25 Feb 2011

Alternativni vodič kroz 2D borilačke igre Vol. II

S obzirom na to da je ubedljivo najposećenija stranica na ovom blogu "Alternativni vodič kroz dvodimenzionalne borilačke igre", odlučio sam da od prašine opskurnosti otresem još nekoliko tabačina koje će, kao i prethodni put, biti raspoređene prema godini distribucije.

~Survival Arts (1993)~
razvijač: Scarab
platforma: arkadna mašina

Tokom devedesetih, nastao je izvestan broj (uglavnom zapadnjačkih) tuča koje su prezentacijom (upotrebom digitalizovanih slika "glumaca" umesto crtanih sprajtova) pokušavale da imitiraju Mortal Kombat, iskorišćavajući sve veću popularnost Midwayove kreacije. Međutim, retke su one (Ultra Vortek, npr) koje su uspele da se približe sada već kultnom serijalu, najčešće zbog aljkave izvedbe na granici sa treš produkcijom.


Kada prvi put ugledate Survival Arts, pomislićete da su programeri opustošili prodavnicu polovnih kostima za Noć Veštica kako bi obukli onu šestoricu (+1) momaka i dve cure. Tako, recimo, Santana izgleda kao wannabe lucha libre u invalidskoj penziji, bivši policajac Gunner liči na dunđera, a glavonja Dantel na kovrdžavog pevača heavy metal/hard rock benda iz 80-ih koji je oteo plašt ekscentričnom tumaču tarota (!). Nivoi na kojima jedni drugima puštaju krv fino su osmišljeni, mada pojedini deluju kičasto, muzika je repetitivna, a zvučni efekti preglasni i neretko jedva razumljivi. Da stvari budu još grđe, prilikom odabira Tashe (kunoiči koja bi bolje prošla kao instruktor aerobika), najavljivač izgovara "Erica" (WTF?). Ako se strpite da odgledate intro, bićete zatečeni skoro nepismenim tekstom. Ruku na srce, priča nije od bogzna kakvog značaja, ali u poređenju sa njom, čak i google translator daje smislenije rečenice. Po gejmpleju, SA bi se mogla nazvati osiromašenom kopijom Street Fightera, s tim što je na kraju pobedničke runde moguće osakatiti protivnika (Fatality) određenim specijalnim potezima. Zanimljiv (i originalan) dodatak je oružje koje pada s neba ili se krije u lomljivim objektima. AI je, blaže rečeno, nenormalno teško poraziti (zato postoje varanja u MAME32 emulatoru :P), pa vam (ako baš želite da probate) ne preostaje ništa drugo do malo smeha uz prijatelja raspoloženog za prekomerno "sirastu" zabavu.

~Ultimate Body Blows (1994)~
razvijač: Team17
platforma: PC (MS-DOS) / Amiga CD32

1993. Team17, kompanija odgovorna za slatke, ubilački nastrojene crviće (Worms), izdaje Body Blows, a ubrzo i nastavak Body Blows Galactic za Amigu, da bi ih godinu dana kasnije objedinili pod naslovom Ultimate Body Blows i objavili MS-DOS port istog. UBB se može pohvaliti zavidnim brojem likova - čak dvadeset i jednim. Osim uobičajenih pojava, uličnih boraca Nika i Dannya, budističkog sveštenika Loraya ili rvača Duga, ima tu i zanimljivijih faca - vatreni duh Inferno, amazonka Azona koja lebdi na hoverbordu i vanzemaljski entitet Puppet (preteča Vectormana?), pa čitava postavka deluje kao da je preuzeta iz kakvog "saturday morning" crtaća koji opisuje sukobe intergalaktičkih sila.


