Broken Saints (Brooke Burgess, 2001-2003)

"I dream of a different world, a world where the old gods meet the new, where unseen hands caress empty faces..."

Nakon višegodišnjeg rintanja za Electronic Arts, svojevoljnog otkaza, prosvetljujućeg putešestvija po Južnom Pacifiku i niza "predivnih slučajnosti" (kako je sam izjavio u jednom intervjuu), Burgess je odlučio da jasno i glasno izrazi sopstveno viđenje otuđenosti u međuljudskim odnosima i dekadencije savremenog društva. Inspirisan trenutnim stanjem u svetu, mentalitetom njegovih stanovnika, učenjima zapadnjačkih i istočnjačkih mislilaca, književnim delima, filmskim ostvarenjima, stripovima i video igrama sa kojima je nekada bio u stalnom kontaktu, uspeo je da, umesto planirane autobiografije, isporuči priču epskih razmera, s punim pravom je nazivajući "sinematskom literaturom".

Četvoro stranaca iz "tihih kutkova Zemlje" dobija uznemirujuće vizije kojima je zajedničko crveno-crno mačje oko. Na obalama fidžijanskog ostrva Lomalagi (Raj) upoznajemo Shandalu Nisinu, mladu belkinju koju je od malena odgajalo lokalno pleme i koja postaje predmet interesovanja izvesnog Gabriela Dunna. U bunkeru, negde na Srednjem Istoku, irački plaćenik Oran Bajir se, čitajući Kuran, suočava sa avetima prošlosti i, zaslepljen ludilom, napada Hassana, prijatelja iz detinjstva. Kamimura, šinto sveštenik i budista, pokušava da sačuva povereno mu "blago" od odmetnutog sledbenika Gokua, a zatim kreće u potragu za mračnim gradom koji mu se ukazuje. Burgessov alter-ego, sarkastični katolik Raimi Matthews, živi u izmišljenom američkom gradu (Coast City), gde radi za telekomunikacionu kompaniju Biocom, razvijajući (i krekujući) softver. Igrom sudbine, ovi ljudi se okupljaju, ne bi li zajedničkim snagama otkrili istinu o sebi i okruženju u čijim raljama se osećaju izgubljeno.

Ko su oni - jahači apokalipse, apostoli novog svetskog poretka, mesijanske figure ili otelovljenje osnovnih elemenata? Šta ili ko stoji iza njihovih snoviđenja - blagonaklona ili zlokobna (viša) sila? Da li su nečije marionete i, ako jesu, ko povlači konce? Odgovori leže u otkroviteljskoj završnici, do koje vas vodi jedinstveni amalgam od misterije, trilera, cyberpunka, drame i duhovne avanture. Pletući gustu mrežu od filozofskih i religijskih alegorija, radikalnog preispitivanja vere i političkih intriga u čijoj pozadini su posledice tehnološke evolucije i sukob tradicionalnog i modernog, autor vas neprestano poliva mlazevima inteligentnih dijaloga i monologa, a dopunjava pozajmljenim navodima koji naglašavaju njihov smisao i zaokružuju svako poglavlje. (Između ostalih, citirani su E.A. Poe, F. Nietzsche, O. Wilde, C. Jung, A. Einstein, N. Gaiman, pa čak i tekstovi pesama bendova Radiohead i Godspeed You! Black Emperor.)

Uprkos naglašavanju elokvetnosti, tj. nemilosrdnom bombardovanju pažljivo odabranim mudrostima, scenario ne deluje ni preopterećeno, niti pretenciozno, a Burgessu se nikud ne žuri, pa svaku izgovorenu repliku postavlja na pravo mesto u okviru zapanjujućih desetak sati. Usporenim narativnim ritmom reditelj (i scenarista) kao da se suprotstavlja sumanutoj brzini kojom se kreće mehanizam današnjeg sistema. Iako neretko besedi propovedničkim tonom, njegova namera nije da preobrati gledaoca, već da ga podstakne na razmišljanje i istovremeno pomogne u formiranju ili učvršćivanju stavova. Humanističkoj i altruističkoj realizaciji ideja (doduše, već viđenih, ali ovde temeljito i s ljubavlju obrađenih) on ostaje beskompromisno dosledan do samog kraja. Skromna kontroverznost njegovog pristupa ogleda se u objedinjavanju islama, hrišćanstva, budizma, gnosticizma, misticizma i egzistencijalizma, posmatranih sa tačke gledišta radoznalog stvaraoca. Zahvaljujući žustroj kritici globalizacije, Broken Saints još uvek nije propušten kroz holivudski filter, jer je, licemerjem neukaljan, Burgess odbio nekoliko ponuda koje su podrazumevale razvodnjavanje sadržine i promenu jednog "spornog" lika.

