Nov 5, 2012

Nic (Dorota Kedzierzawska, 1998)


Mlada i lepuškasta Hela, u bravuroznom tumačenju debitantkinje Anite Kuskowske-Borkowske, oličenje je brižne majke, odane i nežne žene. Međutim, Helin nasilni, nezainteresovani i neotesani muž Antoni (solidni Janusz Panasewicz) ne ume da ceni njene "svetačke" kvalitete (često akcentovane odgovarajućim osvetljenjem), a da problem bude još veći, oni žive u siromaštvu sa troje nestašne dece.

Saznavši da je po četvrti put zatrudnela, ona čini sve da to sakrije od Antonija, bojeći se da će je napustiti, i pokušava da se otarasi još uvek nerođenog čeljadeta, uprkos zakonskoj zabrani. U potrazi za osobom koja će je makar saslušati, stalno nailazi na nerazumevanje, da bi na kraju pribegla najdrastičnijem mogućem rešenju...

Iako priču zasniva na nemilom istinitom događaju, Kedzierzawska ulaže ogroman napor da tešku tragediju preobrazi u prefinjenu poemu, a svoju junakinju u žrtvu, odnosno mučenicu, koja će pridobiti gledaočeve simpatije. Rezultat tog smelog i uspešnog alhemičarskog procesa jeste idiosinkratična metadrama, koja se usredsređuje na vrlo krhku, društveno izopštenu i emotivno razorenu individuu. Insistirajući na prividnoj isprekidanosti narativa, svedenosti dijaloga, krupnom planu i sporadično iskrivljenim uglovima kamere, autorka pruža uvid u Helino poremećeno stanje psihe, dok su u zamišljenim pogledima glavne glumice jasno čitljivi izgubljenost, usamljenost i odsutnost, neizlečiva tuga, beskrajni očaj i podmukla bol.

Nepristupačan svet zastarelih vrednosti (nepokolebljivog patrijarhata), u kome je Hela zatočena delimično zahvaljujući i sopstvenoj pasivnosti, vešto je predstavljen oronulim stambenom blokom iz XIX veka, čiji atrijum je sav u rupama ispunjenim kišnicom, i klaustrofobičnim enterijerima koje, pored starog nameštaja, krase polumrak i prašnjavi vazduh. Blagi šok nastupa kada na osnovu određenih referenci shvatite da se film odvija u ne tako dalekoj prošlosti.

Promišljena kompozicija kadrova i upotreba prljavih nijansi zlatnosmeđe za oslikavanje okrutnosti života, Nic (Ništa) svrstavaju među vizuelno najmoćnija ostvarenja sedme umetnosti. Arthur Reinhart, direktor fotografije, čak i najbanalnije prizore iz svakodnevnice pretvara u velelepne tabloe, koji neretko poseduju simboličku vrednost. Jedna za drugom nižu se očaravajuće turobne slike, uokvirene avetinjskom tišinom ili melanholičnim skorom Michala Lorenca. Postignuta atmosfera istovremeno je eterična, opuštajuća i opterećujuća, poput lucidnog sna koji vas izjeda iznutra, ali svejedno ne želite da prestane...

No comments:

Post a Comment