Muzički predah - Indica

Indica je ženski gothic-pop-rock bend, u čijoj muzici su prisutni i uticaji drugih žanrova, između ostalog, folka i klasike. Pahinta tänään (Worst of Today) singl je sa pretposlednjeg studijskog albuma Valoissa (In the Lights, 2008), a pod nazivom Straight & Arrow nalazi se i na kompilaciji obrada na engleskom A Way Away (2010), koju je producirao lider Nightwish-a Tumoas Holopainen. Razlog zbog kojeg postavljam verziju pesme na finskom je taj što zvuči egzotičnije, dok me hipnotisani statisti sa karnevalskim maskama podsećaju na nezaboravnu scenu u palati iz Kubrickovog Eyes Wide Shut. Reditelj spota je Jesse Hietanen.

"Pahinta tänään on valkea valo,
Joka silmiini lyö, eikä varjoja varo..."

(Worst of today is this white light,

it hurts my eyes and and it doesn't spare the shadows...)

After the Apocalypse (Yasuaki Nakajima, 2004)

Rediteljski prvenac Yasuakija Nakajime je, baš kao što i sam naslov nagoveštava, postapokaliptična drama, a usredsređuje se na borbu za opstanak šačice preživelih nakon III svetskog rata. Četvorica muškaraca i jedna žena izgubili su sposobnost govora i primorani su na neverbalnu komunikaciju, u čemu leži i najveća ironija ovog ostvarenja, budući da svi dolaze iz sveta u kome je nekad bilo moguće na najrazličitije, brze i efikasne načine stupiti u kontakt sa bilo kim, bilo kad i bilo gde. Vođeni primarnim instinktima i putenim nagonima, čini se da nijedno od petoro postmodernih kromanjonaca nije u stanju da se ostvari i kao individua i kao deo zajednice. To malobrojno krdo osuđeno je na propast, jer sa sobom nosi sva prokletstva ljudskog roda (na čelu sa onim o konstantno turbulentnoj koegzistenciji), mada im u osipanju, pored nerazumevanja, pomažu i ubojiti gasovi.

Kao glavni motiv u ovom futurističkom osvrtu na smrt i preporod čovečanstva izdvaja se voda. Na početku, ona mami glavnog junaka (koga tumači reditelj) iz skrovišta, u njoj (reci) zamalo se davi (da bi ga spasio budući suparnik), služi kao jedini izvor hrane (verovatno zaražene, ali ko može da bira u onako nezavidnoj situaciji), sredstvo je duhovnog pročišćenja (u kadi ukopanoj blizu hidranta) i instrument osvete iz ljubomore (spiranje crteža tročlane porodice sa zida podvožnjaka). U epilogu, umirujući zvuci talasa prigušuju plač novorođenčeta, simbolišući nadu i neizvesnost njegove sudbine.

Odsustvo dijaloga u potpunosti je nadomešćeno pokretima tela, facijalnim ekspresijama, postupcima, dahtanjem, siktanjem, cijukanjem i režanjem, čime su jasno definisani karakteri protagonista, njihove emocije i međusobni odnosi, a dopunjeno Nakajiminim hirovitim zvučnim dizajnom i ambijentalnim skorom Hiroa Ohte. Minimalističke kompozicije besprekorno su integrisane u sumorne crno-bele kadrove, pa tako, na primer, scenu pribegavanja kanibalizmu, kao jedinom spasu za trudnicu, prati disonantni, shizofreni solo na saksofonu. Opustošeni urbani krajolici, po kojima su rasuti ostaci napredne civilizacije (lutka, kante, erotski magazin, automobilske gume, komadi nameštaja itd) prelepo su uslikani kamerom Carolyn Macartney. Sveprisutno sivilo ublaženo je uvođenjem svojevrsnih "comic relief" likova, kakav je zabavljač u kariranom sakou i prugastim pantalonama (Moises Morales), ili mladi crnac sa pomerenim smislom za modu, koga poslednjeg upoznajemo (Oscar Lowe). Simpatična Jacqueline Bowman briljantna je u kombinovanju stidljivosti i senzualnosti, detinje nevinosti i slepe odanosti nabusitom i povređenom mužu (Zorikh Lequidre), a prirodnost Yasuakija Nakajime ukazuje na to da se podjednako dobro snalazi i kao glumac.

