Jōhatsu tabinikki (Isao Yamada, 2003)

Enigmatični, gotovo neprobojni Jōhatsu tabinikki (aka The Soul Odyssey) zasnovan je na gekiga stripu Yoshiharua Tsugea, najpoznatijeg po bizarnom delu Neji-shiki (Screwed), koje je Teruo Ishi adaptirao za filmsko platno 1998. godine. Inspirisan je provokativnim ostvarenjima kultnog avangardiste Shūjija Terayame, sa kojim je kao umetnički direktor Yamada sarađivao na Kusa-meikyū (Grass Labyrinth), a prati neimenovanog mangaku (Tsugeov alter-ego?) koji odlazi u zabačeni kraj Japana (rodno mesto?), gde bi trebalo da upozna svoju buduću nevestu i da potom nestane.

Intrigantna i izrazito nenarativna, ova nadrealna drama melanholične i meditativne atmosfere deluje kao strujanje nepovezanih misli ili ovaploćenje nečijih raskomadanih sećanja, naknadno ukrpljenih crvenim koncem, poput Terayaminih fotografija. Odvija se lagano, hipnotišućim ritmom, te se može opisati i kao lucidan, naizgled beskrajan i povremeno vlažan san iz koga ne želite da se probudite, jer vam pruža spokoj kakav je nemoguće postići na javi. Pri tom se stiče utisak da mistično mesto, koje izgubljeni i depresivni (a možda čak i suicidni) junak posećuje, lebdi iznad granice između (praznog) života i (primamljive) smrti i da u istom vreme stoji ili teče unazad.

"Nekada je ovo bio grad mačaka." - tvrdi starac koji traga za nadgrobnom pločom svojih predaka. A pored njega, usamljeni mladić tamo sreće prodavačicu "Echo" cigareta u crnini, maskiranog patuljka i njegovu ljubavnicu (?), par odbeglih ludaka koji ga odvode na pecanje, devojčicu u beloj haljini koja nešto recituje i igra se izduvanom šarenom loptom i obnaženog dečaka koji mu se pridružuje u javnom kupatilu i koji bi mogao da predstavlja zapostavljeno unutrašnje dete. Tokom učestalih poseta lokalnom striptiz klubu, zbližava se sa mladom i neiskusnom plesačicom, koja neodoljivo podseća na njegovu verenicu. Svi ovi "likovi" vrlo verovatno su duhovi prošlosti ili otelovljenje psiholoških aspekata ličnosti razočaranog ilustratora. To je, naravno, samo pretpostavka, jer je njihovu ulogu, kao i značenje brojnih simbola, teško odgonetnuti. Svedeni i neretko apsurdom obojeni dijalozi nisu od prevelike pomoći u dešifrovanju.

Začudne situacije u koje reditelj postavlja aktere ove uvrnute fantazmagorije oslikane su maestralno, što će reći da biste većinu kadrova mogli da uramite i divite im se dok vise sa zida vaše sobe. Senka koju je onaj nesrećnik ostavio za sobom i časovnici sa brojčanicima izokrenutim kao u ogledalu najprepoznatljiviji su među pozajmicama putem kojih Yamada odaje počast svom idolu. Monohromatskim enterijerom polupraznog kafića Caligari on na duhovit način demonstrira i ljubav prema nemačkom ekspresionizmu. Najvrednija spomena svakako je scena u kojoj se lepa striptizeta zanosno uvija pod jarkocrvenim pokrivačem i nakon koje sledi njen performans u venčanici pod mističnim osvetljenjem. Muzička pratnja je minimalistička, tako da filmom preovladava tišina isprekidana ambijentalnim zvucima - kucanjem sata, batom koraka, pojanjem cvrčaka i šumom vode, kao lajtmotiva. Iako ne uspeva da prodrma gledaoca na isti način kao što je to činio Terayama, Yamadi svakako treba odati priznanje za smelost da uopšte snimi nešto ovakvo...

Operetta tanuki goten (Seijun Suzuki, 2005)

Ukoliko se ikada budete odvažili da se prepustite razuzdanom šarenilu zasad poslednjeg ostvarenja kultnog japanskog reditelja Seijuna Suzukija, verovatno ćete se pitati sledeće: "Da li je moguće da je nešto ovoliko mladalački sveže i živahno, namerno kičasto i pomalo infantilno nastalo u glavi osamdesetdvogodišnjeg starca?" Gazeći po brojnim pravilima filmotvorstva i pri tom se, zajedno sa celom ekipom, zabavljajući kao dete koje je dobilo novu igračku, deda Suzuki stvara jedinstvenu eskapističku i samozadovoljavajuću fantaziju - idiosinkratični amalgam žanrova i medija u poređenju sa kojim čak i Miikeov Katakuri-ke no kōfuku deluje konvencionalno.

