Paradoks br. 3 nije nadrealna struktura...

... već minijaturna bajka inspirisana istinitim (besmislenim?) događajima...

PARADOKS BR. 3: ZMAJAGNJE

    Ne tako davno, u pogrbljenoj Ignoreji, življahu prividno složni, uplašeni i besni ljudi od crvene krvi i crvenog mesa. Pošto su stalno nosili bele porcelanske maske, njihova lica vremenom izbledeše, te izgubiše sposobnost govora, ali su im iza sraslih usana i dalje palacali otrovni jezici. Komunicirali su putem prljavih misli, a gledali trećim okom koje je raslo iznad njihovih glava kao posledica stagniranja moždanih funkcija. Na falusolikoj planini koju je obljubilo i obgrlilo nebo i sa koje su odjekivali krikovi mržnje, podigli su Građevinu za Bradatog Starca, čijoj mudrosti nije bilo kraja, a kraj je bio bliži od početka. Stalno namrgođen, u odori koja mu je skrivala sveti visuljak, vikao je svake nedelje sa ravnog krova Lažne Kuće i svi su mu verovali.
    Ono što Sivonje nisu znali i u šta ne bi mogli da poveruju (ni da ih neko ubeđuje do prestanka večnosti) bio je tročetvrtinski život kristalnih bića crnih krila, koji se nesmetano odvijao u pećinama ispod Vlažnog Brda. Ta nestašna stvorenja hranila su se žućkastim mahunarkama koje su samo tamo rasle i pila zelenu vodu koje je, zahvaljujući Majci, uvek bilo u izobilju. Tokom noći izmilela bi na livade i, uhvativši se za ruke, igrala bi kolo sve dok očerupani petlovi ne bi zapevali Zorinu tužbalicu. Jednog plesnivog jutra, kada su drva jabuke bila u punom cvatu, zaustavio ih je mršavi mladić osedele, duge kose i obećao im da će ih povesti u borbu protiv Licemera ako mu usliše jednu želju. Prozračni su ga upitali šta oni mogu učiniti za njega, ali je rekao da im ne može otkriti odmah, već po završetku Obračuna. Nemajući šta da izgube, prihvatiše nagodbu i ovaj ih u trenu odvede pred zlatna vrata, gde ih je čekao Onaj Kome Su Neki Ljubili Ruku. Sa zlokobnim osmejkom zapretio je da će ih vratiti u rupu iz koje su izmileli, ali ga njihov predvodnik prekinu u sred iduće Kletvene Rečenice, raspolutivši mu naborano telo po visini Znakom od Svetlosti.
    Posle su Krilati priredili čedne orgije u čast Slepog Spasioca, nabijajući One Koji Su Zaboravili Da Se Probude na kočeve, kao žrtvenu jagnjad za Džinovsku Bebu.

Nadrealna struktura XXX

~Utvara i njena tuga (Oslobodi me!) / Apparition and Her Sorrow (Liberate Me!)~

Nadrealna struktura XXIX

~U kući Ljudi-Zečeva miriše na prženo vučje meso (a u nedelju će na smrt nasilnika) / In the House of the Rabbit-People, It Smells of Fried Wolf Meat (and in Sunday, It Will Smell of Bully's Death)~

Nadrealna struktura XXVIII

~Predvodnik osinjeg roja / The Leader of Wasp Swarm~

Mōjū (Yasuzo Masumura, 1969)

"I won't stand in your way
let your hatred grow
and she'll scream
and she'll shout
and she'll pray
and she had a name
yeah, she had a name..."

(lyrics by Matthew Bellamy)

Prvo što mi je prošlo kroz glavu kada je istekao poslednji minut filma jeste jedna od omiljenih mi pesama grupe Muse, Stockholm Syndrom, što ne treba da čudi s obzirom na to da je paradoksalni fenomen iz njenog naslova jedna od centralnih tema Masamurine psihoseksualne drame sa snažno izraženim elementima horora, Mōjū (a.k.a. Blind Beast), zasnovane na delu "japanskog Poa", Edogawe Rampoa.

