Čudna neka zverka je dugometražni debi Agnješke Smočinske - prividno pitoma, a zapravo divlja; poluriba, a poludevojka, baš kao i par glavnih junakinja. Sirene Zlatna (Mihalina Olšanska) i Srebrna (Marta Mazurek) menjaju Vislu za Varšavu i pridružuju se tročlanoj muzičkoj porodici na nastupima u noćnom klubu. U početku su samo prateći vokali, ali zbog svoje egzotične prirode vrlo brzo postaju glavna atrakcija u burleski. Problemi nastaju kada se Srebrna zaljubi u lepog basistu (Jakub Geršal), a Zlatna izgubi kontrolu nad svojim "vampirskim" nagonima.
Smočinska i scenarist Robert Bolesto (Hardkor Disko) odvažno (ali ne i najveštije) kombinuju melodramu, fantaziju, horor i mjuzikl u erotičnu i crnohumornu urbanu bajku, koja se u poslednjoj trećini preobražava u izvitoperenu verziju Male sirene. Čak i Triton (neprepoznatljivi Marćin Kovalčik) u nekoliko navrata stupa na scenu i to kao loš predznak, glas (podvodnog) razuma i frontmen pank benda! Nekoherentan narativ, sa feminističkim podtekstom, prati bizarnu unutrašnju logiku alternativnog sveta iz prošlosti Poljske, u kojoj je presađivanje repa ili nogu sasvim jednostavan hirurški zahvat i za lekare iz podzemlja.
Bujne, kičasto-šljokičaste, a sporadično i mračne osamdesete prikazane su sa izvesnom dozom nostalgije, iz ugla dvoje ljudi koji se tog perioda (komunizma) sećaju kao kroz maglu, budući da su tada bili deca. Zato im se donekle može oprostiti to što hiperstilizaciji podređuju likove, često arhetipske, radije se služeći jezikom nota i slika. Melodične pop pesme, uglavnom sa nežnim ženskim vokalima, savršeno se uklapaju u kitnjasti seting, a pohvale zaslužuje i Jakub Kijovski za odličnu fotografiju.
Ambicioznost autorskog para šalje sve defekte u drugi plan, tako da film solidno funkcioniše, dobrim delom zahvaljujući Mazurekovoj i Olšanskoj. Kao mitske (anti)junakinje, mlade glumice kanališu nevinost, naivnost i neodoljiv šarm, ali i seksepil, dok uz pomoć sjajnih specijalnih efekata demonstriraju i predatorski instinkt. Oslobođene inhibicija, vrebaju i bez odeće na sebi, premda su im od (nepostojećeg) pupka nadole tela u obličju devojaka "barbifikovana". Njihove žrtve ne izazivaju sažaljenje, jer Smočinska i Bolesto stalno naglašavaju da je čovek najopakija zver. Gotovo mizantropska atmosfera, lažan sjaj elitnog striptiz bara i poneki snoviđajni segment pružaju zanimljiv gledalački doživljaj.
No comments:
Post a Comment