U ostvarivanju svoje ambicije, ovaj kanadski maestro nailazi na potpuno razumevanje ilustratora Andrewa Westa i programera Iana Kirbya, koji su, kao umetnički i tehnički direktor, vizualizovali njegov koncept. Westov atraktivan dizajn (sjajno definisanih!) likova i pozadina stilizovan je tako da premosti jaz između mangi i grafičkih novela sa Zapada (mada su primetne manje oscilacije u kvalitetu), te gotovo savršeno odgovara nadrealnoj, poetičnoj, turobnoj, zlosutnoj i depresivnoj atmosferi. Animacija je vrlo svedena ("hendikepirana"), budući da je ograničena (maksimalno iskorišćenim) mogućnostima alatke Flash. "Raskošnu statičnost" dodatno obogaćuju raznoliki "easter eggs" i "cover"-i epizoda sa referencema na brojne filmove, u svojstvu omaža (The Wizard of Oz, Twin Peaks, Fight Club, The Matrix, Donnie Darko...), pri čemu su originalni likovi zamenjeni glavnim junacima. Melanholičan, mističan i sablastan muzički skor Tobiasa Tinkera i Quentina Greya, najverovatnije nastao pod uticajem Angela Badalamentia, paralelan je nezaboravnim slikama. Odličan odabir glumaca (na DVD verziji) koji izgovaraju tekst uokviren balončićima značajno doprinosi filmičnosti Slomljenih svetaca. Posebno bih izdvojio Janyse Jaud koja, u skladu sa Shandalinim karakterom, zvuči neverovatno umirujuće.

Broken Saints već uživa kultni status, neporecivo je "character, story & style driven show" i samo malo (hrabrosti i originalnosti?) mu fali da bi bio besprekoran, ali zato ima da poruči više nego ogroman procenat nedavno nastalih, zaslepljujućih i komercijalnih, proizvoda sedme umetnosti. A vreme će pokazati koliko dugo će majušni autorski tim ostati dosledan isposničkim principima...

"Word is bond."

Amelia (Édouard Lock, 2003)

Kada sam odgledao Blanche Neige, nisam ni sanjao da ću tako brzo naleteti na sličan projekat, a kamoli da će isti izazvati podjednako oduševljenje...

Amelia nije samo puki snimak (briljantnog) igračkog performansa, već svojevrstan eksperimentalni (baletski) film, u kome su dijalozi zamenjeni pokretima - energičnim, nežnim, drskim, ritualnim, opskurnim, zavodljivim, psihotičnim... Njihovo značenje (pod uslovom da ono postoji i da nije u pitanju čista apstrakcija) ne mora nužno da vam bude jasno, kako biste se prepustili užitku. Šta god da izražavaju (odnose među polovima / komunikaciju ispunjenu (ne)razumevanjem / otelovljenje nečijih emocija, strahova, snova, stavova...), jedno je sigurno - izvedeni su sa toliko preciznosti, da se često zapitate jesu li ono ljudi ili savršeno podmazani mehanizmi koji ne poznaju umor.

