Wojaczek (Lech Majewski, 1999)

"Zakopaj me, ja sam ionako mrtav čovek."

Rafał Wojaczek - poljski pesnik, buntovnik (s razlogom), depresivni alkoholičar i samoubica. Sudeći po filmu koji mu je posvećen, u njegovom samodestruktivnom ponašanju postojalo je nešto mračno romatično, tužno poetično i, povrh svega, grandiozno i enigmatično. Gledajući delić jednog kratkog života, stiče se utisak da je Vojaček bio poput palog anđela, osuđenog na posleratnu komunističku pustinju u Poljskoj (tačnije, u Gornjoj Sileziji) kojoj, tako uzvišen, nikako nije mogao da pripada.

"I know if you ever leave my sight as a woman, naked as out of the water, then I won't be able to call you in case I call death from its rose..."

Prvi put se sa tragičnim junakom susrećemo onda kada, uz bučnu lomljavu stakla, prolazi kroz izlog (prizemnog) restorana. Sa ponekom ogrebotinom, on ustaje i teturajući se stiže do kuće svojih roditelja. Odlazak na grob rano preminule sestre, ismevanje vojnika, povremeni seks sa bolničarkom u psihijatrijskoj bolnici, neobična ispovest u crkvi, česta opijanja i spontani recitali u kafani (ili gde god stigne) deo su onoga što sledi do završnice koja jeste očekivana, ali svejedno dirljiva, pogađajući u srce i u nerv, a naglašena suptilnim zatvaranjem kruga nihilizma.

Brutalno sumorna atmosfera, koja od samog početka hvata za gušu i ne popušta, ostvarena je savršenim skladom potmule tišine, koju presecaju iznenadni (skoro izbezumljujući) "plehani" zvukovi i žalopojna muzika kafanskog benda (Majewski ima čudan smisao za humor), i Sikorine hipnotišuće crnobele fotografije, gde posebno treba naglasiti (ništavno) "crno". Statična kamera i retki, neosetni pokreti iste, karakteristični za Majewskog, u ovom slučaju dobijaju novo značenje, oslikavajući izgubljenost suicidnog uma i duha, dok je stanje u zemlji kojom vlada represivni sistem pametno i vešto sažeto u izlaganje (o javnim toaletima) jednog od Vojačekovih kolega. Posebna zasluga pripada i pesniku Krzysztofu Siwczyku (inače, naturščiku) za briljantno tumačenje glavnog lika, koje zasenjuje i čitav opus izvesnih nadri-glumaca.

Nakon delimično razočaravajućeg i monotonog Garden of Earthly Delights (eksperiment kakav reditelju sa već izgrađenim stilom uopšte nije bio potreban), Wojaczek je kao melem na ranu koji, ako bismo tražili pandan u muzici, zvuči kao ambijentalni dark metal sa anđeoskim ženskim vokalom i prodornim muškim growlom... Turobna biografska drama, par exellence.

Sentō Yōsei Yukikaze (Masahiko Ōkura, 2002-2005)

Pre tridesetak godina u odnosu na neodređeno vreme u budućnosti, Zemlju je napala vanzemaljska rasa nazvana JAM, kroz dimenzionalni portal koji se pojavio na Antarktiku. Ujedinjene nacije su oformile SAF (Special Air Force), odbrambene snage koje uspevaju da odagnaju neprijatelja natrag, na planetu koju ljudi prozivaju "Fairy". Međutim, rat se i tamo nastavlja, dok Zemljani polako zaboravljaju svoju burnu blisku prošlost...

Yukikaze ("snežna oluja") je nadimak borbene letelice koja je opremljena naprednom veštačkom inteligencijom, a kojom upravlja mladi poručnik Rei Fukai. Neobična, gotovo simbiotička veza ovo dvoje, čoveka i mašine, otuđenost u međuljudskim odnosima (zvanično "prijateljstvo" asocijalnog Reija i empatičnog majora Jamesa Bukhara), kao i uticaj emocionalne hladnoće na psihu pojedinca u surovom militantnom okruženju jesu glavni putevi kojima se Ōkura kreće u svom debitantskom ostvarenju, zasnovanom na romanu Chōheija Kanbayashija. Dok OVA-om suvereno vladaju pesimizam, usamljenost i melanholija, česte bitke u vazduhu razbijaju sumornu atmosferu, vrlo sličnu onoj u serijalima Serial Experiments: Lain i Texhnolyze.

Narativni tok se može okarakterisati kao spor, krivudav i zbunjujuć, pa je neophodno čitati ono zamagljeno između redova. Duboki tragovi misterije, najprimetniji u pogledu bezličnih vanzemaljaca i njihovih motiva, podstiču gledaoca na brojna pitanja, među kojima se, kako se kraj bliži, jedno posebno ističe: Da li je u pozadini svih dešavanja kakva politička intriga? U završnici kojom otužno ćarlija povetarac okrnjenog optimizma, mnogi odgovori ostaju zarobljeni, duboko u podsvesti nepristupačnh likova i njihovih postupaka.

