Nadrealna struktura XXXVI

~Paradoks br. 4+: 6x6. Ja sam svoja fantazmagorija. Laž ili istina? Samodestruktivna zabluda ili paranoična samokritika? (Ukratko: Kako ubiti inženjera) / Paradox No. 4+: 6x6. I Am My Own Phantasmagoria. False or True? Self-Destrucitve Fallacy or Paranoid Self-Criticism? (In Short: How to Kill an Engineer)

Puž

    Sumanuta noć već je bila počela. Pljunula je Mesecu u lice, rekavši mu da više ne želi da ga vidi, a ovaj joj je, znajući kakva je početkom maja, progledao kroz prste i utihnuo na nekoliko trenutaka, nadajući se da će je proći.
    Sa prozora dnevne sobe posmatrao sam kako su zvezde gasile beličastu svetlost, ali je ritam kojim su to činile bio toliko monoton da više nisam mogao da ga pratim. Zavalio sam se u visoki naslon plišane fotelje, uključio televizor (pretpostavivši da neću naići na zanimljiv program u sitne sate) i uzeo staklenu činiju ispunjenu suvim plodovima brusnice koje sam tog dana kupio u piljari. Iznenadni prasak presekao mi je dokolicu nadvoje. Istrčao sam napolje i primetio da su vrata na staklenoj bašti razbijena. Začudilo me je to što osim mene niko nije izašao, iako je lomljava bila dovoljno bučna da probudi i zaklane. Ušetao sam u zelenilo kroz onu ružnu rupu, pazeći da se ne posečem i ugledao veliku školjkastu tvorevinu iz čijeg otvora je pokušavao da izađe bledokoži devojčurak. Približio sam se i pružio ruku, pomognuvši joj da se izvuče iz misteriozne čaure. Nosila je kratku crnu haljinu, a crvena kosa joj je bila upletena u dve vitke kike. Pošto se jedva držala na nogama, uzeo sam je u naručje i uneo u kuću. Položivši je na trosed, pokrio sam je jorganom pošto je odjednom zahladilo. Uputila mi je osmeh i odmah potom zaspala.
    Idućeg jutra, neko je pozvonio. “Sigurno je Paraskeva.” – pomislio sam u sebi, jer su ime i pojava te radoznale Grkinje bili zaprška svakoj čorbi. Međutim, ispred ulaznih vrata nije bilo nikoga, a ono izlomljeno staklo kao da se vratilo na svoje mesto. “Mora biti da sam sanjao...” Hteo sam da se vratim u krevet i odspavam još koji minut, ali me neko tresnu po glavi i padoh na sred uskog hodnika.
    Sanjao sam da lebdim iznad plave livade, koju je pritiskalo smaragdno nebo, pretvarajući se da je nepokretno. Po mekoj travi skakutali su krupni zečevi na kozjim nogama, noseći tajnu u vrhovima repova koje su otkinuli vevericama. Jedan je zastao da me počasti lešnicima, a onda se pridružio svojoj užurbanoj braći. Učinilo mi se da je plavetnilo beskonačno i da nikad više neću videti melanholično sivilo asfalta, dotaknuti hrapave, nedavno okrečene, zidove i liznuti beton po kome omamljen hodam...
    Prvo što sam ugledao kada sam otvorio oči bilo je njeno tužno lice.
    “Izvini. Ne znam šta mi je bilo.”
    “Ma, ništa... Imaš dobar zamah.” – tada shvatih da nemam ništa na sebi. “A ovo? Šta ovo znači?”
    “Morala sam da te svučem. Nikada ranije nisam videla golog muškarca.”
    “Je l'? I, kako ti se čini? Mada, ja baš i nisam blistav primerak.”
    “Čini mi se da bih mogla da te pojedem... ako bi mi On naredio.”
    “On?”
    “Pa, znaš, On...” – slegnula je ramenima kao da zaista znam o kome govori i nastavila. “Poslao me je da te upozorim.”
    “Zašto?”
    “Mnogo laješ. Ne valja ti to i ne stoji ti, umetniče.”
    “Nisam ja umetnik.”
    “Nema potrebe pribegavati lažnoj skromnosti. Ti jesi umetnik, a ja jednostavno jesam. Zato bi najbolje bilo da prihvatiš stvari onakvim kakve jesu, kako ti ne bih izvukla muda!”
    Nisam mogao da odolim njenom prividnom besu i prasnuo sam u smeh. Napućivši usne, čudila se šašavom ljudskom biću kome nikako nije polazilo za rukom da prikrije sirovu zbunjenost i kaže da mu je dosta svega. Obgrlila ga je tanušnim pipcima, pokazujući mu da nema čega da se boji i odvela u vazdušni obilazak grada, čijim ulicama su šetali neuki majmuni u odelima i žute kobile potkovane zlatom...