Operetta tanuki goten (aka Princess Raccoon), duhovni nastavak Pisutoru opere, vraća nas u alternativnu verziju feudalnog Japana, onog koji se razvija u dimenziji paralelnoj Fellinijevom Satyricon-u, na zalasku XVI veka. Azuchi Momoyama (Mikijiro Hira), neotesani kralj sa kompleksom zle kraljice iz Snežane i sedam patuljaka, odlučuje da protera sopstvenog sina, jer katolička veštica, ostarela Sluškinja Devica (Saori Yuki), proriče da će ga princ Amechiyo (Jō Odagiri) uskoro nadmašiti po lepoti. Izvršenje kazne trebalo bi da sprovede verni nindža po imenu Sveštenik Noj (verovali ili ne!), koga u šumi zarobljava grupa seljaka, spremnih da od njega naprave supu, jer su ubeđeni da je on rakunoliki pas koji preuzima ljudski lik. Amechiya spasava princeza Tanuki (Zhang Ziyi) i, kao što pretpostavljate, oboje se zaljubljuju na prvi pogled. Međutim, veza mitološkog bića (koje još potiče sa severa Kine!) i čoveka je nemoguća i osuđena da bude bespolodna, osim u trinaestoj noći... A kako sve ovo vodi do potrage za Rajskom Žabom, moraćete da saznate sami.

U nemilosrdnoj dekonstrukciji folklornih pripovesti svoje zemlje i dovitljivoj nadgradnji njihovih fragmenata, autor crpe inspiraciju sa raznorodnih izvora, počev od šintoizma, budizma i hrišćanstva, preko Nō i Kabuki teatra, slavne Šekspirove tragedije o veronskim ljubavnicima, baroka, dadaizma, nadrealizma, (možda čak i ruskog socrealizma), brodvejskih mjuzikala, pop i video arta, kempa, modne i anime industrije, pa sve do muzičkih spotova 80-ih i Kurosawinih Snova (Yume, 1990). Konačni rezultat smelog eksperimentisanja jeste apsurdna, luckasta, ekscentrična, ćudljiva, drska i pompezna postmodernistička bajka nekoherentnog narativa, u formi filmične pozorišne predstave isprekidane avangardnim performansima i plesnim tačkama, uključujući i stepovanje! Iako je mogla da traje bar petnaestak minuta kraće, stiče se utisak da se Suzukiju i njegovim "marionetama" igra toliko usladila, da jednostavno nisu mogli da je prekinu ranije. Snažnu pozitivnu energiju i kreativno, odnosno izvođačko ludilo, oni prenose i na gledaoca, pod uslovom da je isti spreman da prihvati uvrnut humor, prenaglašenu teatralnost i poziranje tokom dijaloga, nerealističan CGI, izvitoperenu perspektivu, nagle i dezorijentišuće rezove i neprestana iznenađenja.

Pored beskompromisnog spajanja naizgled nespojivog i doslednosti u nestašlucima, ono po čemu je Suzuki takođe prepoznatljiv jesu lukava upotreba osvetljenja i briljantna kompozicija kadrova, koji povremeno izgledaju kao oživljene slike plutajućeg sveta (ukiyo e). Raskošan kolorit (čitaj: eksplozija boja), ekstravagantni kostimi i minimalistička scenografija mogli bi se okarakterisati kao sveto trojstvo velelepne vizuelizacije. Prirodni pejzaži, koji se u nekoliko navrata suprotstavljaju slasnoj izveštačenosti studijskih setova, deluju gotovo nestvarno, što se naročito odnosi na nepregledno polje žutih cvetova gde prvi put srećemo princa Amechiya. Kaleidoskopski mizanscen uokviren je eklektičnom muzičkom pratnjom u kojoj se prepoznaju uticaji japanskog folka, klasike, džeza, fanka, kalipsa, zašećerenih balada, glam-roka i hip-hopa. Drugim rečima, ova trešnja je u punom cvatu...

