Incompresa (Asia Argento, 2014)
Talentovana Đulija Salerno briljira kao devetogodišnja Arija, junakinja trećeg filma Azije Arđento, koja u fino zaokruženu i ne baš svakidašnju priču o odrastanju uvodi autobiografske elemente. Šarlot Genzbur, u ulozi Arijine majke - egocentrične pijanistkinje, neodoljivo podseća na Dariju Nikolodi, dok je pater familias zarđale porodice sujeverni glumac (bilo bi previše očigledno da je reditelj) u tumačenju bivšeg manekena Gabrijela Garka. "Stilske afektacije" putem kojih se autorka obračunava sa svojim roditeljima odlično se uklapaju u okruženje iz osamdesetih godina prošlog veka. Lepa fotografija Nikole Pekorinija, koga Arđento "pozajmljuje" od Gilijama, otkriva svu kitnjastu raskoš kostima i setova, dok se u mešavini pop, fank i pank muzike ogleda uzburkanost emocija neshvaćene devojčice... U dve reči, zrelo i gorkoslatko.
Métamorphoses (Christophe Honoré, 2014)
Inspirisano Ovidijevim Metamorfozama, najnovije ostvarenje Kristofa Onorea je erotizovana postmodernistička fantazija, u kojoj je nekoliko isprepletenih mitova iz antičkog doba izmešteno u modernu Francusku. Evropa je tinejdžerka koja beži sa nastave i pridružuje se atraktivnom mladom kamiondžiji Jupiteru, ni ne sluteći kakvo je putešestvije čeka. Bahus je sitni kriminalac, Narcis egocentrični skejter, Tiresija transrodni lokalni doktor, a Orfej verski fanatik... Nestašluci bogova, polubogova i smrtnika oslikani su naturalistički, dok su preobražaji likova rešeni vrlo jednostavno, ali efektno - rezovima. Prisustvo naturščika, koji se nimalo ne ustručavaju da pokažu sve što im je Majka Priroda podarila, navodi na poređenja sa (daleko superiornijim) Pazolinijevim delima, kao što su Dekameron ili Cvet 1001 noći. Onoreova fasciniranost ljudskim telom sa sobom nosi i izvesnu dozu samoironije, koja izbija iz Junoninog pitanja upućenog Jupiteru: "Zašto si ponovo obnažen?"
Bizarre (Étienne Faure, 2015)
Boks, burleska i Bruklin. Ova kakofona queer drama usredsređuje se na Morisa, simpatičnog i enigmatičnog osamnaestogodišnjaka, koji počinje da radi u ekstravagantnom noćnom klubu Bizarre. Ubrzo postaje lokalna maskota i predmet obožavanja obeju gazdarica, barmena Luke, ali i svih "umetnika" koji tamo nastupaju. Za njih je on tabula rasa, na koju mogu da projektuju svoje maštarije, ne primećujući da mladić gubi kontrolu pod teškim teretom prošlosti, dok ne bude kasno. Balansirajući između sumorne svakodnevice "crvića" u Velikoj jabuci i raspojasanih večernjih performansa, koji u potpunosti opravdavaju naslov, Etjen For stvara istovremeno intrigantan i ambivalentan film, u čijim nejasnoćama leže i njegova snaga i slabosti. Prirodnost neprofesionalnih glumaca podudara se sa dokumentarističkim pristupom reditelja, a bliskost kamere (iza koje je izvesni Pavle Savić) sa protagonistima i sveprisutnost muzike, koja često zamenjuje dijaloge, intimiziraju melanholičnu atmosferu.
Riaru Onigokko (Sion Sono, 2015)
Riaru Onigokko (aka Tag) jedan je od čak šest filmova koje Sion Sono potpisuje u 2015-oj. Dajući cinični (a donekle i licemerni) komentar na notornu opsesiju učenicama, odnosno njihovim suknjicama i gaćicama, enfant terrible japanske kinematografije donosi uvrnutu i hiperaktivnu meta-horor-fantaziju, koja bi bez problema mogla da se preimenuje u Trči, Mitsuko, trči!. Haotičan svet u koji uvlači tragičnu heroinu, a sa njom i gledaoca, deluje kao noćna mora feminista - ultranasilni "igrani crtać" koji je kreiran po meri perverznjaka, a koji jedino neočekivanim (Mitsukoinim) činom može da bude okončan. Satirična priroda Sonovog krvavog pira izlazi na videlo sa (grotesknom) pojavom prvog muškog lika - nove pretnje po "nadrealni život" jadne devojke. A teme sudbine, identiteta, egzistencije i objektivizacije žena u umetnosti tretirane su sa stanovišta nepopravljivog anarhiste i vragolastog zabavljača.
No comments:
Post a Comment