Originalan crtež protagonista (sa akcentom na njihove, skoro bez izuzetaka, bolom ispunjene oči), nepretenciozan dizajn mlaznjaka, prozračna arhitektura futurističkih pozadina (tj. baze Fairy Air Force-a), ali i sjajan odabir palete boja, sa zelenom kao dominantnom, čine Yukikaze jednim od najlepših animea. Velelepan spoj tradicionalne i 3D tehnike animiranja demonstrira vrhunac mogućnosti studija Gonzo, pionira u hibridnoj animaciji. Pomahnitali ples aviona i neretke eksplozije izvedeni su tako da hipnotišu čak i one koje "dogfight" nimalo ne privlači. Sa druge strane, svedena, stroga elegancija setom prožetih scena i eteričnost Reijevih i Jamesovih snova doprinose oslikavanju kontrasta između dva suprotstavljena žanra - žestoke naučno-fantastične akcije i psihološke drame. 

Impresivni, realistični zvuci, sa svim mogućim "mutacijama" u zavisnosti od ambijenta, zasenjuju solidan, ali zaboravljiv soundtrack u kome se ističe psihodelična kompozicija iz uvodne špice - da se opisati kao zanimljiv spoj najeksperimentalnijih pesama benda Muse sa pomalo "sirastim" prizvukom osamdesetih. Iako se učešće elektro-klavirskih melodija u stvaranju audio-vizuelnog ugođaja ne može zanemariti, zvučnim efektima je ipak posvećeno više pažnje, što se u svakom trenutku i čuje.

Kada se sagleda kao celina, Yukikaze se može smatrati uspešnim delom japanimacije koje će se, uprkos svojim manama, dopasti kako ljubiteljima mehanizovanih vazdušnih akrobacija (sigurno), tako i zahtevnijim gledaocima (možda).

8 Warriors

O Sangue (Pedro Costa, 1989)

"The night was dark,

No moon shone.

In the distance

a wolf howled all alone."

Sedamnaestogodišnji Vicente živi sa desetogodišnjim bratom Ninoom i često odsutnim, navodno bolesnim i neodgovornim ocem u zapuštenom kućerku na periferiji grada. Jednog dana, otac odlazi zauvek, a dečaci odlučuju da zataškaju njegov odlazak. Clara, zapošljena kao pomoćnica u osnovnoj školi, zajedno sa Vicenteom, brine o Ninu. Oko Božića se pojavljuje bogati stric koji smatra da je mlađem bratu potrebna očinska figura, kao i dvojica skupljača dugova i misteriozna žena koji su, po svemu sudeći, poznavali Vicenteovog i Ninoovog oca. I svi oni imaju neku tajnu... ili se bar tako čini.

Namrgođena, čista i u svojoj strogoj ozbiljnosti prelepa crno-bela fotografija, neraskidiva od  melanholične muzike isprekidane tišinom i ambijentalnim zvucima, od samog početka stvara turobnu, utrnulu i senkama ispunjenu atmosferu koja, kako film odmiče, dobija na začudnosti, satkanoj od tamnih, gotovo neraskidivih niti ekscentrične misterije. Preciznost i suptilnost glavne su odlike svakog pokreta kamere. Odsečni, inteligentni i od iskrenih emocija sazdani dijalozi nižu se poput bisernih perli do iznenadne završnice u kojoj Costa odbija da ponudi rešenje složene slagalice čije delove skoro neprimetno podmeće između slojeva ove porodične drame. Uprkos surovoj realističnosti, koja izbija kako iz odnosa sjajno odigranih likova, tako i iz jednostavne, ali upečatljive premise, O Sangue istovremeno poseduje sve kvalitete lucidnog snoviđenja i nadrealnog, nekoherentnog dela. Uvlači vam se pod kožu poput krpelja, dok se bespomoćni probijate kroz gusto rastinje metafora.

Uz briljantnu režiju i sveden, aketski scenario, teško je poverovati da je reč o nečijem debitantskom ostvarenju. Demonstrirajući odlično poznavanje sedme umetnosti i oslanjajući se na njena klasična dela, ovaj Portugalac uspeva da se uzdigne iznad svojih uzora i da trijumfalno otpočne karijeru minimalističkim, vanvremenskim remek-delom. 

Krv nije voda...

Nadrealna struktura VI

~Piramida, Kocka i Sfera iznad Žute Pozornice / 

Pyramid, Cube and Sphere Beyond the Yellow Stage ~

~Misterion, Ivan Esens II & Fantazija na Žutoj Pozornici /

Mysterion, Evan Esence II & Fantasy on the Yellow Stage~

Ivan Esens je fiktivni lik iz moje priče Statua, ovde predstavljen drugačije nego u mini-stripu Nestajanje (stiže uskoro), sa kojim planiram da učestvujem na konkursu za 8. međunarodni salon stripa. :)

Steamboy (Katsuhiro Otomo, 2004)

 