"... for all its sophisticated razzle-dazzle, this goofball gesamtkuntswerk connects back to the origins of movies through slapstick, pantomime, melodrama, and magic."

Nathan Lee, The Village Voice

Tri godine NGboo Art-a

Pričinjava mi veliko zadovoljstvo to što na trogodišnjicu svog bloga mogu da objavim vest da će prvog dana u prvom bloku, na trećem Mikro festivalu amaterskog filma, u okviru takmičarskog programa biti prikazan i moj bezbudžetni eksperiment Tri... ili jabuka?, snimljen 2009-e. Ukoliko ste u mogućnosti, svratite do Ulične galerije u Beogradu i podržite organizatore i učesnike. Ono što sledi je kratka priča simboličnog naziva i pedeseta koju objavljujem na ovim stranicama...

TREZVENOST

    Napustio je kuću u tri sata po ponoći, ponevši sa sobom drveni malj i donji deo pidžame od zenane (boje čokoladnog mleka) koji je skinuo opraštajući se od kreveta. Vukući ono oruđe za sobom, izašao je na praznu, slabo osvetljenu ulicu i zagledao se u mesec. Izgledalo mu je kao da se ta velika, plavičasta lopta toliko cereka, da će svakog časa puknuti od smeha i poslati posmrtne ostatke da ga ubiju na mestu. Osećao je resku bol u stomaku, ali se na nju nije obazirao. Znao je da po svaku cenu mora da pobegne odatle, ali nije znao kuda.
    Prišlo mu je petonogo štene i popišalo mu se na bosa stopala, a potom je skočilo uvis i bacilo se na asfalt, pri čemu je popunilo rupu koju je slepi komšija namerno iskopao pijukom. Nakon par minuta, skuckanje je prestalo, jer se kučence verovatno ugušilo. Tamo gde ga je isprskala pseća mokraća, rasle su kraste iz kojih su cvetale krupne bele rade. Osmehujući se mirišljavim izraslinama, uputio se ka brdu iznad naselja u kome je živeo od rođenja, trideset i jednu godinu. Radovao se što će proći pored starog, zapuštenog groblja koga su se plašila sva deca iz kraja, osim riđeg dečaka bez oca. Odmakao je tek dvadesetak koraka od dvorišta kada je nagazio na gnjilu krušku. Hteo je da opsuje, ali mu neko dodade maramicu. Podigao je glavu i ugledao mršavu devojku u prozirnoj spavaćici, koja je otkrivala njene sićušne dojke. Iako nije imala usta, prozborila je:
    “Šta će ti taj čekić? Hoćeš da ubiješ nekog?”
    Obrisavši desni taban, zavrljačio je ubrus prema obližnjoj (nedavno postavljenoj) kanti i uspeo da ga ubaci u nju, što mu ranije nikada nije polazilo za rukom.
    “Možda…” – izgovorio je stidljivo. “Ovo je za samoodbranu.”
    “A, tako… To već menja stvari.”
    “Izvini ako sam indiskretan, ali… je l’ ti to mesečariš?”
    “Ja? Ma kakvi! Ustala sam da pomerim kazaljke na dedinom časovniku i na’ranim gluvu mačku, pa sam primetila da se nešto pomera napolju. Istrčala sam na ulicu i naletela na tebe. Imaš sreće što nikud ne polazim bez pakovanja papirnih maramica. Mnogo je danas bolesnog življa…”
    “Hvala.”
    “Nema na čemu. Nego, gde si ti krenuo u ovo ćoravo vreme? Zar se ne bojiš mraka.”
    “Ne mogu da ti kažem, a mraka se ne bojim.”
    “Ih! Pa, dobro, nema veze! Ionako me ne interesuje.” – okrenuvši mu leđa, vratila se u kuću.
   “Svašta.” – pomislio je u sebi. “Što li pričaju da je veštica? Ovako ljubazno i milo čeljade…”
   Slegnuvši ramenima, nastavio je svojim putem. Hodao je polako, spustivši pogled nadole i pazeći da ne ugazi ponovo u nešto gnjecavo (konjska govna, na primer, koja su se množila, otkako su se automobili pokvarili zbog lošeg goriva). Prošavši kuću pokojnih roditelja bivšeg gradonačelnika, koji se bavio sečenjem kesa u Fabrici Vudu-Plastike, stigao je do groblja i razočarao se prizorom koji mu se ukazao. Onde gde su nekoć dremale izanđane nadgrobne ploče, zatekao je tufnaste balone, napunjene helijumom i vezane za zarđalu armaturu. Beše mu žao kostiju koje su trulele ispod zemlje, ali se trudio da ne zaplače, jer je verovao da su mu suze otrovne.