"Upoznavši" manekenku Aki na izložbi njenih golišavih fotografija (dodirivanjem skulpture u prirodnoj veličini, koja se obrela među njima), slepi vajar (Michio) je kidnapuje, prerušen kao maser, u društvu majke kao saučesnice, i dovodi u osamljeno skladište, u kome je skriven bizarni atelje. Kada se Aki probudi, a Michio upali baterijsku lampu (nešto kasnije i svetlo), saznajemo da su zidovi studija prekriveni sumanutim skulpturama - uveličanim očima, nosevima, ušima, rukama, nogama i grudima, dok na podu leže dva gigantska akta. Akiina prva reakcija je (razumljivo) šok, ali vrlo brzo dolazi sebi i shvata da joj (lakog) izlaza nema...

Sasvim jednostavnu priču Masamura je uspeo da razvuče na osamdesetak minuta, a da pritom nijedan jedini segment ne deluje suvišno, a kamoli monotono. Istražujući skulptorovu opsesiju ženskim telom, pogotovu oblinama njegove nove muze, i plemenitim (?) ciljem da postane pionir "umetnosti dodira", reditelj nas od provokativnog početka ("New Woman of Our Age") postepeno vodi ka jednom od sigurno najkatarzičnijih krajeva ikada snimljenih. Prividna osećanja koja zatočenica ispoljava prema zarobljivaču (lažni stokholmski sindrom, kao paravan za bekstvo) transformišu se u sadomazohistički odnos, čija eksplozija je, uprkos nasilnoj (zverskoj) prirodi, prosevetljujuće čista. Tanka granica između zadovoljstva i bola je izbrisana i ono što dobijamo jeste mračno senzualna, istovremeno prelepa i morbidna, ljubavna veza. Prenaglašena simboličnost, teatralnost u glumi i povremena (prijatno iznenađujuća) veselost u trouglu koji čine lukava Aki, naivni Michio i njegova posesivna majka nisu ometajući faktori, već, naprotiv, doprinose stvaranju neobično opuštajuće, a zapravo košmarne atmosfere, istinski jezive u ekstatičnoj završnici. Simpatična trojka likova je sjajno definisana, naročito u onom delu gde se gledaočevo saosećanje prenosi sa jednog na drugo, s drugog na treće i tako u krug (ali ne i u nedogled).

Iz kog god ugla da je uslikana, uznemirujuća unutrašnjost "tamnice" u kojoj se odigrava najveći deo radnje impresionira perverzno nadrealnom, halucinogenom lepotom. Međutim, i prilikom izlaska odatle, u kratkotrajnim scenama snimljenim u galeriji, Akiinom skromnom stanu ili zlokobnom, sivom sobičku, minimalistički enterijeri će vas podsećati na klaustrofobičnost atmosfere. Pošto ne obliluju bojama, Mōjū bi i u crno-beloj varijanti najverovatnije izgledao podjednako fascinantno.

S obzirom na to da mu i danas, posle 40 godina, polazi za rukom da odalami koji šamar, uvlačeći vam se pod kožu i to samo uz nagoveštaje eksplicitnosti, bezbedno je reći da je ovo ostvarenje (kao, uostalom, i većina pripadnika japanske kinematografije) daleko ispred svog vremena.

Malice@Doll (Keitaro Motonaga, 2001)

"I am a doll. To console is my job, but nobody needs me, so I have to stroll everyday..."

U vreme nastanka, OVA Malice@Doll je prošla nezapaženo, jer se iste godine pojavio visokobudžetni, pa samim tim i tehnički superiorniji, Final Fantasy: The Spirits Within, dok se Kōkaku kidōtai (Ghost in the Shell) već ustoličio kao kralj animiranog cyberpunka. Uvrnuta, mistična aura koja obavija ovaj anime dodatni je razlog zbog kojeg su ga se mnogi klonili i zbog kojeg će ga mnogi i dalje izbegavati, ne znajući da propuštaju delo jedinstvene lepote i intrigantne sadržine.