Iza svakog ugla, para @ PopBoks

Sunce na sahrani

    Bilo je to sedmog dana, u zanemelu nedelju, kad su nam se obratili rečima koje nismo mogli da razumemo, ne zato što su govorili tuđim jezikom i ne zato što su govorili nerazgovetno, već zato što su govorili u vetar, a vetar je nosio svaki njihov glas. Pljuckali su sa strane, misleći da je zemlja suva i da im ona upija glasove, a svaka se pljuvačka množila i hladila tako brzo, da je oko njihovih stopala uvek bilo ljudskoga leda. Pokušali su da pišaju uz nogu, ne bi li se ugrejali, ali im nije pošlo za rukom, pa su crveneli od stida i zato su nas podsetili na prošlogodišnju jesen koja je cela bila mučna i krvava. Po završetku govora okrenuli su nam leđa, a mi smo se smejali njihovoj nespretno organizovanoj predstavi i odlučili da se vratimo svojim kućama, zato što Tamo jednostavno nismo pripadali.
    U povratku se svako opredelio za jedan Put, s tim što nijedan od Puteva nije vodio Nikud. Dogovorili smo se da ćemo, kada budemo stigli do Stranputice, širom otvoriti oči i gledati tako daleko da nam se na horizontu, koji je podsećao na tek ojađenu kurvu, sretnu pogledi i uhvate se u Kolo. Na jednom kraju igraće Bes, a na drugom Đavo, i noge će ih toliko boleti da će nas moliti da prestanemo da gledamo, a moliće nas na kolenima, otrcanim od savršeno uglačanih oblutaka. Nakon šest godina, šest meseci i šest dana, Đavo će se setiti da on zapravo i ne zna da moli, ali će već biti kasno, pošto su se u Paklu odavno promenili običaji, jer je grešnicima bilo dosadno. U tom trenutku će sveži (sveti?) ožiljak na našim grudima početi da diše i dobićemo još jedno, večno srce koje smo imali na pragu Istrebljenja, ali ga niko nije bio svestan. Kada ga opet budu ugušili, vratiće nam se sećanja na jutro koje je počelo kao noć i tako se završilo, obešeno o zarđali klin u Sobi Iznad Mudrosti. Na pogrešno protumačenoj samrti, šaputaće nam na levo uvo, jer će desno biti gluvo za njegova šaputanja:
    “Vi ste samo opalo lišće i gazi vas teška cipela. Teška cipela je jesen, a zimu nećete ni dočekati. Zašto onda ne pružate otpor, već ležite poput izgladnelih kurjaka i čekate da vam plen sam uskoči u usta? Onaj koji vam je rekao da ćete u mraku da vidite Spas, skočio je sa litice i sada mu skupljaju meso i kosti. Mislio je da ima krila, a stalno je ponavljao kako mu krila nikad neće izrasti. Tek na nekoliko metara od stenovite podloge, koja mu je prva obljubila lobanju, shvatio je da je živeo na pogrešnoj strani pogrešne iluzije… Nekoliko dana pre samoubistva video je devojčicu na ulici, dok je bosa i u prljavoj odeći prodavala cveće:
    “Cveće za mrtve! Sveži buketi za mrtve!” – uzvikivala je, nadajući se da će joj neko udeliti milostinju i da će moći da kupi makar komad hleba, jer je već neko vreme pila samo vodu iz gradske fontane, trudeći se da zavara glad. Međutim, i on je, nalik ostalim prolaznicima, samo pogledao to krhko stvorenje, okrenuo se na drugu stranu i trudio se da ne zaplače, zato što bi to bilo neprimereno prosečnom drkadžiji. U svojoj polutoploj sobi video je krupnog, braonkastog pauka, ali se nije usudio da ga zgnječi, zato što bi ga možda nazvali kukavicom. Razmišljajući o tome šta će da spremi sebi za večeru, posmatrao je igru senki na susednom zidu, trudeći se da zaboravi dve mršave nožice na kojima se lelujao ostatak tela izgladnelog siročeta. Učinilo mu se da će se jedna od tih senki odvojiti od zida i zgrabiti ga za vrat, a neće biti nikoga da ga odbrani od ruku čiji je stisak snažniji od stiska njegovog silovatelja… Otrčao je do ogledala, ali je tamo zatekao neko drugo lice.”
    “Čije lice?” – upitaćemo naša nova srca.
    “Tvoje… Svačije. Danas svi imaju ista lica, i na njima iste oči i obrve, iste noseve i usta i iste rumene obraze. A nekad je bilo drugačije. Nekad je bilo bledo, kao onomad na sahrani.”
    “Kojoj sahrani?”
    “Kiša je lila kao iz kabla. Mrtva Deca igrala su se u blatu, a njihovi roditelji čupali su kosu. Nebo je bilo crno, iako je noć odavno pojela otrovnu jabuku. Krave su mukale glasno, psi su lajali bez prestanka, a mačke su zevale pod prozorom Njihovih Odaja. Nad pokojnikovom glavom visila je osušena grana uspavanog hrasta. U obližnjoj močvari bilo je sasvim tiho, sve dok se jednoj zmiji nije oteo gotovo nečujni pisak. Ptice su kljucale plesnivo seme, ne znajući da će ih već sutra neko optužiti za izdaju. Uprkos svemu, bilo je toplo, jer tog dana je i Sunce bilo na sahrani…”
    “Zašto?”
    “Da izusti poslednju laž i umre od sreće.”