Ko je Amelia? Naziv za rediteljevu opsesiju ili ime fiktivne junakinje - arhetipa savremene žene? Da li  su balerine fizička manifestacija stanja njene psihe ili faze u transformaciji njene kompleksne ličnosti? Odgovori na sva pitanja izazvana enigmatičnim narativom ostaju u "prosvetljujućem mraku", odnosno u onom okruženju koje nam omogućava da se nesmetano prepustimo meditaciji. Hiperminimalistička scenografija - prostorija zaobljenih ivica čiji su pod i zidovi prekriveni uglačanom daščanom oblogom, podseća na duboku, bezizlaznu kutiju u kojoj su "protagonisti" zarobljeni, ali istovremeno oslobođeni od spoljašnjih uticaja. Ono što dopunjuje asketsku vizuelizaciju jesu jednostavni i funkcionalni crni kostimi, meko, delikatno osvetljenje, koje priziva razigrane senke i kamera koja pleše zajedno sa igračima, bilo da ih približava gledaocu ili udaljava od njega. Fotografija Andréa Turpina neprestano fascinira svojom prefinjenošću. Elegični skor Davida Langa sa ponekim naletom rokerske žestine kombinuje klavir (Njo Kong Kie), violinu (Simon Claude), čelo (Alexandre Castonguay) i, povremeno, sneni vokal (Nadine Medawar) u eteričnim obradama pesama Velvet Undergrounda. Opojni glas gospođice Medawar za ovo ostvarenje čini isto što i lepršavi glas Julee Cruise za Twin Peaks.

Prihvatajući geslo "manje je više", Édouard Lock, kanadski koreograf i osnivač trupe/kompanije La La La Human Steps, stvorio je multidisciplinarno, izazovno i vrhunski stilizovano delo neprolazne lepote, tako da brojna priznanja ne predstavljaju nikakvo iznenađenje.

Nadine Medawar - I'm Waiting for the Man

Nadrealna struktura XXXVII

~37 je prost i veseo broj. Demonokratija i aristokratija / 37 Is Prime and Cheerful Number. Demonocracy and Aristocracy~

FACT // Behind a Smile

Oporo razočaranje. Ljuta ogorčenost. Uporna naivnost. Slepo verovanje. Suicidne misli. Hipnotišuća dezorijentisanost. Pogrešni izbori. Paučinom pokrivena nesigurnost... Lista bi mogla da ide u nedogled. Iako reči pesme Behind a Smile nemaju veze sa onim što se krije iza osmeha jednog skromnog mladića, njen naslov i vizuelizacija iste ga podsećaju na ono nataloženo crno i crvljivo, spremno da eksplodira svakog časa. Možda surova borba sa nakaznim kreaturama iz mašte crtača deluje kao arhetip anime-eskapizma i možda je priča koju kasapljenje pod Nō-maskama oslikava jednostavna do trivijalnosti, ali on u njoj prepoznaje sebe, odnosno svoju razapetu psihu, te pokušava da se poistoveti sa bezimenim junakom i pronađe bar jedan odgovor. A pritom, kao i obično, ne gaji nadu da će ga iko razumeti...

Nadrealna struktura XXXVI

~Paradoks br. 4+: 6x6. Ja sam svoja fantazmagorija. Laž ili istina? Samodestruktivna zabluda ili paranoična samokritika? (Ukratko: Kako ubiti inženjera) / Paradox No. 4+: 6x6. I Am My Own Phantasmagoria. False or True? Self-Destrucitve Fallacy or Paranoid Self-Criticism? (In Short: How to Kill an Engineer)