Book of Days (Meredith Monk, 1988)

"Grandfather, I keep having a dream. There's a silver bird in the sky. It leaves a trail of smoke."

Hvatajući se u koštac sa vremenom, tj. bezvremenošću, svojom glavnom preokupacijom u, nažalost, nevelikom filmskom opusu, još smelije nego u kratkometražnom prvencu Ellis Island, Meredith Monk je stvorila delo neprolazne lepote i visoke umetničke vrednosti. Book of Days počinje sa građevinskim radnicima koji postavljaju dinamit u masivni zid, da bismo posle eksplozije kroz novonastali otvor bili odvedeni u srednjevekovni gradić, negde u Evropi. Zavojita kaldrma lagano oživljava, čim iz visokih kuća od kamena počnu da izlaze žene u tamnim odorama...

Nostalgijom ispunjena, kristalno jasna i maestralno uslikana crno-bela rekonstrukcija prošlosti, isprekidana je obojenim bleskovima sadašnjosti i arhivskim snimcima koji neretko služe kao "podrška" misterioznim ispitivačima iz našeg doba. Tokom intervjua koje vode sa nekoliko predstavnika naroda (pripovedač, lutajući propovednik i doktor, između ostalih), poput članova kakve televizijske ekipe, oni postavljaju i pitanja na koja ti ljudi nikako ne mogu da znaju (i daju) odgovor. Tako će, recimo, mladi benediktanski monah, pošto je upitan: "Da li ste atleta?", smejući se, odgovoriti: "Šta je to "atleta"? Ja to ne znam." Ali zato je ubeđen da je video čuda, dok njegova savremenica, domaćica sa farme, veruje u magiju i u to da 3 kruga pre spavanja odnose baksuz. Šta je radijator, virus, mesec, sunce? Da li je zemlja ravna ploča, sfera ili elipsoid? Sve su to zagonetke za čoveka koji je živeo pre nego što su spomenuti pojmovi naučno definisani. 

Posebno zanimljiv je razgovor sa tobože ludom i nemom ženom, čiji lik duhovito tumači sama autorka, naglašavajući nam luckastim izrazima lica da zna više nego što mislimo. Pri susretu sa devojčicom koja ima vizije budućnosti (preslatka i harizmatična Toby Newman), dolazimo do zaključka da je ona, pored nas, gledalaca, jedina koja razume neobične (a zapravo proročke) snove mlađane Jevrejke, jer njih dve odmah uspostavljaju prijateljski odnos. Usamljena beskućnica konačno ima nekog sa kim može da komunicira, a zbunjena klinka pronalazi neku vrstu utehe i topline kojih nema u porodičnom domu, jer mora da skriva svoje "čudne" crteže i tajno se poverava dedi. Iako dobronamerni starac pokušava da joj objasni "srebrnu pticu koja ostavlja trag dima" ili "kočiju koja se kreće bez konja", pribegavajući biblijskim tumačenjima, ona zna da stvari stoje drugačije. U kratkom pregledu, koji sadrži verzija soundtracka na vinil-ploči, gospođa Monk kaže: "Eva's drawings foreshadow out time of uncertainty, violence, loss of community and spiritual yearning." Navedeni problemi modernog društva su, doduše, primetni i u (naizgled) mirnoj hrišćansko-jevrejskoj zajednici (nasilja je oduvek bilo), ali im ona ipak odoleva, sve do pojave kobne bolesti, kada se antisemitizam razbuktava, a sveprisutna mržnja i zaraza najavljuju predstojeće godine... Kritički stav rediteljke nije gromoglasan, ali je nenametljivo iskazan, a njene poruke ne moraju nužno da imaju značenje sa kojim su prenesene publici.