   “Plači slobodno.” – obrati mu se staklena zmija, uspuzavši se uz stablo bez grana, obraslo u mahovinu. “Lepo sam im rekla da to ne rade, ali mene niko neće da sluša! I u zub sam se klela, ali ništa nije vredelo… Došlo mi je da ih zadavim, odem u policiju, priznam ubistvo i pošteno odrobijam dva-tri dana!”
    “Zašto nisi?”
    “Bije me loš glas. Da sam to uradila, ogovarali bi me još više.”
    “Je l’ zbog jabuke?”
   “Aha. Ali otkriću ti tajnu… Bila je crvljiva, a niko ne voli da zagrize meso dok jede voće. Probala sam, ali nije išlo.”
    “Nisi valjda.”
    “Hehe… Zezam te samo. Opusti se, saznala sam ja šta je tvoj cilj.”
    “Stvarno?”
   “Majke mi. Dojavila mi je srebrna kokoška čija sam jaja izvukla iz vatre. Sećam se tačno šta mi je rekla, ali ne smem da otkrijem, pokvariću iznenađenje.”
    “Hvala. Baš volim da se iznenadim.” – počešao se iza uveta i produžio dalje.
    “Pozdravi mi rođake!” – uzviknula je gmizavica.
   “Hoću!” – odmahnuo joj je i prepustio se novom talasu izgladnele tame.
   Prolazeći kroz bronzani šumarak koji je bio pod zaštitom gradske uprave (što ljude nije sprečavalo da povremeno uberu poneku biljčicu ili se poseru iza panja), naišao je na tri zečice, gole golcate! Stajale su nepomično i lile krvave suze. Prošao je pored njih polako, da ih ne uznemiri (pretpostavivši da su odskora udovice), a one ga šljepnuše po dupetu. Okrenuo se s namerom da im nešto dobaci, ali mu je to izletelo kroz nos i zalepilo se za najmanju šišarku stogodišnjeg bora. U tom trenutku, stigao mu je prevoz – leteći ćilim bez kočnica. Ukrcao se i seo, prekrstivši noge kao po običaju, da zagreje prste. Tokom kratkog leta izbrojao je dvanaest X-ova i devetnaest krugova u čarobnom tkanju. Iskočio je iznad podnožja brda, gde je obitavao živi mehur, mrzovoljan i pospan zbog reflektora koji su neprestano osvetljavali visoki betonski obelisk podignut na vrhu od novca namenjenog za izgradnju vrtića.
    “Šta ‘oćeš?!” – brecnu se na mladića. “Nisam ja trampolina, pa da svi skačete po meni. Zaobiđi me!”
   Izbegavajući raspravu sa očito razdraženim stvorom, prišao je najblažoj padini i počeo da se penje. Dva albino patuljka pridržaše ga za guzove i pomogoše mu da se lakše popne. Hteo je da im zahvali, ali obojica iznenada nestadoše. Na Velikoj Zaravni bilo je veselo, pošto se održavala šesto šezdeset i šesta Goblenijada u organizaciji Vile Ravijojle koja je proslavljala hiljadu i prvi rođendan. Njene sestre, dugokose lepotice zanosnih oblina, dočekale su ga pijane od crvenog vina, trčkarajući po mekoj plavičastoj travi i kikoćući se božanstvenim glasićima. Beli svileni šalovi lepršali su oko njihovih obnaženih tela, ni ne dotičući bledu, baršunastu kožu. Otpratiše ga do trona od požutelog lišća, na kome je sedela slavljenica, i kad zaćutaše ona ga upita:
    “Koju od nas bi želeo da uzmeš za ženu?”
   Osvrnuo se oko sebe i za oko mu zapade oniža crnka napućenih usana i širokih bedara, pa pokazujući prstom na nju, reče:
    “Ovu… I da ne zaboravim, pozdravila vas je staklena zmija.”
   Uskliknuvši u znak odobravanja njegovog izbora, uzeše mu malj i pidžamu i baciše ih u vatru, a njegovu nevestu i njega odvedoše do šatora od grubog, izvezenog platna i prepustiše ih prvoj bračnoj noći. Jedno drugom priznali su nevinost, da bi ubrzo shvatili kako njena stidnica i njegovo spolovilo treba češće da komuniciraju narednih sedmica.
    Da im idućeg jutra Ćelavi Kurjaci nisu polomili kičme, možda bi imali i poroda…