Puž

    Sumanuta noć već je bila počela. Pljunula je Mesecu u lice, rekavši mu da više ne želi da ga vidi, a ovaj joj je, znajući kakva je početkom maja, progledao kroz prste i utihnuo na nekoliko trenutaka, nadajući se da će je proći.
    Sa prozora dnevne sobe posmatrao sam kako su zvezde gasile beličastu svetlost, ali je ritam kojim su to činile bio toliko monoton da više nisam mogao da ga pratim. Zavalio sam se u visoki naslon plišane fotelje, uključio televizor (pretpostavivši da neću naići na zanimljiv program u sitne sate) i uzeo staklenu činiju ispunjenu suvim plodovima brusnice koje sam tog dana kupio u piljari. Iznenadni prasak presekao mi je dokolicu nadvoje. Istrčao sam napolje i primetio da su vrata na staklenoj bašti razbijena. Začudilo me je to što osim mene niko nije izašao, iako je lomljava bila dovoljno bučna da probudi i zaklane. Ušetao sam u zelenilo kroz onu ružnu rupu, pazeći da se ne posečem i ugledao veliku školjkastu tvorevinu iz čijeg otvora je pokušavao da izađe bledokoži devojčurak. Približio sam se i pružio ruku, pomognuvši joj da se izvuče iz misteriozne čaure. Nosila je kratku crnu haljinu, a crvena kosa joj je bila upletena u dve vitke kike. Pošto se jedva držala na nogama, uzeo sam je u naručje i uneo u kuću. Položivši je na trosed, pokrio sam je jorganom pošto je odjednom zahladilo. Uputila mi je osmeh i odmah potom zaspala.
    Idućeg jutra, neko je pozvonio. “Sigurno je Paraskeva.” – pomislio sam u sebi, jer su ime i pojava te radoznale Grkinje bili zaprška svakoj čorbi. Međutim, ispred ulaznih vrata nije bilo nikoga, a ono izlomljeno staklo kao da se vratilo na svoje mesto. “Mora biti da sam sanjao...” Hteo sam da se vratim u krevet i odspavam još koji minut, ali me neko tresnu po glavi i padoh na sred uskog hodnika.
    Sanjao sam da lebdim iznad plave livade, koju je pritiskalo smaragdno nebo, pretvarajući se da je nepokretno. Po mekoj travi skakutali su krupni zečevi na kozjim nogama, noseći tajnu u vrhovima repova koje su otkinuli vevericama. Jedan je zastao da me počasti lešnicima, a onda se pridružio svojoj užurbanoj braći. Učinilo mi se da je plavetnilo beskonačno i da nikad više neću videti melanholično sivilo asfalta, dotaknuti hrapave, nedavno okrečene, zidove i liznuti beton po kome omamljen hodam...
    Prvo što sam ugledao kada sam otvorio oči bilo je njeno tužno lice.
    “Izvini. Ne znam šta mi je bilo.”
    “Ma, ništa... Imaš dobar zamah.” – tada shvatih da nemam ništa na sebi. “A ovo? Šta ovo znači?”
    “Morala sam da te svučem. Nikada ranije nisam videla golog muškarca.”
    “Je l'? I, kako ti se čini? Mada, ja baš i nisam blistav primerak.”
    “Čini mi se da bih mogla da te pojedem... ako bi mi On naredio.”
    “On?”
    “Pa, znaš, On...” – slegnula je ramenima kao da zaista znam o kome govori i nastavila. “Poslao me je da te upozorim.”
    “Zašto?”
    “Mnogo laješ. Ne valja ti to i ne stoji ti, umetniče.”
    “Nisam ja umetnik.”
    “Nema potrebe pribegavati lažnoj skromnosti. Ti jesi umetnik, a ja jednostavno jesam. Zato bi najbolje bilo da prihvatiš stvari onakvim kakve jesu, kako ti ne bih izvukla muda!”
    Nisam mogao da odolim njenom prividnom besu i prasnuo sam u smeh. Napućivši usne, čudila se šašavom ljudskom biću kome nikako nije polazilo za rukom da prikrije sirovu zbunjenost i kaže da mu je dosta svega. Obgrlila ga je tanušnim pipcima, pokazujući mu da nema čega da se boji i odvela u vazdušni obilazak grada, čijim ulicama su šetali neuki majmuni u odelima i žute kobile potkovane zlatom...

Book of Days (Meredith Monk, 1988)

"Grandfather, I keep having a dream. There's a silver bird in the sky. It leaves a trail of smoke."

