California Crisis: Tsuigeki no Juka (Mizuho Nishikubo, 1986)

Nastao u poslednjim godinama Hladnog rata, srednjemetražni anime California Crisis autentični je predstavnik svoga vremena i jedan od prvih rediteljskih zadataka Mizuha Nishikuba (Otogizōshi, Miyamoto Musashi: Sōken ni Haseru Yume). Krcat pop-kulturnim referencama i inspirisan NLO histerijom i filmovima B kategorije, donosi uzbudljivu palp avanturu koja počinje na putu između San Dijega i Los Anđelesa, a završava se u Dolini Smrti.

Glavni junaci su dvadesetineštogodišnji dokoličar Noera i razuzdana motociklistkinja Marsha, koji igrom slučaja bivaju upleteni u opasnu i strogo poverljivu igru ruskih obaveštajaca i "nestašnih" oficira iz vazduhoplovne baze Edwards. Nakon jurnjave praćene pucnjavom u kojoj, pored njenog dvotočkaša i njegovog crvenog kabrioleta, učestvuje i nekoliko crnih kombija i velikih kamiona sa prikolicom, ovo dvoje dolaze u posed misterioznog objekta, najverovatnije vanzemaljskog porekla. I dok Noera pokušava da se što pre iščupa iz novonastale situacije, preuzimajući ulogu glasa razuma, naivna i impulsivna Marsha odlučuje da sledi sopstvene instinkte i snove...

Iako pruža nedovoljno informacija za bolje upoznavanje sa protagonistima, Nishikubo uspeva da ih učini dopadljivim, vodeći računa da energična vožnja sa njima protekne glatko, bez značajnijih povreda. Razvoju njihovog odnosa, prijateljstva rođenog u "krizi", posvećuje se taman onoliko koliko mu dozvoljavaju kratke pauze od frenetičnih akcionih scena, u kojima fetišizuje stradanje vetrobranskih stakala (!). Potpuno svestan slabosti scenarija, primenjuje zapadnjačku formulu u nameri da po svaku cenu zabavi gledaoca i u isti mah ismeva ispraznost proizvoda za masovnu upotrebu iz industrije snova. U žongliranju sa stereotipima i vođenju linearne priče siguran je sve do antiklimaktičnog epiloga, koji deluje kao gruba šala i koji se, u zavisnosti od gledaočevog raspoloženja, može posmatrati kao smeo ili kao podmukao potez.

Ono po čemu se Nishikubov eksperiment izdvaja od ostalih kemp animea jeste briljantan stil, odnosno objedinjavanje različitih uticaja, od stripova iz sredine XX veka, preko pop arta, do neo-art dekoa Patricka Nagela, uz zadržavanje japanskog identiteta. Jedinstvenost crteža ogleda se u snažnim linijama i naglašenim kontrastima prilikom senčenja, što u kombinaciji sa zasićenim bojama dorpinosi stvaranju nezaboravnog vizuelnog doživljaja. Sudeći po rečima recenzenata koji su živeli u Kaliforniji ili bili u prilici da je obiđu, tim animatora mora da je sproveo temeljno istraživanje kako bi seting bio prikazan što preciznije. Obraćajući pažnju i na najsitnije detalje, oni verno prenose atmosferu predgrađa sa prizemnim kućama, restorana nadomak autoputeva, zamračenih noćnih klubova i ulica pod svetlom neonskih reklama. Zavodljive slike zaokružene su pitkim saundtrekom sa prizvukom fanka, na kome se posebno izdvaja mačkasti glas Miho Fujiware, koja izvodi tematsku kompoziciju.

California Crisis je nebrušeni dragulj iz prošlosti, čija lepota još uvek nije izbledela. Uprkos skromnim sredstvima pomoću kojih je skrojeno i manama koje nisu zanemarljive, ovo ostvarenje je odraz nesputane kreativnosti svojih autora... makar na nivou prezentacije.

Revamp

Nekoliko starih likova u novom ruhu. :)

Мамай (Олесь Санін, 2003)

Prvi i zasad jedini igrani film Olesa Sanina, reditelja, scenariste, producenta, muzičara i svetskog putnika, počiva na folklornoj zaostavštini Ukrajinaca i Tatara, a pripoveda o događajima koji su se navodno odigrali u XVI veku. Inspirisan likom legendarnog kozaka, Dumom o trojici azovske braće (Дума про трьох братів Азовських) i epom o grupi mameluka u potrazi za zlatnom kolevkom Džingisa Kana, Мамай je opčinjavajuća audio-vizuelna poema, koja će lako zbuniti svakog gledaoca neupoznatog sa simbolima zastupljenim u predanjima spomenutih naroda.