Muzički predah uz Skunk Anansie

Godine ih još uvek nisu pregazile. Najnoviji album britanskog benda Skunk Anansie, naslovljen "Black Traffic", u nepunih četrdeset minuta zapljuskuje visokim talasima energije, po intenzitetu vrlo bliske onoj iz sredine 90-ih, i tek u 2-3 pesme dozvoljava predah. O tekstu prvog singla pevačica raskošnog i prepoznatljivog vokala Skin izjavila je sledeće:

"I think a lot of people feel let down by their leaders. Everybody wants us to vote, but who for? They all fuck up because eventually it becomes more about keeping their positions of power than elevating the position of their country." 

A početak druge strofe posebno je atraktivan u svojoj neposrednosti, iako je u pitanju samo pusti san razočaranih...

"Will you do me the favor, go slit your skinny throat
Let your blood flow freely, so all your boys can choke..."

The Wholly Family (Terry Gilliam, 2011)

Iako je snimljen kao reklama za italijansku kompaniju Garofalo koja se bavi prozvodnjom testenine, The Wholly Family pruža potpuni gilijamovski doživljaj. Ova ironična i slasno groteskna fantazija inspirisana je komedijom improvizacije (comedia dell'arte), a prati tročlanu porodicu na katastrofalnom odmoru u Napulju.

Razmaženi Jake (Nicolas Connolly u svojoj prvoj ulozi) odlazi do tezge na kojoj se prodaju figure Pulčinele, pored trodelne kompozicije od minijatura Marije, Josifa i Isusa, čije je porcelansko blaženstvo antiteza emotivnom i nervnom rastrojstvu trija od krvi i mesa. Pošto ne dobija željenog lutka, niti mu je dozvoljeno da na istog potroši džeparac, nestašni dečak pribegava lopovluku. Po povratku u hotelski apartman biva kažnjen, odnosno poslat u krevet praznog stomaka, a mračni i "gladni" snovi odvode ga u prošlost...

Nakon što ga punački Pulčinela ugura u utrobu, a potom mu grupa maskiranih vragolana servira glave majke (Cristiana Capotondi) i oca (Douglas Dean) na srebrnom poslužavniku kao glavno jelo, Jake prisustvuje njihovom romantičnom venčanju i sopstvenom rođenju iz jajeta u jezivo belom porodilištu. Tamo saznaje da je on glavni razlog za neprestane prepirke svojih roditelja, a to je otkrovenje naglašeno iznenadnom reakcijom žene u prvoj fazi postporođajne depresije. Tada postaje jasno kao dan da su čelnici Garofaloa Gilliamu dali mnogo više slobode od nekog filmskog studija, omogućivši mu da, uprkos tesnom budžetu, stvori još jednu kapricioznu bajku paranoične atmosfere koja počiva na pomerenoj logici. Ona je istovremeno uznemirujuć i prijatan košmar koji obiluje detaljima i u kome su lepo i ružno izjednačeni i često stoje rame uz rame. U napolitanskoj avanturi reditelju se pridružuje dugogodišnji saradnik Nicola Pecorini, čiju odličnu fotografiju uokviruje uvrnuto vesela muzika Danielea Sepea. Nepunih dvadeset minuta koliko traje nadrealna igra prolaze u magnovenju, mameći vam na kraju osmeh na lice...