Glavna junakinja Malice je, kako sam naslov nagoveštava, "lutka" - mehanizovana prostitutka koja, zajedno sa nekolicinom "koleginica" i uslužnih robota nastavlja trulu egzistenciju u postapokaliptičnom svetu bez ljudi. Lutajući po neonskoj pustoši, ona nailazi na ista metalna lica i ponavlja preprogramirano: "Poljubiću te. To je jedino što umem." Tokom susreta sa administratorom Joeom (koji upravlja robo-distopijom), iz očiju joj se sliva rashladna tečnost, te je ovaj upućuje na popravku. Tragajući za "majstorom", Malice stiže u muzej praistorijskih fosila, gde joj pažnju skreće misteriozni duh plavokose devojčice i vodi je u prostoriju sa čudnom, naizgled mrtvom, skalamerijom, iz koje se "izleže" stvorenje sa pipcima i napada je, prodirući kroz njeno telo. (Napomena: ovo nije umetnuto zarad samozadovoljavanja "tentacle rape" fetišista, niti se Malice@Doll može nazvati hentaijem, tako da je jedna od ključnih IMDb etiketa potpuno pogrešna.) Nakon iznenađujuće brzog oporavka, ona otkriva da joj je telo neobično meko i od tog trenutka počinje "mesnati" deo...

Scenarista Chiaki J. Konaka je iskustvo stekao u tematski bliskim serijalima kao što su Bublegum Crisis: Tokyo 2040 i Serial Experiments: Lain, da bi se kasnije razigrao u depresivnom Texhnolyze i nekoliko epizoda "evangelionskog" RahXephon-a. Objedinjujući brojne uticaje, počev od Carrollove Alise u Zemlji Čuda, preko Collodijevog Pinokija, kronenbergovskog i gajgerovskog horora, Scottovog Blade Runner-a, sve do Oshiijevog Tenshi no Tamago (i gore spomenutog Ghost in the Shell), Konaka se, između ostalog, bavi istraživanjem smisla života i odnosom inteligentnih mašina i njihovih tvoraca koji, čak i posle smrti, uživaju status "bogova". Pored odgovora na pitanje Philipa K. Dicka (Do Androids Dream of Electric Sheep?), on nastoji da pruži i rešenje sledeće mozgalice: Ako bi se veštačkoj tvorevini pružila prilika da postane organizam od krvi i mesa, kakvo bi obličje odabrala i kako bi se u ponašala u novoj koži? Možda predstava koju ima o sebi i ovaploćenje iste nisu onakvi kakvim ih je zamislio njen "otac"?

Za Malice, transformacija u ženu označava radosno otkrovenje, ali je istovremeno dovodi u neprijatnu situaciju iz koje pokušava da se izvuče poljupcem, ne znajući da je njena ljubav prokleta i zarazna. Probuđeni iz električne letargije, roboti divljaju u putenim (i izrazito neerotičnim) zadovoljstvima, nadajući se da će kroz (bolni) užitak spoznati svrhu postojanja (ili nestajanja?) u dekadentnom (ali relativno mirnodopskom) "društvu". Detinjasto naivni, oni ne umeju da odvoje pozitivne od destruktivnih emocija, izazivajući sveopšti haos, u kome je i paukoliki "policajac" Leucocyte bespomoćan. Koristeći likove kao simbole u filozofskoj diskusiji sa gledaocem (nešto slično će Tetsurō Araki sprovesti u eksperimentalnoj Kurozuki), Konaka se osvrće i na "san o leptiru" kineskog mislioca Chuang Tzua, časteći nas zagonetnim, oniričnim krajem, otvorenim za različita tumačenja. Istina je da priča deluje pomalo zbunjujuće, međutim, ona nije tek puki izgovor za scene seksualnih perverzija i nasilja, a svaki njen segment pažljivo je osmišljen. (I ne dajte se prevariti ni provokativnim naslovima epizoda - Hard Flesh, Oral Infection & Perverted Organism.)