Usredsređujući se na duhovnu transformaciju naslovnog junaka (Andrej Bilous), čije ime nosi dvojako značenje ("niko" i "duh stepe"), i Mamajevu nesrećnu romansu sa prelepom šamankom Amai (Viktorija Spesivceva), Sanin se bavi različitim vrstama ljubavi (bratskom, erotskom i patriotskom), problemima izazvanim etničkim i religijskim konfliktima, kao i prihvatanjem dužnosti i odgovornosti za počinjena dela. Iako u njegovoj verziji Romea i Julije mladi ljubavnici ostaju u životu, njihov rastanak je neminovan, jer je strastvena veza ukaljana mržnjom, a potom i stradanjem njima najbližih. Kroz sive i teške oblake nerazumevanja i netrpeljivosti naposletku se probija tračak nade za svetliju budućnost, odražavajući autorov (neizlečivi) optimizam.

Ironijom začinjena i naizgled nekoherentna, jednostavna priča šalje jasnu poruku pomirenja i tolerancije, prikazujući pripadnike suprotstavljenih strana potpuno jednakim, a liniju koja ih razdvaja iluzornom. Uprkos istrošenosti ideja koje obrađuje i arhaičnom okviru u koji je smeštena, ona odiše neverovatnom svežinom i savremenošću. Brižljivo skrojena poput lucidnog sna, koji se odvija usporenim ritmom i kome nedostaju pojedini fragmenti, ova svojevrsna istorijska drama iziskuje samo malo strpljenja i maštovitosti. Sigurna, precizna i nadahnuta Saninova režija pod snažnim je Paradžanovljevim uticajem, a dugogodišnje iskustvo u snimanju dokumentaraca od presudne je važnosti u radu sa naturščicima, koji čine većinu glumačke ekipe.

Zahvaljujući izvrsnoj fotografiji Sergeja Mihalčuka, mističnosti prirodnog ambijenta i egzotičnim kostimima Irine Klibe i Galine Otenko, Мамай poseduje eterični kvalitet bajki i pruža obilje nezaboravnih kadrova, bogatih etnografskim detaljima. Upečatljivosti prologa doprinose kozaci u ritama, prekriveni beličastim prahom i prisiljeni na rad u rudniku osvajača, a u nastavku se, jedna za drugom, nižu hipnotičke slike - vatreni zalazak sunca, zlatnožuto prostranstvo krimske stepe, užareni magijski ritual i kristalno plave Amaine oči, uokvirene nikabom. Drevne insignije, reljefi, ilustracije i manuskripti, kojima su dopunjeni živopisni tabloi, integralni su deo narativne strukture, baš kao i opojni skor Ale Zagajkevič, koji povremeno preuzima ulogu dijaloga. U preplitanju ukrajinske i tatarske muzičke tradicije, dominiraju zvuci kobze, bandure i zurle, vraćajući vas u daleku prošlost Istočne Evrope...

Asura (Keiichi Satō, 2012)

Zasnovan na kontroverznoj i zabranjivanoj mangi Georga Akiyame iz 1970-e, dugometražni debi Keiichija Satōa (Karas, Tiger & Bunny) vraća nas u turbulentan period prošlosti Japana, a govori o divljem dečaku koga je u najranijem detinjstvu majka pokušala da pojede.

Naoružan glomaznom sekirom i oštrim zubićima, devetogodišnji Asura tumara po opustošenoj zemlji, tamaneći i proždirući sve živo pred sobom. Nakon susreta sa strogim budističkim monahom, koji mu daje ime po gnevnim i nasilnim antibogovima, i krotkom seljančicom Wakasom, koja ga uči govoru i nesebično pruža ljubav nalik roditeljskoj, mališan skreće sa puta krvoprolića. Međutim, pošto je već stekao neprijatelja u liku zemljoposednika preke naravi, biće primoran da se ponovo osloni na svoj ubilački instinkt...