Iako počiva na premisi koja je u prošlosti bila obrađivana ko zna koliko puta, sedamdesetominutni After the Apocalypse se od sličnih filmova izdvaja zahvaljujući specifičnom senzibilitetu i efektnoj "oskudnosti", u kojoj se ogleda razoreno okruženje...

Dnevna soba 02

Stroga geometrija sobe (dimenzija u osnovi 4.8m x 4.8m), stolarije, ugaone garniture i niskog stola za kafu, koji zauzima središnji deo prostorije, razbijena je uvođenjem kružnog stočića od stakla i metala, visoke podne lampe, eliptičnog ogledala i jednostavne simetrične dekoracije od drveta koja "oživljava" dva susedna prazna zida. Kombinacija tamnožute i ljubičaste, kao dominantnih u paleti boja, paralelna je kontrastu formi.

II varijanta: "Eccentric Brown, Sweet as Chocolate"

I, Pet Goat II (Louis Lefebvre, 2012)

 

Prema zvaničnom opisu, prvenac kanadskog animatorskog studija Heliofant predstavlja "kritički osvrt na događaje iz protekle decenije koji su oblikovali naš svet". Visoko estetizovana kompjuterska animacija ispraćena je pulsirajućim, melanholičnim i opominjućim skorom Tanuki Project-a, a iskorišćena je zarad izvođenja nadrealnog kinetičkog performansa - moćnog, smelog, turobnog, hipnotišućeg, sarkastičnog i satiričnog, a iznad svega iskrenog. Uprkos odsustvu jasno sročenog narativa, Lefebvre maestralno oslikava ogorčenost pojedinim pripadnicima ljudskog roda, koji poput sumanutih dvorskih budala sa povezom preko očiju igraju na ivici ambisa, povlačeći ostale za sobom. Njegova farsična, ikonoklastična i fantazmagorična instalacija pripada nekoj novoj mitologiji, nastaloj remodelovanjem pop kulture, a ukazuje na razne oblike kancera savremenog društva, od militarizma, preko globalizma, do religijskog ekstremizma. Čak i onda kada niste sasvim sigurni kakvo je pravo značenje simbola kojima je ova minijatura krcatija od nekih dugometražnih ostvarenja, ono što možete da razumete jeste umetnikovo (i vaše) razočaranje putem kojim se, hteli to ili ne, krećemo...

Argento Soma (Kazuyoshi Katayama, 2000-2001)

(Još jedna neznatno dorađena recenzija pisana za BG-Anime.)

Neon Genesis Evangelion je, složiće se većina ljubitelja animea, već stekao kultni status, a inspirisao je najmanje dva serijala. Jedan je briljantni RahXephon iz 2002-e, koji svojom nadrealnošću uspeva da se uzdigne iznad "starijeg brata", a drugi je solidni Argento Soma (aka AΠHENTO ΣOMA, "Srebrno telo") iz 2000-e, o kome će ovde biti reči i koji, uprkos činjenici da ostaje u senci Evangeliona,  pokazuje relativno visok stepen originalnosti, naročito kada na scenu stupe "otkrovenja".

Godina je 2059-a. Dr. Noguchi sa univerziteta "Universal", potpomognut grupom odmetnutnih naučnika, među kojima je i dvoje studenata, stidljiva Maki Agata i njen momak Takuto Kaneshiro, pokušava da oživi telo vanzemaljca, pogodno imenovanog Frank (skraćeno od naslova čuvenog romana književnice Mary Shelley), a sve u cilju spoznaje posetilaca naše planete. Eksperiment se odvija u skrivenoj laboratoriji "Morgue", koja se, nakon revitalizacije bio-mehaničke telesine, urušava, a Takuto jedini preživljava. Dok Frank luta divljim predelima multinacionalne Amerike, nailazi na trinaestogodišnju devojčicu Hattie (pravo ime Harriet), čiji su roditelji stradali pre pet godina u prvom "bliskom susretu". Nekim čudom, ona uspeva da komunicira sa stvorenjem i njih dvoje se ubrzo sprijateljuju, a zatim postaju štićenici tajne organizacije "Funeral". U međuvremenu, Takuto je, uništenog lica i pomućenih misli, vezan za bolnički krevet. Podstaknut željom za osvetom zbog izgubljene ljubavi, prihvata ponudu misterioznog Mr. X-a i dobija identitet poručnika Ryua Some i svoje mesto u "Funeral"-u.