Zečje laži

    Kada smo pitali Zeca gde je lunjao dok smo mi obedovali pod neonskim svetlom, izjavio je sledeće:
    “Prigušeni vrisak prenuo me je iz slatkog i toplog sna. Otrčao sam do Šume i pokraj hrastovog stabla naišao na plavo dete sa roščićima i jarećim ušima. Njegov plač me je podsetio na zvuk koji ispuštaju letargične aveti u pokušaju da privuku partnere za parenje. Jecajući mi je reklo da je slučajno iskočilo iz Podzemlja i da sada ne ume da se vrati natrag. Obećao sam da ću mu pomoći, pod uslovom da naredni put bude obazrivije prilikom puženja po Dnu. Odveo sam ga do Velikog Proplanka, verujući da ćemo tamo naći ključ za Senovita Vrata.
    U iznenadnom i blagom potresu ispred nas se otvorila ogromna rupa iz koje je kuljao zelenkasti dim. Punačka i ćelava ženica blede kože i sede kose sedela je na ivici, osmehujući se zavodljivo. Ispružila je ruke, verovatno misleći da ću joj tek tako dobaciti mališana. Glupača je pokazala kvarne zube i tako mi sama stavila do znanja da mu ona nije biološka majka. Podigao sam kamenčugu sa zemlje i bacio je prema njoj, a ona se, uvređena, preobratila u odrpanog leptira i odletela prema narandžastom nebu. Zaobišavši onu zjapeću rupetinu, nastavili smo stazom koja je vodila ka kolibi Baba Jage, nadajući se dobrom savetu.
    Nažalost, starica je bolovala od božanske groznice, pa nije bila u stanju da razgovara sa nama. Svud po telu izbijale su joj krupne kraste iz kojih su prilikom pucanja štrcali mlazevi plave krvi. Gavrana pismonošu hitno smo poslali po vrača iz susednog sela koji je jedini spravljao melem za tu retku bolest. Nakon petnaestak minuta, ptičurina se vratila sa porukom da je ovaj otputovao do grotla mrtvog vulkana u potrazi za svojim sedmim sinom ili šestom kćerkom. Tada sam primetio da je klinja naglo izrastao i da mu u očima tinja plamen nezadovoljstva. Naredio sam mu da se smiri, jer ništa nećemo postići ako on bude počeo da divlja. Hladnom vodom napunio sam kofu koja je stajala ispod umivaonika i njome posipao mudru Jagu. Shvatio sam da to nije bila pametna ideja – zbog alergije na tečnost, bolesnica se istopila dok si rekao osip. Poguren i ožalošćen, okrenuo sam se ka dečaku, sada već visokom i lepuškastom mladiću, stasalom za ženidbu. Popeli smo se na plafon i pomolili se za pokoj Jagine duše, koja nas je uštinula za obraze, a zatim zauvek nestala.
    Po izlasku iz kolibe, pozvali smo taksi-fijaker i duhu koji je njime upravljao naredili da nas odveze do palate kralja Izroda. Smestili smo se u udobno sedište i tokom vožnje razgovarali o najrazličitijim besmislicama. Jedan drugome otkrili smo prava imena i zapanjili se istim, kao da ih po prvi put čujemo. Crvenkovo se sastojalo od čitavih devetnaest slogova, a moje od čak trideset i jednog! Pošto su dvoglavi nojevi, upregnuti u čeze, morali često da staju, putovali smo dvanaest sati, što nam je dalo i više nego dovoljno vremena za upoznavanje. Ustanovili smo da imamo mnogo zajedničkih interesovanja i stekli utisak da smo u skoro svim prošlim životima bili nerazdvojni prijatelji.
    Tačno u ponoć našli smo se u dvorištu nedavno renoviranog zamka. Izrod nas je lično dočekao i bogato ugostio. Naredio je da mog saputnika odenu u svilu i kadifu, kako bi pred buduću nevestu, princezu Narcisu, izašao pristojan. Naravno, moji sramni delovi ostali su nepokriveni, budući da zečji soj odbija da se oblači, smatrajući taj čin ozbiljnim narušavanjem slobode. Slepe harfistkinje najavile su Narcisin dolazak. Nosila je belu venčanicu posutu srebrnim prahom i veo koji su vrhovima kandži pridržavali zmijoliki paževi. Riđa kosa, sva u loknama, padala joj je na grudi i milovala leđa skroz do stražnjice. Sitne pege prekrivale su joj obraze i prćasti nos. Napućene usne namazali su joj žabljim sjajem, tako da su delovale izražajnije nego što zaista jesu. Čim je ugledala mladoženju, prasnula je u smeh i upitala oca je l’ se on to sa njom zajebava. To je mog druga ohrabrilo da prođe kroz metamorfozu, odnosno da pocepa odelo koje mu ionako nije pristajalo i dobije lepljive pipke kakve je oduvek priželjkivao. Nastao je takav pokolj, da sam se jedva živ izvukao iz salona u kome je trebalo da se održi venčanje.”
    Par trenutaka posmatrali smo ga u neverici, a onda sam ja ustao, tresnuo šakom o sto i brecnuo se na njega:
    “Kako te, tih dugih ušiju i kusog repa, nije sramota da lažeš?! Zar ti je malo ono obmanjivanje od lane, nego si još i ovo smislio, kao da mi ne znamo gde si bio?!”
    Zurenjem krivca ukaljao je pod koji smo glancali celog jutra. Okrenuo nam je leđa i ćutke izašao iz trpezarije. Sa čiviluka je otkačio debeli konopac, vezao omču oko vrata i obesio se o ostareli orah u voćnjaku. Odlučili smo da sledimo njegov primer i izvršili smo kolektivno samoubistvo. Reinkarnisani kao čestice ludila, stvorili smo novi svet, u kome su se deca izlegala iz jaja, a tufne uporno odbijale da prihvate kružni oblik.

