Koroshi no rakuin (1967) VS Pisutoru opera (2001)

Režija: Seijun Suzuki

Moj prvi (i do nedavno jedini) susret sa Suzukijevim delom bilo je film Tsigoineruwaizen (aka Zigeunerweisen, 1980), kojim se ovaj (kako sam kasnije saznao) kultni reditelj vratio na velika vrata, sa čak 17 nagrada i 6 nominacija po belosvetskim festivalima, i započeo svoju tzv. Taishō Trilogiju. Dezorijentišuća, melanholična, nihilistična misterija, smeštena između dva sveta (živih i mrtvih/istoka i zapada), pružila mi je sve ono što sam (na osnovu tuđih komentara) očekivao - vizuelno privlačno i inteligentno, enigmatično ostvarenje, koje svog gledaoca-odgonetača proganja još dugo po završetku. Zato je bilo nemoguće odupreti se jednom od poslednjih Suzukijevih filmova, ali i onom koji je poslužio kao osnova za njegov nastanak i zahvaljujući kome je autor stekao kultni status.

Tokom svog rada za Nikkatsu studio (1956-1967), Suzuki je režirao oko četrdeset filmova, u kojima je, prema tvrdnjama raznih izvora, postepeno radio na izgradnji svog specifičnog stila. Kada je snimio Koroshi no rakuin (aka Branded to Kill), koji je u ono vreme predstavljao kulminaciju njegovog nadrealnog i apsurdnog pristupa, zbog čega su čelnici Nikkatsua i ranije negodovali, usledio je otkaz, a kao posledica otkaza i deset godina zabrane snimanja filmova:

"Suzuki makes incomprehensible films.
Suzuki does not follow the company's orders.
Suzuki's films are unprofitable and it costs 60 million yen to make one.
Suzuki can no longer make films anywhere. He should quit.
Suzuki should open a noodle shop or something instead."

Kyūsaku Hori, Nikkatsu president

Pošto je gos'n Hori (uz ovo smešno objašnjenje) ignorisao činjenicu da je Suzuki u zadnji čas dobio potpuno nejasan scenario, koji je trebalo prilagoditi u hodu, reditelj je tužio kompaniju, dobio parnicu, a par godina kasnije, brod Nikkatsu je potonuo.

Prepričati Koroshi no rakuin posle samo jednog (a najverovatnije i posle šesnaestog ili stoprvog)  gledanja znači postaviti sebe u vrlo nezgodan položaj. "Priča" o trećerangiranom ubici japanskog podzemlja, Goru Hanadi, koji obožava miris kuvanog pirinča (zato što ga seksualno uzbuđuje!), u početku nije delovala nimalo neobično, kada se izuzme Gorov fetiš. Međutim, sa pojavom misteriozne (+ lepe i zgodne) Misako, koju u stopu prate voda (pljusak!), mrtve ptičice i leptiri, sve je krenulo nekim čudnim tokom. Kada se misija za koju vrbuje Gora izjalovila, nekadašnji ubica je i sam postao meta "Fantoma" (tj. Broja 1). (Kamo sreće da je tako jednostavno!)

Struktuiran poput košmara, u kome se scene ređaju jedna za drugom skoro bez ikakvog reda, a kamoli smisla, sa povremenim upadom stidljivih tračaka bizarnog humora, Branded to Kill je teško svarljiv. Štaviše, ni sam nisam siguran da li sam uživao ili me je umorio nategnutom, psihotičnom atmosferom, stvorenom Suzukijevim teranjem inata. Donekle je, rekao bih, izneverio moja očekivanja, mada, što više razmišljam o njemu (a razmišljanje i traženje nepostojeće (?) logike je, hteli vi to ili ne, u ovom "slučaju" neizbežno), imam osećaj da me je zatekao nespremnog ili loše raspoloženog. Iako je gluma izuzetna (možda na momente preterana), scenario simpatično uvrnut (u nedostatku prikladnijih reči), crno-bela fotografija odlična (slike nikako ne izbijaju iz glave), a režija briljantna (uprkos sukobu interesa), ovaj film mi se učinio slabijim od "duhovnog naslednika" Pisutoru opera... Da ne bih još dublje potonuo u kontradikciju, zaustaviću se ovde. (A i kako suditi filmu, koji reditelji poput Jima Jarmuscha, Johna Wooa, Chan-wook Parka i Quentina Tarantina navode kao jedan od uticaja, pri čemu postoji i mogućnost da je glavni lik sa kolagen-obrazima uticao na Ženu iz Radijatora u Glavi za brisanje Davida Lyncha?)