Zahvaljujući ovakvoj postavci, reditelj Keitaro Motonaga se odlučuje da skromna novčana sredstva iskoristi na najbolji mogući način - u skladu sa sintetičkim glumcima, a potpomognut timom animatora, rukovodi "hendikepiranim" CGIem koji verno podražava stop-motion tehniku. Kruti, grčeviti pokreti asociraju na marionete Kihachirōa Kawamotoa, Jana Švankmajera i braće Quay, što je i bila namera autora. Povremeno se pribeglo i tradicionalnoj animaciji, a njena simbioza sa kompjuterskom izvedena je besprekorno. Dizajn antropomorfnih "lutaka" odgovara izgledu fantazijskih lepotica, koji je ukorenjen u svesti i podsvesti muške populacije odrasle na mangama, dok nezaboravni, neretko nakazni "službenici" poprilično odstupaju od humanoidne forme. Pozadine su prljave, industrijski hladne i mračne (posebno slasni su vitraž Maliceinog doma i nadrealna crno-crveno-bela soba), pa doprinose stvaranju teške, uznemirujuće, (cyber)gotske atmosfere, koju dopunjava odličan zvučni dizajn. Vrlo simpatična je i snena, ambijentalna pop balada "Fly Away" u izvođenju Ryoko Kashime, koja se svojim prijatnim glasom nadovezuje na umirujuću završnicu.

Malice@Doll nije savršen, ali ostavlja dubok utisak i moglo bi se reći da pripada onoj grupi animea koji su na granici sa avangardom. Podstičući maštu osobenom vizuelizacijom i nadražujući sive ćelije kompleksnim sadržajem, Konaka i Motonaga postižu zanimljive rezultate i pokazuju da fotorealizam nije preduslov za kvalitet, a kamoli umetničku vrednost jedne (jap)animacije.

Drugi dolazak sedmoruke histerije

    “Stoko pijana.” – promrmljala je u pomodrelu bradu, pre nego što mu je sekirom odrubila glavu. Dok je gledala kako crvena tečnost natapa žuti pokrivač i izbledeli ljubičasti tepih, nadute usne razvukle su se u osmeh. Podigla je oružje i raspolutila mu čak i u smrti lepo i namrgođeno lice posred nosa. Kikoćući se histerično, udarala je gde god je stigla, isitnivši mu telo do neprepoznatljivosti. Kada ju je savladao umor, legla je na pod i valjala se u gustoj kaši od njegove krvi i mesa. Spavala je poput novorođenčeta.