Tamo gde Argento Soma prestaje da liči na Frankenštajna, javljaju se sličnosti sa Evangelionom. Međutim, ispod déjà vu površine krije se sasvim drugačija zverka. Možda narativ klizi sporije nego što se dalo očekivati posle dinamičnog prologa i tek u sićušnim detaljima nagoveštava ideju koja iza njega stoji, ali kada dođe do iznenađujućeg preokreta, koji ne izneverava vaša očekivanja, pitate se: "Da li je moguće da je onako počelo?" Posredi je ozbiljna psihološka igra, isprepletena sa egzistencijalističkim pitanjima, političkim i vojnim mahinacijama, kao i istraživanjem makro- i mikrokosmosa, na ivici sa alhemijom. Sa jedne strane je akciona naučna fantastika, a sa druge dirljiva drama, obavijena velom misterije. Iako ovakav opis možda deluje opterećujuće i prezasićeno, prikazana sadržina to sigurno nije. Istina je da svojim ambicioznim projektom Kazuyoshi Katayama ne dostiže neslućene visine, niti pokreće revoluciju zalazeći u sve one silne oblasti, ali svejedno uspeva da stvori više od zanemarljivog plagijata.

Svoju snagu ovo ostvarenje prevashodno crpe iz glavnih likova, Harriet (Hattie) Bartholomew i Takuta Kaneshira (aka Ryua Somu), koji, svako na svoj način, pokušavaju da se izbore sa traumom i da, nagrđeni emocionalnim ožiljcima, sačuvaju zdrav razum. Zahvaljujući sporednim protagonistima (kao što je petoro oficira "Sahrane" – Dan, Guenevere, Sue, Michael i Lana), kojima je posvećeno onoliko pažnje koliko je bilo potrebno da izađu iz okvira arhetipova i približe se gledaocu, ovo dvoje prolaze kroz preobražaj. Osim toga, valjalo bi spomenuti i simpatičan odnos između Hattie i Franka, koga ona vidi kao vilenjaka i čija uloga je značajnija nego što se na prvi pogled čini, i flešbekove iz Takutove prošlosti, iz kojih bolje upoznajemo tragično nastradalu Maki, ali i dvoličnog antiheroja, Ryua. Ne sme se zaobići ni uloga Mr. X-a, koji retkim, ali uvek teatralnim pojavljivanjem i citiranjem Šekspira, zauzima uočljivo mesto u galeriji najupečatljivijih aktera japanimacija.

Za specifičan, neobičan dizajn protagonista, kome treba uputiti sitnu zamerku na nedovršenosti nosa u određenim uglovima, bio je zadužen Shukou Murase (reditelj Witch Hunter Robin i Ergo Proxy), a za dizajn "Sarg"-ova (sarg (ger.) = kovčeg) i "Tod"-ova (tod (ger.) = smrt) zaslužan je Kimitoshi Yamane (mecha dizajn za Escaflowne, Cowboy Bebop, Gundam). Skoro neprimetne razlike u fizičkom izgledu vanzemaljaca (takođe sa Yamaneovim potpisom) verovatno će razočarati/odbiti one koji očekuju raznovrsnost kakva je prisutna među "anđelima" iz Evangliona, ali njihova generičnost dobija smisao, čim se sve kockice u priči sklope. Animacija je standardno dobra i konzistentna, a muzička podloga je raznolika i nemoguće ju je ne primetiti, jer svaku scenu upotpunjuje onako kako joj dolikuje. Obeležena je retro prizvukom, koji posebno dolazi do izražaja u veseloj kompoziciji "Horizon" sa odjavne špice, neodoljivo podsećajući na sedamdesete.

Čak i da niste ljubitelj mecha animea, postoji velika verovatnoća da ćete u ovom ipak pronaći nešto za sebe...

