvrdoglavo nosi auru odbojnosti, držeći svakog (uključujući i gledaoca) na bezbednoj distanci. Međutim, kada u njemu i njegovim problemima prepoznamo sebe ili nekog koga (mislimo da) poznajemo, sve ono što ga je do tada činilo nepristupačnim (egoizam, arogancija, infantilnost, pesimistično-sardoničan stav) dobija topliju boju. Možda iz tog razloga i reditelj odlučuje da naposletku stane u Fredovu odbranu, dok mu još jednu šansu da uvidi neminovnost kompromisa pruža i ljuba Suzana (Janika Arum), čija požrtvovanost je divljenja vredna.

Veštim kombinovanjem minimalističkog narativa, "lo-fi" slika, snimljenih na traci od 16mm, i retro saundtreka, koji ispunjava kontemplativne sekvence bez dijaloga, Ounpu postiže turobnu atmosferu, koja sasvim odgovara melanholičnom raspoloženju "protagoniste", filozofa-mučenika sa izgledom razbarušenog hipstera. "Artistično neurednom" montažom odaje počast gorenavedenim uzorima, mada se na trenutke može prepoznati i uticaj Bergmana (vrlo jasan omaž Kricima i šaputanjima), postpanka i "hipnotišuće odsutnosti" Bartasovih dela.

Lep za gledanje, ali ne i lak za praćenje, Slobodan opseg donosi složenu studiju karaktera, kojom provejava duh anarhije i antikonformizma.