Přežít svůj život (teorie a praxe) (Jan Švankmajer, 2010)

Sredovečni i pomalo smeteni činovnik Evžen (sjajni Václav Helšus) nastoji da otkrije značenje svojih snova u kojima stupa u ljubavnu vezu sa lepoticom u jarkocrvenom kompletu (neodoljiva Klára Issová, krupnih očiju i razoružavajućeg osmeha). Njeno ime je svaki put drugačije, ali iz nekog razloga uvek počinje slovom E. Identitet zagonetne ljubavnice, ali i ostalih kreatura REM faze, poput namćoraste starice beskućnice (Emília Došeková) koja, između ostalog, uobražava da je Napoleon, Karl Marx, Treće Oko i Bog, biva otkriven tokom seansi kod doktorke Holubove (Daniela Bakerová), stručnjaka za psihoanalizu (otud i dolenavedena etiketa). Osim toga, ona Evženu pomaže i da se priseti detinjstva iz kojeg, kako se ispostavlja, nosi duboke traume... 

U duhovitom prologu, nalik onom iz pet godina starijeg (i mračnijeg) Ludila (Šílení), reditelj samoironično saopštava da je ono što sledi "sirotinjska i nesavršena zamena za regularan film", pošto nije uspeo da prikupi dovoljno sredstava. Snimanjem u studiju troškovi transporta svedeni su na minimum, a uštedelo se i na honorarima glumaca, pošto su uglavnom korišćeni isečci njihovih fotografija koje ne moraju da jedu. Ovom podrugljivom ispovešću uspostavlja se lepršava gorkoslatka atmosfera koja, pored specifičnog humora, obeležava i ostatak najnovijeg ostvarenja legendarnog češkog nadrealiste. Kombinovanjem kratkih igranih sekvenci, najčešće u krupnom planu, i staromodne kolažne animacije na tragu dečijih emisija i Gilliamovih vinjeta za Monty Python's Flying Circus, Švankmajer isporučuje jeftinu, ali vizuelno briljantnu i pitku "psihoanalitičku komediju", u kojoj se usredsređuje na dvostruki (svesni i podsvesni) život glavnog junaka. (A ukoliko se složimo sa mišlju nemačkog filozofa Georga Christopha Lichtenberga, onda bi pojam "dvostruki" trebalo zameniti sa "kompletni".)

Granica između oniričnog i stvarnog sveta izbrisana je neprekidnim nizom neretko apsurdnih i blago grotesknih bizarnosti koje ne deluju otuđujuće, niti služe za hermetičko zatvaranje priče, uvrnute ali začudo vrlo koherentne. Iz prozora zgrada iskaču uvećane ruke koje lakiraju nokte ili dugi jezici koji se uvijaju u ekstazi (autorov zaštitni znak). Kolona obnaženih žena sa kokošjom glavom izlazi iz radnje za prodaju tiketa državne lutrije Sportipo, kojom je opsednuta Evženova supruga, stalno namrgođena, ali dobroćudna Milada (Zuzana Kronerová). Ulicama prolaze plišani medvedi sa erekcijom i kotrljaju se džinovske jabuke, a ogromna zmija proždire ćelavog muškarca koji trči u mestu. A za neke od najkomičnijih momenata zaduženi su portreti Sigmunda Freuda i Carla Junga koji vise na zidu psihijatrijske ordinacije, pažljivo slušajući analiziranje pacijenta i ispoljavajući zadovoljstvo ili nezadovoljstvo zaključcima sledbenice njihovih teorija. Čak i onda kada niste sigurni šta se krije iza brojnih simbola rasutih po filmu, verovatno nećete moći da odolite Švankmajerovoj divljoj mašti, nesavladivoj kreativnosti i razigranoj režiji...