Michiko to Hatchin (Sayo Yamamoto, 2008-2009)

(Neznatno doterana verzija recenzije objavljene na sajtu BG-Anime pre par godina.)

U gradiću Laranja živi krotka i slatka Hana Morenos, devetogodišnja devojčica koja je, zahvaljujući svojoj strogoj katoličkoj hraniteljskoj porodici, u poziciji nalik Pepeljuginoj. Impulsivna i energična Michiko Malandro beži iz zatvora Diamandra (odakle je navodno nemoguće pobeći), jednog jutra na motociklu upada kroz prozor trpezarije doma Belenbauzinih, predstavlja se kao Hanina majka i odvodi je sa sobom. Od tog trenutka, Hana postaje Hatchin, i zajedno sa Michiko, kreće na put koji bi trebalo da se završi pronalaženjem Hiroshija Morenosa, Haninog oca i Michikoine ljubavi iz prošlosti.

Ono po čemu se Michiko to Hatchin izdvaja od svih ostalih animea jeste setting. Po prvi put u japanimaciji, radnja je smeštena u Južnu Ameriku, odnosno u zemlju koja predstavlja nekakvu altenativnu, fiktivnu verziju Brazila. Simpatičnu, krajnje pojednostavljenu, ali stalno u pravom smeru vođenu priču režira Sayo Yamamoto, kojoj je ovo (za ne poverovati) rediteljski debi. Kombinujući old-school akciju, fino oblikovanu dramu, napeti krimić, neusiljenu komediju i avanturu sa odlikama roud muvija, ona uspeva da sve što je donekle već viđeno predstavi u osveženom ruhu i u potpunosti pridobije gledaočevu pažnju od prvih minuta prve do poslednjih minuta poslednje epizode. Organizovani kriminal, džeparoši, prodavci magle (i dece), cirkusanti, striptizete, nesposobni, korumpirani policajci, ali i nekoliko individua koje u trulom društvu pokušavaju da vode pošten i pristojan život, sačinjavaju prebogat svet MtH. Mnogi sporedni likovi su tu da, u kontaktu sa protagonistima, učestvuju u (pre)oblikovanju njihovih karaktera, kao neka vrsta prekretnica. Michiko i Hatchin su jasno definisane, i toliko uverljive i jedinstvene, da je nemoguće zamisliti ih drugačijim. Kako se serijal bliži kraju, one se menjaju, ali uprkos promenama, obe ostaju prepoznatljive.

Fantastičan crtež i animacija konstantnog kvaliteta glavni su aduti izvanredne prezentacije. Hiroshi Shimizu, po prvi put u ulozi dizajnera likova, demonstrira izuzetan talenat, što ne treba da čudi, s obzirom na minuli rad u ostvarenjima poput Princess Mononoke, Jin Roh: The Wolf Brigade, Millennium Actress i Fullmetal Alchemist, iz kojih najverovatnije i crpi inspiraciju. Anatomski sklop i crte lica jedan su od ključnih, a za pojedince i odlučni faktor u karakterizaciji, dok su facijalne ekspresije od neprocenjive vrednosti u dočaravanju emocija. Vizuelna autentičnost serijala dopunjena je odličnim izborom boja, sjajnim dizajnom garderobe (posebno one koju nosi fatalno privlačna Michiko), kao i detaljnim pozadinama, gde do izražaja dolaze teksture oštećenih zidova, ali i predivno oslikana džungla i pustinja. Ukratko, ovo je delo koje zrači stilom, možda i previše za njegovo dobro, pa čak ni intermeco, uvodna i odjavna špica nisu prepušteni slučaju, te i njih prate "geto vibracije". Muziku je komponovao brazilski muzičar Kassin, upotpunjavajući doživljaj Južne Amerike, tako da će ljubitelji latino-ritmova sigurno uživati u zvučnoj podlozi. Yoko Maki (The Grudge) i Suzuka Ohgo (Memoirs of a Geisha) svojim glasovima udahnjuju život naslovnim junakinjama, dok za njima nimalo ne zaostaju ni ostali seiyūi.

Michiko to Hatchin je lagana, pitka i relaksirajuća petparačka saga o slobodi, prekrivena prozirnim velom optimizma i lišena suvišnog moralisanja. Lepo.