Pisutoru opera (aka Pistol Opera), ostvarenje koje reditelj snima sa svojih 78 godina i to nakon skoro desetogodišnje pauze (i više od 30 godina posle nastanka Branded to Kill), vraća se Broju 3, ovaj put s nadimkom "Stray Cat", a u koži lepe i smrtonosne Miyuki Minazuki (koju tumači Makiko Esumi, Nui u igranoj adaptaciji mange Mushishi iz 2005). Na svom putu da postane Broj 1, Miyuki će morati da se izbori sa osipanjem Esnafa plaćenih ubica, dobijajući naređenja od misteriozne Sayoko Uekyo (Sayoko Yamaguchi - Sakuya iz Terayaminog Les fruits de la passion), primajući beskorisne savete od Gora Hanade, nekadašnje "trojke", a sada senilnog "Šampiona", Broja 0 (Mikijiro Hira) i dolazeći u susret sa uvrnutim "kolegama", a sve to u pratnji devojčice Sayoko (jedanaestogodišnja, ali izvrsna početnica Hane Kan), koja i sama želi da postane plaćeni ubica (!).

Oslobođen lanaca Nikkatsu studija, a dokazavši se kao autor u gorepomenutom Tsigoineruwaizen-u, Suzuki je stvorio "Mind-Blowing" Rapsodiju Raskošnih Boja, koje su mu '67. bile uskraćene (ali zato nadoknađene pametno iskorišćenim prednostima crno-bele fotografje). Gotovo da nema scene koja nije osmišljena poput kratke pozorišne predstave, a potom vešto implementirana u filmsko tkivo, iskorišćavajući teatralnost kao vrlinu, a ne manu, onako kako se od mnoštva manjih snova ili njihovih delova izgrađuje jedan veći, "ozbiljniji" san - onaj koji, u stvari, sanjate. Svojim likovima Suzuki dozvoljava kretanje i komunikaciju u stilizovanom maniru (pri čemu pokret postaje deo koreografije), prelaz iz svesnog u podsvesno i obrnuto, igranje uz recitovanje pesmice o Humptyju Dumptyju, dijaloge na (neodoljivom) "engReskom", kao i izvođenje monodrama u kojima će vam pričati o zlatnoj ribici ili o fascinaciji zastavama. Svoju inspiraciju pronalazi i u pop-kulturi, pa ćete u određenim trenucima pomisliti da gledate animirani film/igrani anime, ali sasvim drugačiji u odnosu na ostale sa takvim predznakom. Ponekad je pravi izazov razlučiti da li je reditelj ozbiljan ili samo pokušava da ispriča dosetku.

Genijalnost P. Opere se ogleda i u njenim protagonistima, što zbog duhovitih nadimaka koje nose ("Dark Horse", "Painless Surgeon", "Hundred Eyes"), a što zbog osobina koje su im pripisane (ljubav prema Japankama i japanskom teatru "Bezbolnog hirurga", na primer, ili pretvaranje "Mračnog konja"). "Stray Cat" Miyuki, agent Sayoko i devojčica Sayoko, zajedno sa staricom koja živi sa Miyuki mogu se posmatrati kao manifestacije jedne žene (naročito ako uzmete u obzir natpis "Četiri godišnja doba" ispred Miyukine kuće). U skladu sa takvim tumačenjem, Pistol Opera predstavlja neku vrstu potrage za identitetom/upotpunjavanjem ličnosti (Miyuki ipak teži da postane No. 1) kroz koju autor, savijajući prostor i vreme prema sopstvenom nahođenju, preispituje sebe i svoju prošlost.

Suzukijevo iskustvo je više nego očigledno, ali starost kao da je zaboravljena. I dok Branded to Kill deluje kao delo umornog starca, Pistol Opera odaje utisak samouverenog mladog reditelja. Možda sve ovo zvuči nelogično, ali prihvatanje odsustva logike, odnosno prisustva "logike snova", jeste preduslov za uživanje u nadrealno-eskapističkom delu ovog dekice.