Nadrealna struktura XVI

~Plavo ćutanje (Liktori modrog neba) / Blue Silence (The Lictors of Livid Sky)~

Nadrealna struktura XV

~Opsenarova čaura / The Illusionist's Cocoon~

Odlazak Anime Velikana

24. avgusta, 2010, Japan je ostao bez jednog od najznačajnijih i najintrigantnijih anime-reditelja, Satoshija Kona. Ovaj autor je iza sebe ostavio scenario za prvi (i najlepši) segment (Kanojo no Omoide, aka Magnetic Rose) omnibusa Memories (1995), 4 dugometražna animirana filma - Perfect Blue (1998), Sennen Joyū (aka Millenium Actress, 2001), Tokyo Godfathers (2003) i Papurika (2006), koji su obeleženi njegovim jedinstvenim stilom, kao i satiričnu misteriju, odnosno polusezonski serijal, Mōsō Dairinin (aka Paranoia Agent, 2004).

Počivaj u miru...

Las (Piotr Dumała, 2009)

"Deep within the grave, father has time."

Magla i šuma. Stabla - ogoljena/sa ponekim listom/oborena/obrasla mahovinom. Zmija. Lomača. Reka. Otac i sin. Njihova priča je poput pletenice sačinjene od dveju mesnatih niti. Prva, pod otvorenim nebom, među drvećem, opisuje jedan period života - ostareli roditelj je strogi vodič, a odraslo dete poslušni pratilac. Međutim, njeno lice je varljivo i polagano se, potpomognuto sveprisutnim simbolima, transformiše, te u završnici deluje kao otelovljenje mrtvačevih (post mortem) misli. U drugoj, zatvorenoj u skromni kućerak, sanjajući o slobodi obojice, sin robuje očevoj nepokretnosti - iznosi njegove fekalije, presvlači ga, hrani, kupa... Zadivljujuća je predanost kojom ispunjava neprivlačne obaveze.

Las (The Forest) je eksperimentalna, visokostilizovana drama - olovno teška, jesenja, depresivna, alegorična, kontemplativna, minimalistička, pokrivena velom misticizma i skoro bez dijaloga. Svojom režijom, Piotr Dumała, kome je ovo prvi igrani film, priziva duh Tarkovskog (naročito u poslednjoj sceni) i podseća na Majewskog i Tarra, vodeći nas kroz crno-beli svet svojih junaka, običnih ljudi koji žive i umiru, odnosno, u slučaju mlađeg, suočavaju se sa smrću. Animiranim prologom još jednom demonstrira jedinstvenu tehniku, zahvaljujući kojoj je i stekao reputaciju majstora "destruktivne animacije". Fotografija Adama Sikore je, kao po običaju, izvanredna, pa je apsolutno svaki kadar, bilo da oslikava iscrpljenu prirodu, smežurano starčevo telo ili šerpu sa kašom, dostojan titule - remek-delo. Asketske slike uokvirene su tišinom, promuklim kricima ružne stvarnosti i hipnotišućim jecajima gudala i žice...

Nadrealna struktura XIV

~Blizanci iz Grimizne Šume / The Twins from the Scarlet Forest~

Mari iyagi (Sung-Gang Lee, 2002)

Brižna, samohrana majka i džangrizava, ali pravedna baba. Prve simpatije (i antipatije). Potraga za misterioznim klikerom. Gluvarenje blizu starog svetionika sa najboljim drugom, koji tvrdi da na Mesecu naša tela porastu za 5cm i da samoubice odlaze u poseban pakao, pretvarajući se u stabla. More, mali mačak Yo i nema Mari, koja ga, iako nestvarna, jedina razume. A on je svestan da će morati da je (se) oslobodi...

Han-wooove uspomene na jedno davno leto sagledane su u retrospekciji, a ispričane u duhu magičnog realizma - melanholična i varljiva sećanja prožeta su fantazmagoričnim vizijama. Da ne beše te opčinjavajuće, suptilne fantazije koja predstavlja ovaploćenje dečačkih snova, odnosno neku vrstu odbrambenog (eskapističkog) mehanizma, ova nostalgijom vođena drama o odrastanju sigurno bi bila samo još jedan suvoparni unos u nizu sličnih. Suočen sa stalnim rastancima (odlascima voljenih), dvanaestogodišnji Han-woo se povlači u bezbednost iluzornog sveta, ali pritom ne dozvoljava da, zarad čari koje mu sanjarenje pruža, izgubi kontakt sa stvarnošću. Kada mu se u čarobnoj avanturi pridruži i debeljuškasti prijatelj Jun-Ho, lucidne halucinacije dobijaju novo obličje, ono koje i starije mami blagonaklonim šapatom.

Vodeći svoj prvenac istančanim senzibilitetom, neprikosnovenom pedantnošću i nežnošću, Sung-Gang Lee (poznatiji po crtaću Yeu woo bi, aka Yobi,  the Five Tailed Fox) podseća nas na detinjstvo i odlazi korak dalje, te čini da uistinu osetimo kako je biti dete, i stvara ozbiljan film za decu, odnosno dečiji film za odrasle, dok jedino što zauzvrat zahteva jeste strpljenje. Veselost i seta klackaju se u usporenom ritmu, na Igralištu Života. U prenošenju iskrenih i snažnih emocija na gledaoca ogromnu ulogu igra i izvanredna glasovna gluma koja, u kombinaciji sa korejskim karakteristikama u crtežu, oživljava likove i uzdiže ih iznad njihove animirane sabraće. Karakterizacija je toliko dobra, da čak i mače Yo poseduje ličnost!

Lepršava, paperjasta animacija postignuta je jedinstvenom cel-shading tehnikom (poprilično drugačijom od svih primera iz Japana), koja se sa opuštajućim muzičkim skorom Lee Byung-wooa (Saam Gaang, Janghwa, Hongryeo; Gwoemul) sjedinjuje u audio-vizuelni slatkiš prijatne glazure i nezaboravnog ukusa. Kontrast između snegom pokrivenog (hladnog) grada (u kome se Han-woo i Jun-Ho ponovo sreću, a zatim po drugi put rastaju) i plavo-zelenog (toplog) primorskog mestašceta savršeno oslikava odnos krhkog detinjstva i strogog zrelog doba.

Magičan i neodoljiv, Mari iyagi je vrlo blizak ostvarenjima kao što su The Neverending Story, Eno nakano bokuno mura (Village of Dreams) i Sen to Chihiro no kamikakushi (Spirited Away). Ponekad su najjednostavnije priče istovremeno i najlepše...

Nadrealna struktura XIII

~Vražje jezgro / Devil's Core~