2 x istočnoevropski film

Мне двадцать лет (Марле́н Хуци́ев, 1965)

Nakon dvogodišnjeg služenja vojske, Sergej se vraća kući, udovoj majci i mlađoj sestri, i zajedno sa dvojicom bliskih prijatelja i devojkom Anjom, pokušava da pronađe svoje mesto u komunističkom društvu, odnosno put kojim će se kretati u daljem životu...
 

Već od samog početka, Мне двадцать лет prigrabljuje vašu pažnju i zrači energijom i velelepnošću, bilo da prikazuje mladiće kako se dozivaju sa prozora susednih zgrada, red ispred trafike, gužvu u tramvaju, vrtoglavo rušenje objekata, prvomajsku paradu, razdragane zabave ili Serjožino lutanje praznim i kišom natopljenim ulicama Moskve, ispraćeno filozofičnim unutrašnjim monolozima. Vrhunska je i halucinogena scena iz završnice koja priziva duhove prošlosti i koja je obeležena snažnim emotivnim nabojem. Upotrebom odgovarajuće muzike (džeza, popa, klasike, ambijentalnih instrumentala...), koja podrazumeva i zapadnjačku (jedan od razloga zbog kojih je film svojevremeno bio cenzurisan i kritikovan od strane Hruščova), raskošna vizuelizacija uzdignuta je na još viši nivo.

Optimizmom obojena prva polovina mogla bi da nosi naslov La Dolce Vita, a da u tome nema ni trunke ironije, dok je druga prožeta melanholijom i poseduje ozbiljniji ton. Kao (poetična) celina, one pevaju odu mladosti, neraskidivom prijateljstvu i generacijama koje su rasle bez očeva, a kakvih je, zbog brojnih ratova u istoriji čovečanstva, bilo previše. Uprkos povremenim uplivima propagande (čestom pojavljivanju Lenjinovog lika), ona se uzdiže iznad (romantizovanog) perioda tokom kojeg je nastala. U preciznoj režiji Marlena Hucijeva, koga zovu "savešću ruske kinematografije", prepoznaje se uticaj francuskog novog talasa, a bravurozna gluma cele ekipe, na čelu sa Valentinom Popovim, čini likove gledaocu bliskim.

Konopielka (Witold Leszczynski, 1982)

Zasnovan na istoimenom romanu poljskog književnika, publiciste i dramaturga Edwarda Redlińskog, koji se najčešće bavio konfliktom između palanačkog mentaliteta i civilizacijskog napretka, ovo ironično i simbolično ostvarenje odvodi gledaoca u zabačeno seoce Taplary, okruženo močvarom i šumom.

Sujevernost, bogobojažljivost i zatucanost kanalisani su kroz sve meštane, a prevashodno kroz Kaziuka, neotesanog, nepismenog i namćorastog patera familiasa koji sa odrtavelim ocem, mlađim i neoženjenim bratom, poslušnom ženom i troje dece živi onako kako on kaže (tj. naređuje) da treba da se živi. Dolazak mlade učiteljice i otvaranje osnovne škole unose nemir u njihovu svakodnevnicu (malo "hladnoće" u "toplinu" porodičnog doma), ali i u Kaziukove snove, čija religijska intoniranost biva zamenjena erotičnom...

Majstorski izrežirana, Konopielka se može pohvaliti i odličnim scenarijom, kao i atraktivnom visokokontrastnom crno-belom fotografijom koja oduzima dah i ostaje dugo (verovatno zauvek) u sećanju. Gotovo svaki kadar oslikan je kao pravo remek-delo. Prijatno sumornoj atmosferi prožetoj suptilnim, a povremeno i vulgarnim humorom (zasluge za potonji idu dežurnoj seoskoj budali), u velikoj meri doprinosi spoj tišine i ambijentalnih zvukova, povremeno isprekidan dvema kontrastnim kompozicijama, uslovno rečeno profanom i duhovnom. Okruženje u kome se odvija radnja je upečatljivo i autentično, zahvaljujući sjajnoj scenografiji i kostimima, ali i prirodnosti čitave glumačke postave, pogotovu Krzysztofa Majchrzaka, koji tumači Kaziuka.