    Idućeg jutra probudili su je stidljivi sunčevi zraci i otkrili da su nestale sve modrice od stalnog batinanja koje je trpela poslednjih nekoliko godina. Ustala je odmorna, otvorila prozor, a zatim i vratanca kaveza u kome je čuvao majušnog letećeg slona. Životinjica ju je pozdravila veselim cvrkutom, a onda je odlepršala ka snenom horizontu. Narandžasto nebo ljubilo je ispucalu zemlju i molilo se za drugi dolazak sedmoruke histerije.
    Nekim čudom, nered u dnevnoj sobi od prethodne noći beše iščezao, a sećanja na patnju ličila su na kurvinski košmar. Prišavši ogledalu, zevnula je i uštinula se za nadlakticu. Kosa joj je potamnela, a oči postale kristalno plave. Pokušala je da pusti koju suzu, ali su se, umesto suza, niz obraze slivali potoci bodljikave svetlosti. Obukla je prugastu ljubičastobelu haljinu i obula crne duboke cipele na šniranje. Po izlasku na ulicu, srela je trinaestoro poznanika – zurili su kao omađijani u daljinu, držeći po pegavo jaje u levoj ruci.
    “Nemoj da ih uznemiravaš.” – opomenu je momče s kozjim nogama. “Sada imaju preča posla.”
    “Nisam ni nameravala da im smetam... A ko si ti, uopšte?”
    “Pravo pitanje je ko si ti i zašto mirišeš na smrt?” – poklonivši se duboko nalik putujućim mađioničarima, nestao je u oblaku zelenkastog dima.
    Zbunjena kratkotrajnim susretom sa zagonetnim mladićem, skrenula je u ulicu na čijem kraju se nalazio stari bunar. Verovalo se da na dnu živi hiljadugodišnja sirena koja ispunjava želje, ali se niko nije usudio da proveri, pošto su ostarele morske dame oduvek bile džangrizave. Međutim, ona nije imala šta da izgubi. Ubacila je srebrni novčić i nagnula se nad okrugli otvor, načuljivši uši.
    “Šta hoćeš?” - brecnu se hrapavi glas.
    “Neću da razgovaram s tobom, ako ne mogu da te vidim.”
   “Glupačo! Ma, nek ti bude. Povuci onda taj konopac i izvuci me odavde!”
    Učinila je kako joj je naređeno i nekoliko trenutaka potom pred sobom je ugledala ćelavu i smežuranu staricu sa ribljim repom, jedva pedesetak santimetara dugačku, sa ogrlicom od požutelih bisera koja je padala na izdužene i mlitave grudi.
    “Eto ti! Sad me vidiš!” – češajući se po čupavim osedelim obrvama, meškoljila se u drvenom vedru, ulepljenom mahovinom. “Šta čekaš?! Da čujem, dok smo još mladi.”
    “Ja, u stvari, ne znam šta da poželim... Samo sam bila radoznala. Nešto me je dovuklo ovde.”
    “E, pa vidiš, pošto ti ne znaš, ja znam. Želiš da nestaneš, ali se bojiš praznine. Želiš da posrneš, ali ne podnosiš svrab. U kazanu je toplo, ali čorba mora i da proključa, zato me vrati nazad u vodu, inače ću ti odseći sise!”
    Izvadivši zarđale makaze iz torbice, presekla je vlažno uže, a ona ružna babetina pljusnu u mulj i više ni reč ne prozbori.
    “Lude li žene!” – pomislila je u sebi i uputila se ka oronulim vratima, postavljenim posred obližnjeg ugaženog travnjaka. Bila su odškrinuta, pa ih je gurnula prstima i prešla na drugu stranu. Tamo je naišla na fijaker u koji je bilo upregnuto šest pčela sa konjskim nogama. Njihovo glasno zujanje zvučalo je kao uspavanka. Dve obnažene Ciganke pomogoše joj da se popne, a onda je vesela stvorenja odvezoše ka mermernom zamku.
    U predvorju staklenih stubova dočekao ju je Kralj Izrod, ogrnut sivim plišanim plaštem. Oko vrata su mu kružile tri zlatne ribice, a naherena kruna bila je ukrašena raznobojnim dragim kamenjem.
    “Napokon! Ako mi budeš spremila paprikaš od kunića, učiniću te svojom kraljicom, a ako umeš da umesiš pogaču od bajatih zrna kukuruza, večno ću ti služiti.”
    “Poštovani vladaru, spremiću ti oba jela, ali pod jednim uslovom.”
    “Slušam.”
    “Budi bar ovaj put iskren i odvedi me u Ništavilo. Jedino ću sa tobom podneti kraj. I obećaj mi nezaboravnu noć.”
    “U redu. Obećavam. Sutra će ustajale uspomene napustiti svoje čaure...”

     “... i ispuniti mehurove zaborava.” – prihvatila je luckastu igru i živeli su zauvek srećno.