Osim kvazi-dokumentarnih segmenata, nemir u srednji vek unose i postmoderni performans na trgu koji opčinjava radoznale meštane i savremeni ples smrti koji prati širenje kuge. Meredith se graciozno kreće kroz vekove, ne prekidajući večni ciklus i izjednačavajući "nekad" i "sad". Saradnja sa Jerryem Pantzerom, direktorom fotografije, i ovde donosi impresivne rezultate, jer je gotovo svaki kadar doveden do (asketskog) savršenstva, intenzivirajući snagu njene vizije, a suptilne i jedinstvene vokalne kompozicije koje izvodi sa svojim ansamblom ponovo se prelivaju preko slika, nalik jecajima reke i šapatima vetra...

Meredith Monk - Madwoman's Vision 

(sa albuma, tj. "filma za uši" Book of Days)

Kada je oko gladno...

... onda mu valja ponuditi slatkiš. Lista koja sledi sačinjena je od 8 nasumično odabranih i vizuelno atraktivnih igranih i animiranih filmova koje sam gledao u proteklom periodu, a o kojima nisam pisao na blogu. Dakle, nekoliko eye-candy baba i žaba. :))

Hakuja den (Kazuhiko Okabe, Taiji Yabushita, 1958)

Prvi dugometražni anime u boji nastao je kao pokušaj kompanije Toei da se približi zapadnjačkim crtaćima i postane "Disney sa Istoka". Na festivalu u Veneciji 1959, ovo ostvarenje je doživelo uspeh, dok je američka publika bila razočarana, a imala je priliku da ga vidi sa izmenjenim scenarijom i pod naslovom Panda and the Magic Serpent (mala, crvena panda je u ovoj verziji prikazana kao mačka!). Hororičnu legendu "Madam Bela Zmija (白蛇傳)" scenaristi su prilagodili deci, pretvarajući je u romantičnu bajku o Xu-Xianu i Bai-Niang, čijoj ljubavi na put staje budistički sveštenik Fa-Hai. Putem crteža, odnosno izgleda kostima i pozadina, kao i muzičke pratnje, autori su se potrudili da ispoštuju kineski folklor i njihov napor urodio je plodom. Samo dvoje seiyūa pozajmilo je glasove, a animacija je bila vrhunac ondašnjih tehnoloških mogućnosti u Japanu, iako je više nego očigledna  prekomerna "štedljivost" u pokretima usana koji bi trebalo da podražavaju govor. Međutim, Hakuja den se, uprkos tom nedostatku, može smatrati vanserijskom fantazijom, koja se udaljava od japanskih standarda, pokušavajući da bude drugačija, te je po stilu bliža ruskoj školi ili delima Maxa Fleischera. Zanimljiv je podatak da je jedan od najpoznatijih reditelja japanimacija, Rintarō (tada sedamnaestogodišnjak), ovde radio kao ključni animator.

Palaver (Emil Degelin, 1969) 

Ako sam dobro shvatio iz jedinog opisa filma na koji sam naišao, "palaver" u Africi nije samo isprazni govor, već vrsta društvenog koda, koja zajednici dozvoljava da prevaziđe najrazličitije probleme i konflikte. Glavni likovi su tri studenta iz Kongoa, koji dolaze u Belgiju  (prvo posećuju Briž, zatim Ostende) i tamo sreću plavušu u zagrljaju crnca, da bi kroz razgovor (tj. "torokanje") pokušavali da uspostave vezu sa misterioznom lepoticom, istovremeno dajući komentar o evropskim zapadnjacima. U mirnom sukobu dveju kultura, njihova imaginacija se razbuktava, pa vas, između ostalog, očekuje ganjanje belog gusana u vozu, pustinjski tenis, slikanje ljudskim telima i venčanje u krevetu (uz pratnju visokog sveštenika i grupe anđela). Neuhvatljiva likovnost postignuta je neočekivanim jukstapozicijama i primenom obojenih filtera (mada je i "netaknuta" fotografija vrlo privlačna), a za veselost atmosfere, Palaver najviše duguje iskrenoj razigranosti trojice tamnoputih junaka. Okarakterisao bih ga kao eksperimentalni spoj drame i komedije, u koji je nekonvencionalna, savremena fantazija umešala prste. Čak i ukoliko ne razumete milozvučni svahili, niti dostupne prevode (francuski i holandski), slike su dovoljno glasne da u njihovoj buci uživate svih 70-ak minuta. (Preporuka: kratkometražni Sirènes istog reditelja.)

