Senn (Josh Feldman, 2013)

Dugometražni prvenac grafičkog dizajnera Džoša Feldmana i Britona Votkinsa, kao koscenariste i koproducenta, još jedan je dokaz da je i sa "nano budžetom" moguće snimiti atraktivan i izazovan SF film. Kosmička avantura Senn počinje na orvelovski uređenoj planeti Pjom, naseljenoj radnicima (tj. robovima) neimenovane mega korporacije. Naslovni junak (u solidnom tumačenju debitanta Zeka Julberga) suočen je sa čudnim snovima i nepoznatim entitetom, koji prete da ugroze njegov opstanak. U trenutku kada Sen dostiže "tačku pucanja", iznebuha se pojavljuje svemirski brod pod komandom dobroćudne vanzemaljske inteligencije. Nemajući šta da izgubi, mladić se zajedno sa svojom devojkom Kanom (Loren Tejlor) ukrcava u letelicu i kreće na put koji bi mogao da izmeni samo tkivo postojanja, u susret drevnom objektu Polihronom.

Iako fragmentarna i neretko kriptična, poput slagalice čiji delovi stalno menjaju oblik, priča uopšte nije teška za praćenje, već naprotiv, da se poistovetiti sa opuštajućom meditacijom. Bogata idejama, ona ne pruža direktne odgovore na brojna pitanja koja podstiče, već ostavlja dosta prostora za razmišljanje. Ekologija, čovekova "suština", antiutopijsko društvo, konfliktna stvarnost, (ne)razumevanje različitih kultura i naše mesto u univerzumu neke su od tema kojima se Feldman i Votkins bave. Uporedo sa stvaranjem fiktivnog futurističkog sveta i pisma koje izgleda kao kombinacija korejskog i arapskog, istražuju načine za oslobađanje pojedinca od okova opresivnog sistema. Interesuje ih proces formiranja stavova u uslovima naizgled bezizlazne situacije i pogled ugnjetenih na okolnosti u kojima se rađaju i sazrevaju. A uprkos nedostatku iskustva, naročito primetnog kod članova glumačkog ansambla, polazi im za rukom da se izbore sa svim nesavršenostima i pretvore ih u ekscentričnosti.

Stanje u nerazvijenim zemljama glavni je izvor inspiracije za depresivno industrijsko okruženje na Pjomu, dok su trošne hale i kampovi, u kojima boravi radnička klasa, dekorisani propagandnim posterima. Velika pažnja posvećena je detaljima, tako da se u jednoj od najupečatljivijih scena, snimljenoj iz gornjeg rakursa, pojavljuju i novčanice dizajnirane za potrebe filma. Nasuprot sumornom Senovom "domu" stoji unutrašnjost svemirskog broda - simulakrum šume u kojoj on i Kana mogu da se igraju Adama i Eve, uživaju u krevetu pokraj potoka ili večeraju pod vedrim nebom. Njihov ljubazni domaćin Vi (deadpan bravura Vajlija Hermana) preuzima ljudski oblik, kako bi ga videli, proizvodeći suptilno komičan efekat kao batler i vodič kroz misterije galaksije. Ono malo kompjuterski generisanih slika deluje zastarelo, ali dovoljno lepo i, što je još bitnije, nenametljivo, dok atmosferična muzika Feldmanovog projekta Cubosity značajno doprinosi građenju opojne atmosfere. Ako ste purista, možda će vam zasmetati "ravnost" digitalne fotografije, premda je zanemarljiv njen uticaj na osvežavajući doživljaj koji Senn donosi.