Istražujući načine za kontrolu osnovnih nagona i kroćenje unutrašnje zveri u ekstremno teškim uslovima za opstanak, Satō donosi nekonvencionalnu priču o odrastanju i iskupljenju u formi mračne, brutalne, žestoke i, povrh svega, tragične melodrame, koja neretko iskače iz žanrovskih okvira. Ulaže veliki napor da prilikom pripovedanja ne posrne u pridikovanje i da ne prekorači granicu dobrog ukusa u opisivanju nasilja, demonstrirajući zavidnu zrelost za nekoga sa relativno kratkim rediteljskim stažom. Međutim, deo zasluga za uspostavljanje ravnoteže između dveju glavnih tema, prihvatanja etičkih vrednosti budizma i dehumanizacije izazvane ratnim razaranjima, siromaštvom i glađu, mora se pripisati scenaristkinji Ikuko Takashi. Iako se ni ona ne može pohvaliti obimnim opusom, iza nje su dva neosporno odlična rada, natprirodna misterija Mononoke (2007) i istorijska drama Ojii-san no Lamp (2011). A njena i Satōova smelost ogledaju se u nepokolebljivoj podršci Akiyaminih ideja, koje i danas deluju šokantno, zahtevajući prihvatljivu dozu suspenzije neverice.

Nezaustavljivi vrtlog očaja i beznađa u koji je glavni junak nemilosrdno bačen oduzima mu dečiju nevinost, pretvarajući ga u stvorenje koje bi bilo nepravedno nazvati monstrumom, samo zbog toga što se, kao i svi ostali, iz petnih žila trudi da preživi. Odrastao u životinjskom svetu, Asura je poput pobesnelog vučijeg šteneta, koje tek onda kada je ranjeno i bespomoćno počinje da pokazuje prve znake pitomosti. Uz brižnu i ljupku Wakasu spoznaje humanost, a u šumskoj kolibi, gde ga ona skriva, može da oseti toplinu porodičnog doma. Dok se preobražava u civilizovano dete, njegova patnja i bol izranjaju na površinu i izazivaju gledaočevu empatiju. Problemi koji su ranije imali jednostavno rešenje odjednom postaju komplikovani zahvaljujući moralnim dilemama, a pokušaji da se istinski promeni osujećeni su nedostatkom razumevanja i svirepošću. Bravurozna glasovna gluma veteranke Masako Nozawe, čuvene po ulogama dečaka, daje ogroman doprinos njegovoj (uspešnoj) karakterizaciji, uprkos svedenosti dijaloga.

Primenom cel-shading tehnike, koja na trenutke deluje grubo, u kombinaciji sa očaravajuće turobnim ručno oslikanim pozadinama, tim animatora i crtača studija Toei postiže zanimljive rezultate, vešto prenoseći ljudsku bedu, ludilo i izopačenost na atraktivnu vizuelizaciju. U modernom (tj. digitalnom) ruhu, old-school dizajn pojedinih likova odiše bizarnošću i grotesknošću koje neće prijati svakom, ali i snažnom ekspresivnošću. Raznim trikovima u senčenju i iscrtavanju linija verno se podražava izgled tradicionalnih animacija. Paletom boja dominiraju siva i prljave nijanse oker i smeđe, a počasno mesto pripada grimizno crvenoj. Retki trenuci ruralne idile, kojima se glorifikuje lepota japanskih krajolika, dopuštaju vam da predahnete i pripremite se za novi talas uznemirujućih scena i katarzičnu završnicu. Prekrivene raskošnim neoklasičnim orkestracijama Yosihira Ikea, upečatljive slike izazivaju pravu lavinu uskomešanih emocija.

Osmišljen kao (surova) budistička "bajka" i brižljivo upakovan u sedamdeset pet minuta, Asura naposletku šalje poruku da život može da trijumfuje nad smrću, ma koliko se situacija činila bezizlaznom. Verovali ili ne u zakonitosti karme, ovo ostvarenje vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim.

Šest

Uplakano Sunce prizvalo je iscrpljeno jutro. Čovek sa glavom jelena izveo je ritualni ples, zahvalivši Majci za nepromišljenu opstrukciju svetlosti. Petao je širom otvorio trbuh i greškom oslobodio bes. Odavno je trebalo okrenuti se na drugu stranu i dozvoliti košmaru da slomi dan.

Kahe kellahelina vahel (Mari Pakkas, 2011)

Između dve zvonjave sata, usamljena devojčica je u prilici da svet posmatra na drugačiji način. U dodiru sa predmetima koji je okružuju, na sopstvenoj koži počinje da oseća njihov puls. Po izlasku iz sobe na ulicu, nailazi na nerazumevanje slučajnih prolaznika, koji kao da su izgubili sopstvenu ljudskost.