Ambavi Suramis tsikhitsa (Sergej Parajanov, 1984) 

Legenda o suramskoj tvrđavi je, ukratko rečeno, čista filmska magija. Moj treći susret sa jednim od velikana ruske kinematografije izazvao je podjednako oduševljenje i neizmerno divljenje, kao i prva dva (Sayat Nova i Tini zabutykh prediv). Narodna pripovetka o utvrđenju koje se stalno urušava, sve dok (ogorčena) proročica Vardo ne prosvetli njegove graditelje, mogla bi se uporediti sa Zidanjem Skadra, zbog surovog ugrađivanja ljudske žrtve - u ovom slučaju, plavooki mladić koji na to mora da pristane svojevoljno. Linearni narativ isprekidan je brojnim digresijama (mikro-pričama) koje se vezuju za određene likove ili događaje i umeju da zbune gledaoca, naročito onog koji ne poznaje istoriju i tradiciju Gruzije. Krajnje neobični običaji, najverovatnije posledica kombinovanja paganske zaostavštine sa pravoslavljem, odvijaju se u nizu pretežno dvodimenzionalnih scena, koje kao da oživljavaju tapiserije i ostale rukotvorine sa tih prostora. Pojedini kadrovi deluju nadrealno, a u nekim trenucima imate osećaj da se Parajanov sa ekipom vratio u prošlost i odatle doneo snimke. Arhaična i egzotična je lepota ove veličanstvene slikovnice i prava ju je milina prelistavati, uz zvukove melanholičnih etno-melodija... 

The Atrocity Exhibition (Jonathan Weiss, 2000)

O Weissovoj adaptaciji svog eksperimentalnog romana, J.G. Ballard je rekao:

"What a superb adaptation it is - it takes the logic of the book and translates it almost seamlessly into a very different medium... a ceaseless flow of atmospheric locations."

I ko sam onda ja da se bunim? Knjigu nisam čitao, ali sam ubeđen da je doživljaj posle čitanja istovetan sa sinematskim - nezaboravan i nemilosrdno uvrnut. Čuvši naratora u uvodu, kroz glavu mi je otprilike proletelo: "Biće ovo terapija za izluđivanje - antiteza metodama koje se koriste u ublažavanju mentalnih oboljenja." I, zaista, ceo film je takav, dekonstruisan, poput žestoke avangardne masturbacije - komada razbijenog ogledala u kojima se reflektuju još sitniji komadi razbijene psihe. O tome svedoče i nazivi poglavlja:

I - Treći svetski rat kao konceptualna umetnost
II - Geometrija njenog lica kao dijagram za ubistvo
III - Sudar kao zgoda za oplodnju
IV - Košmari anksioznosti (Smrt u svemiru)
V - Virtuelna smrt

Poremećena, izveštačena atmosfera ostvarena je, na prvom mestu, iščašenim vinjetama, koje često atakuju fascinantnim kadrovima sa modernom arhitekturom prikazanom kao nikad do tada i od tada - betonske i čelične konstrukcije su Igralište Ludila. "Grozotu" iz naslova nose arhivski snimci - posledice bacanja atomske bombe na Hirošimu, rat u Vijetnamu, Kenedijevo ubistvo, saobraćajne nesreće (kao preduslov za ultimativni orgazam), plastična operacija lica... (od ovog poslednjeg mi se želudac okrenuo za 360 stepeni). Disharmonična zvučna podloga dodatni je uznemirujući faktor. U svakom slučaju, jedinstveno iskustvo, koji povremeno podseća na Lost Highway, ali to kažem samo zato što mi je gđica Novotny zaličila na likove Patricie Arquette (Renee/Alice) iz Lynchovog psiho-trilera. Da se ne lažemo, 100-tinak minuta delovalo je kao duplo više, ali je vredelo...

Tekst koji baca nešto malo svetla na ovo čudo(vištance):
A Benign Psychopathology - The Films of J.G. Ballard by Johnathan McCalmont 

EGG. (Yukihiko Tsutsumi, 2005)

"The eggs in her eyes."