Hvatajući se u koštac sa vremenom, tj. bezvremenošću, svojom glavnom preokupacijom u, nažalost, nevelikom filmskom opusu, još smelije nego u kratkometražnom prvencu Ellis Island, Meredith Monk je stvorila delo neprolazne lepote i visoke umetničke vrednosti. Book of Days počinje sa građevinskim radnicima koji postavljaju dinamit u masivni zid, da bismo posle eksplozije kroz novonastali otvor bili odvedeni u srednjevekovni gradić, negde u Evropi. Zavojita kaldrma lagano oživljava, čim iz visokih kuća od kamena počnu da izlaze žene u tamnim odorama...

Nostalgijom ispunjena, kristalno jasna i maestralno uslikana crno-bela rekonstrukcija prošlosti, isprekidana je obojenim bleskovima sadašnjosti i arhivskim snimcima koji neretko služe kao "podrška" misterioznim ispitivačima iz našeg doba. Tokom intervjua koje vode sa nekoliko predstavnika naroda (pripovedač, lutajući propovednik i doktor, između ostalih), poput članova kakve televizijske ekipe, oni postavljaju i pitanja na koja ti ljudi nikako ne mogu da znaju (i daju) odgovor. Tako će, recimo, mladi benediktanski monah, pošto je upitan: "Da li ste atleta?", smejući se, odgovoriti: "Šta je to "atleta"? Ja to ne znam." Ali zato je ubeđen da je video čuda, dok njegova savremenica, domaćica sa farme, veruje u magiju i u to da 3 kruga pre spavanja odnose baksuz. Šta je radijator, virus, mesec, sunce? Da li je zemlja ravna ploča, sfera ili elipsoid? Sve su to zagonetke za čoveka koji je živeo pre nego što su spomenuti pojmovi naučno definisani. 

Posebno zanimljiv je razgovor sa tobože ludom i nemom ženom, čiji lik duhovito tumači sama autorka, naglašavajući nam luckastim izrazima lica da zna više nego što mislimo. Pri susretu sa devojčicom koja ima vizije budućnosti (preslatka i harizmatična Toby Newman), dolazimo do zaključka da je ona, pored nas, gledalaca, jedina koja razume neobične (a zapravo proročke) snove mlađane Jevrejke, jer njih dve odmah uspostavljaju prijateljski odnos. Usamljena beskućnica konačno ima nekog sa kim može da komunicira, a zbunjena klinka pronalazi neku vrstu utehe i topline kojih nema u porodičnom domu, jer mora da skriva svoje "čudne" crteže i tajno se poverava dedi. Iako dobronamerni starac pokušava da joj objasni "srebrnu pticu koja ostavlja trag dima" ili "kočiju koja se kreće bez konja", pribegavajući biblijskim tumačenjima, ona zna da stvari stoje drugačije. U kratkom pregledu, koji sadrži verzija soundtracka na vinil-ploči, gospođa Monk kaže: "Eva's drawings foreshadow out time of uncertainty, violence, loss of community and spiritual yearning." Navedeni problemi modernog društva su, doduše, primetni i u (naizgled) mirnoj hrišćansko-jevrejskoj zajednici (nasilja je oduvek bilo), ali im ona ipak odoleva, sve do pojave kobne bolesti, kada se antisemitizam razbuktava, a sveprisutna mržnja i zaraza najavljuju predstojeće godine... Kritički stav rediteljke nije gromoglasan, ali je nenametljivo iskazan, a njene poruke ne moraju nužno da imaju značenje sa kojim su prenesene publici.

Osim kvazi-dokumentarnih segmenata, nemir u srednji vek unose i postmoderni performans na trgu koji opčinjava radoznale meštane i savremeni ples smrti koji prati širenje kuge. Meredith se graciozno kreće kroz vekove, ne prekidajući večni ciklus i izjednačavajući "nekad" i "sad". Saradnja sa Jerryem Pantzerom, direktorom fotografije, i ovde donosi impresivne rezultate, jer je gotovo svaki kadar doveden do (asketskog) savršenstva, intenzivirajući snagu njene vizije, a suptilne i jedinstvene vokalne kompozicije koje izvodi sa svojim ansamblom ponovo se prelivaju preko slika, nalik jecajima reke i šapatima vetra...

Meredith Monk - Madwoman's Vision 

(sa albuma, tj. "filma za uši" Book of Days)