Da li je posredi san, java ili hipnagogička halucinacija? Ima li mesta u društvu za pojedince koji se usuđuju da razmišljaju izvan ustaljenih okvira? Od kakvog je značaja broj šest, budući da se budilnik po prvi put oglašava u trenutku kada mala i velika kazaljka formiraju vertikalu? Vodeći se osnovnim van der Roevim principom, mlada umetnica Mari Pakkas stvara prefinjenu alegoričnu fantaziju, koja ne pruža (jasne) odgovore na navedena pitanja, ali uspeva da vas hipnotiše svojom svedenošću. Da je manje zaista više svedoči svaki sekund njenog studentskog rada, nastalog pod mentorstvom Priita Pärna, jednog od najistaknutijih animatora sa prostora Estonije. Crno-beli crteži jasnih linija, nestašne monohromatske teksture i elegantna animacija, uokvireni atmosferičnom muzičkom pratnjom i briljantnim zvučnim dizajnom Sofiye Petkevich, formiraju osobeni mikrokosmos, udaljavajući vas od stvarnosti na četiri minuta.

B. B. Fish (Mamoru Hamatsu, 1994)

Polučasovna OVA B. B. Fish (skraćeno od Blue Butterfly Fish) adaptacija je istoimene mange koja se proteže na čak petnaest svezaka i, sudeći po oskudnim podacima, donosi kombinaciju romanse, fantazije i psihološke drame. Usredsređuje se na Ushija Hayamu, ronioca na dah sa neobičnim moćima, koji u društvu prijatelja uživa u lepotama neimenovanog ostrva, u potrazi za naslovnom životinjicom. Nakon bezuspešne podvodne ekspedicije, mladić upoznaje enigmatičnu meštanku Ayuuru, koja bi mogla da ga odvede do cilja. Prema lokalnoj legendi, plava (i svetleća) riba-leptir pojavljuje se u letnjoj noći nadomak pećinskog ulaza prikladno nazvanog "zmajeva čeljust"...

Reditelj i scenarist Mamoru Hamatsu postavio je sebi izuzetno težak zadatak, oko čijeg rešavanja bi se pošteno namučili i daleko iskusniji i veštiji filmotvorci. Uprkos intrigantnoj premisi, priča je u njegovoj interpretaciji nedovoljno razrađena i pri tom opterećena izlišnim detaljima. Počinje in medias res, a završava se iznenada, taman kada pomislite da se tek zahuktala. Jedina olakšavajuća okolnost jeste tesan vremenski okvir, mada se u nekoliko navrata stiče utisak da je isti neracionalno iskorišćen, odnosno da Hamatsu nije dorastao izazovu. Teme kao što su prijateljstvo, sazrevanje, ljubomora, pronalaženje srodne duše i stremljenje ka savršenstvu, otelovljenom u neuhvatljivoj ribici, naziru se kroz maglu fanservisa. Karakterizacija protagnosta, o kojima saznajemo vrlo malo i čiji motivi ostaju pod velom misterije, počiva na stereotipima.

Međutim, nije ni sve tako crno, jer su nedostaci ovog ostvarenja donekle nadomešteni raskošnom vizuelizacijom (naravno, prema standardima direct-to-video produkcije). Već u prvim minutima postaje jasno da su animatori uložili veliki napor da impresioniraju gledaoca i odvuku mu pažnju sa problematične sadržine. Čudesne morske dubine, vatreni zalasci sunca, egzotična flora, mistična pećina i divlji talasi koji se razbijaju o stene oslikani su tako da bar nakratko osetite magiju tropskog raja. Vrhunski polurealistični dizajn likova potpisuje Takayuki Goto, jedan od osnivača čuvenog studija Production I.G. koji je bio zadužen za animaciju. Idiličnosti okruženja i stvaranju prijatne atmosfere doprinosi i relaksirajuć, nenametljiv i pomalo staromodan muzički skor, na tragu animea osamdesetih.

Iako nije ni približno dobar koliko Bessonov Le Grand Bleu, koji je vrlo verovatno poslužio kao glavni izvor inspiracije, B. B. Fish u svojoj nerodečenosti (i erotičnosti) poseduje izvestan šarm, onaj kojim se odlikuju animirana grešna zadovoljstva...