Kad god zatvori oči, Tsukiko Arai (Koreanka sa gruzijskim poreklom i japanskim imenom) vidi plavo jaje na vodom prekrivenoj površini, ispod girmiznog neba. Halucinacija je ne zabrinjava sve dok se na jajetu ne pojave pukotine, a iz pukotina mali pipci. Ubrzo potom, izleže se odvratno stvorenjce (rubber-suit monster + Predator), koje želi napolje. Da stvari budu crnje, Tsukikoini detinjasti prijatelji, priglupi policajci, tobože nemi komšija i psihijatar koji je luđi od pacijenata nisu od velike pomoći... EGG. je pletenica od horora, komedije i misterije, koja prilikom balansiranja između umetnosti i zabave, ozbiljnosti i neozbiljnosti, tu i tamo preti da se rasplete. Međutim, ako se pređe preko iskarikiranih protagonista (sa izuzetkom glavne junakinje) i ostalih (sitnih) mana, Jaje ume itekako da impresionira, naročito kada nadrealne vizije postanu duže od nekolicine treptaja (što ne znači da je stvarnost uslikana nezanimljivo). Višeznačnost uznemirujućih (i naslednih) snoviđenja (apstraktna manifestacija potisnutog događaja iz detinjstva / strah od materinstva / pad u ludilo usled monotonosti posla...) ovu finu kajganu čini ukusnijom.

46-okunen no koi (Takashi Miike, 2006)

Meditativni minimalizam. Nelinearnarnost. Opčinjavajuće boje. Hladnokrvna poetika. Reinkarnacija. Nauka i religija, ljubav i patnja, nasilje i krotkost. Očaj, praznina i jecaj koji Niko ne čuje. Misterija veća od života i moćnija od smrti, pod okriljem homoerotične tenzije, u kavezu. Hipnotišuća šetnja pustinjom simbola, čije su otelovljenje u krvi i mesu likovi... Tragajući, među Miikeovim filmovima, za onim koji ću moći da nazovem superiornijim od Izoa, naišao sam na hiperstilizovani 46-okunen no koi. U svojoj vizuelizaciji me je podsetio na Trierov Dogville i Suzukijev Pisutoru Opera, ali je veličanstveniji od oba. Od prvog kadra, zapljuskuje vas talasima izuzetne lepote, prizivajući estetiku futurizma, ruskog konstruktivizma, kolosalnih drevnih građevina i žrtvenika posvećenih zaboravljenim bogovima, a u njima je zarobljeno 4,6 milijardi godina (ljubavi) iz naslova. Tišinu koja ispunjava veći deo soundtracka oblizuju ritualna muzika u jednoj od početnih scena (ples muževnosti), šačica ambijentalnih zvukova (nalik Takemitsuovim skorovima) i alternativna kompozicija koja zatvara krug. Miike je, kao što mnogi tvrde, ovim ostvarenjem podelio ne samo glavnotokovsku publiku, već i svoje fanove, a ja bih rekao da je ono nastalo u napadu genijalnosti opasne po život.

Máj (František A. Brabec, 2008)

"Byl pozdní večer – první máj –
večerní máj – byl lásky čas.
Hrdliččin zval ku lásce hlas,
kde borový zaváněl háj..."

Brabecova oda proleću, zasnovana na poemi Maj, Karela Hyneka Máche, predstavlja daleko veći užitak i ostavlja dublji trag, negoli čitanje profesionalnog engleskog prevoda originalnog dela, pa pretpostavljam da bi amaterski titl bio smetnja prefinjenoj vizuelizaciji i izvanrednom recitovanju odličnog Jana Tříske (markiz iz sumanutog Švankmajerovog Sílení). Elegantna, neretko erotična i moćna fotografija u harmoniji sa oniričnim (ambient-rock) skorom benda Support Lesbiens u izvesnim trenucima čini da zadrhtite od uzbuđenja (slično bajkovitom Kytice), dajući potpuno novo značenje romantičarskom zanosu. Majstorski oslikano jezero iznad koga se uzdižu stene, crkva i njen široki stepenasti prilaz, opojno zelenilo planinčina, osušeno stablo na brdu (kao sastajalište tragičnih ljubavnika) i gotski prikaz stuba i točka (koje dželat, poput Kosača, stalno obilazi), jednostavno rečeno, ostavljaju bez daha. Šumskog Kralja od koga svi strepe, bandita Viléma, i njegovu ljubu, sexy seljančicu Jarmilu, tumači dvoje naturščika, čija mladost i slobodnjački duh prosto zrače. Jedino je scena sa avetima diskutabilna, zbog ne baš najsrećnijeg odabira muzičke pratnje, ali ona nikako ne može da pomuti zlata vredan ostatak filma.

