Black Rock Shooter (Yoshioka Shinobu, 2010)

Black★Rock Shooter (sa zvezdicom ili bez nje), predstavlja debitantski projekat ne samo reditelja, Yoshioke Shinobua, već je i prvi samostalni anime u produkciji animatorskog studija Ordet, Yamamotoa Yutake, a začet je kao vocaloid video spot za pesmu koju je iskomponovao Ryo, osnovač i frontmen benda Supercell. Još jedan od članova ovog j-pop sastava, Huke, učestvovao je u njegovoj izradi, kao idejni tvorac.

Priča o prijateljstvu dve srednjoškolke, Mato i Yomi, mogla bi se okarakterisati kao jednostavan "slice of life", isprepleten (doduše, pomalo nezgrapno) sa naizgled nepovezanim scenama akcione fantazije koje se odigravaju u neo-gotskoj pustoši paralelnog univerzuma. Sudar dva sveta, stvarnog i fantastičnog, donekle nalikuje na britanski igrani film Franklyn, Geralda McMorrowa. Za pedesetak minuta, autor uspeva da nas upozna sa glavnim junakinjama (i, u svedenijoj meri, sa njihovim alter egoima) i da, obrađujući period od oko godinu dana druženja, ostvari značajan razvoj u njihovom sazrevanju (ako se uzme u obzir kratkotrajnost OVA-e). Kada se u igru uključi i Yuu (menadžerka Matoinog košarkaškog kluba), onda lagano postaje kristalno jasno da svo ono besomučno sukobljavanje (uzgred budi rečeno, oružjem garantovano težim od curica koje njime barataju) predstavlja pseudo-metafizičku manifestaciju uzburkanih emocija mlađanih protagonistkinja.

Kontrast između zemaljskih dešavanja i (nažalost) brzopoteznih borbi u bezimenoj dimenziji, postignut je na nekoliko nivoa. Tinejdžerska (melo)drama, u kojoj je smešteno 99% dijaloga, oslikana je svetlim, nežnim, pastelnim bojama i uprkos pojednostavljenom crtežu (oči bez zenica, tanušni ekstremiteti), deluje realistično. Pitke, uglavnom optimistične, melodije u svakom trenutku su primerene kako situaciji, tako i stanju duha (i svesti) samih likova. Sa druge strane, crna, tamnoplava, sepija, i morbidno zelena, uz lance, krstove, lobanje, šahovska popločanja i ruševine katedrala, dominiraju Teen-Angst Kraljevstvom i, u pratnji gitarske muzike i prodornih horova, otelovljuju ono što se zbiva u glavama i srdašcima Mato i Yomi (pa čak i Yuu, u dva-tri navrata). Kvalitet stilizovane animacije, koja podseća na eksperimentalne radove Studija 4°C, do izražaja dolazi upravo u tom alternativnom domenu.

Ako zanemarite njegove mane, Shinobuov niskobudžetni prvenac je sasvim solidno, nepretenciozno i zabavno ostvarenje japanimacije, koje će sigurno više prijati mlađoj publici, ali i starijim ljubiteljima animea koji još uvek nisu zapostavili petnaestogodišnjaka u sebi. :)