Gekijōban Fate/Stay Night: Unlimited Blade Works (Yuji Yamaguchi, 2010)

Unlimited Blade Works je teško preporučiti, jer u velikoj meri zavisi od serije Fate/Stay Night (2006), odnosno televizijske reprodukcije iste, koja se pojavila neposredno pred izlazak alternativne verzije priče, ili od video-igre (eroge/visual novel) sa kojom je ova franšiza zaživela. Borba za osvajanje Svetog Grala (relikvije koja navodno ispunjava želje svom vlasniku), vodi se između ljudi sa posebnim sposobnostima ("čarobnjaka") koji u pomoć prizivaju "sluge", tj. duhove heroja iz prošlosti. Pošto njihova prava imena otkrivaju slabosti, "gospodari" im se obično obraćaju prema tipu kome pripadaju - Archer, Saber, Lancer, Rider, Berserker, Caster i Assassin. Maštovitost F/SN-a se ogleda u preplitanju brojnih legendi, od onih koje datiraju iz antičkog doba do srednjevekovnih, pri čemu autori sebi dozvoljavaju specifičnu "nadogradnju" iskorišćenih mitoloških ličnosti i koncepata, objedinjujući raznorodne uticaje u jedinstvenu celinu. Narativ UBW-a pati od previše informacija, koje su se, pre 4 godine, u 24 epizode komotno smestile, mada Yamaguchiju ipak nekako polazi za rukom da ih uskladišti u stotinak minuta, uz obilje sjajnih akcionih scena. Iako sve likove nije bilo moguće detaljno predstaviti, glavni junaci su sasvim solidno okarakterisani, pogotovu Shirō i njegov "alter ego". Prezentacija je besprekorna, što u pogledu dizajna i mekih boja, što u domenu nepogrešivog Kenjija Kawaija, kompozitora, a kao začin, tu je i malo stoičkog engReskog i prstohvat simpatičnog nemEčkog (koji je, inače, ređa anime-pojava od ovog prvog). ;)

Nadrealna struktura XXXV

~Obezglavljene zmije (Sećanje na Kazimira Maljeviča) / Decapitated Snakes (A Memory of Kazimir Malevich)~

Ellis Island (Meredith Monk, Bob Rosen, 1981)

"In most of my music, theater pieces and films, I try to express a sense of timelessness; of time as a recurring cycle... I work in between the cracks, where the voice starts dancing, where the body starts singing, where theater becomes cinema."

Prizivajući duhove američkih doseljenika u zapušteno, oronulo postrojenje na Ostrvu Elis, Meredith Monk uspeva da nas podseti na neka minula vremena i oda počast ljudima koji su napustili svoja ognjišta u potrazi za boljim životom. Njene paperjaste vokalne kompozicije, koje izvodi uz nekolicinu pevača, eterična su pratnja opojne fotografije (Jerry Pantzer) čija namrgođena lepota proganja dugo nakon gledanja. U skoro statičnim, vrhunski osmišljenim kadrovima kao da se ogledaju kratkometražni filmovi Maye Deren, posmatrani okom Lecha Majewskog. Crno-beli odjeci prošlosti otkrivaju medicinska ispitivanja i ponižavajuće uslove u kojima su imigranti živeli, čekajući da im bude odobren ili odbijen ostanak u zemlji. Rekonstruišući njihovu nemu patnju, rediteljka se služi i savremenim plesom, odnosno grupom igrača koji doprinose stvaranju atmosfere izgubljenosti na tuđem tlu. Vodič sa grupom turista i usamljeni čuvar koji obilaze puste hodnike i ostale, podjednako puste, prostorije pripadaju (obojenoj) sadašnjosti, a ona povremeno prožima turobne slike s kraja XIX i početka XX veka. Iako je samo prolazna faza u životu multidisciplinarne umetnice, Ellis Island se može smatrati eksperimentalno monumentalnim ostvarenjem, što njegovu autorku čini arheologom-stilistom koji precizno dokumentuje svoje otkriće.

Oficijelni sajt Meredith Monk

Nadrealna struktura XXXIV

~Zaviri u utrobu Okrnjenog Meseca, jer drugačije nećeš saznati šta se u njoj skriva / Peek into the Womb of Truncated Moon, Because Otherwise You Won't Find Out What's Hiding Inside~