Uprkos ograničenosti sistema borbe koji je kompenzovan raznolikošću učesnika turnira, ova nepretenciozna igra uspeva da zabavi svakog ko se privikne na kombinovanje jednog tastera za napad sa onima za hodanje, čučanje i skakanje. (A pritom se podrazumeva i ogromna doza nostalgije.) Držanjem slova "J", odnosno dirke "Enter", u zavisnosti od toga na kojoj ste strani tastature, aktivira se "special" koji (uglavnom) odnosi najviše energije protivniku, ali istovremeno povećava vreme za "punjenje" onom ko ga primenjuje, pa bi ga valjalo racionalno upotrebljavati. Na meniju je nekoliko modova - 1 (Arcade) & 2 (VS) Player Game, Tournament i Tag Team. Prezentacija je, ruku na srce, jeftina (i retro), ali zadovoljavajuća. Pozadinska muzika i (blago distorzirani) zvučni efekti su tipični za period u kome su nastali, crtež nije vrhunski, ali je čudno simpatičan, dok animaciji fali koji frejm više, mada njen kvalitet ne utiče na dinamičnost prilikom duela. Iako se (ni slučajno) ne da meriti aršinom modernih tabačina, UBB je, na neki način, jedinstven primerak svoje vrste.

Jackie Chan: The Kung Fu Master (1995)
razvijač: Kaneko
platforma: arkadna mašina

Nakon što su se oprobali sa procesom digitalizovanja u (traljavom) Krvavom ratniku (Blood Warrior, 1994), čiji "ansambl" je duboko ukorenjen u japansku istoriju i mitove (tj. sastavljen od nindži, samuraja i yokaia), progameri iz Kanekoa odlučuju da se oslone na rastuću slavu zvezde hongkonških akcionih komedija i tako nastaje Jackie Chan: The Kung Fu Master. Ovaj zapostavljeni dragulj nudi solidan endžin, koji je u "polunastavku" Fists of Fire nadograđen raznim tvikovima.


Jackie vas u kratkom FMV introu dočekuje sa: "I am Jackie Chan. This is my game." (što, naravno, izgovara sa engReskim akcentom), a zatim i u arkadnom modu, tumačeći trojicu bossova, zasnovanih na likovima iz filmova Jui kuen (Drunken Master, 1978), Quan jing (Spiritual Kung-Fu, 1978) i 'A' gai wak (Project A, 1983). Uloge šestoro izazivača preuzimaju njegove kolege glumci, kaskaderi i poznavaoci borilačkih veština, Thorsten Nickel, Kim-Maree Penn, Lau-Tak, Yeung Ching-Ching i Sam Wong, koji se još skriva pod maskom Misterioznog Lava (poput onih iz kineskih svetkovina). Njihovi stilovi se razlikuju, ali su pažljivo uravnoteženi. Pomoću četiri udarca kreiraju se "lančani" komboi, po principu weak punch -> weak kick -> strong punch -> strong kick, posle čega je moguće nadovezati i neki od specijalnih poteza koji se uz responsivne kontrole izvode sa neverovatnom lakoćom. Kada energetski bar počne da svetluca, na raspolaganju vam je "desperation (super) move", koji ishod runde može preokrenuti u vašu korist. Kakvim god zahvatom da završite protivnika, rezultat okršaja je gotovo bez izuzetka fatalan - otkidanje torzoa, obilno krvarenje i sl. Vizuelizacija je odlična (pod uslovom da vam live-action akteri ne bodu oči), a soundtrack je sjajan spoj tvrđeg zvuka i orijentalnih melodija.

(Varijacija na temu – Street Fighter: The Movie (the arcade game) – grešno zadovoljstvo, kao i istoimeni film.)

Justice League Task Force (1995)
razvijač: Blizzard Entertainment
platforma: Sega Genesis, Super Nintendo Entertaining System

Justice League Task Force je, u najkraćim crtama, odgovor na pitanje: "Šta dobijate kada ukrstite Street Fighter sa junacima i zloćama DC Comicsa?" Aquaman, Batman, Superman, Wonder Woman, The Flash i Green Arrow okupljaju se ne bi li svojim moćima sprečili uništenje Zemlje (kako to u superherojskim "grafičkim novelama" obično i biva), ovaj put u scenariju Darkseida kome se pridružuje još dvoje negativaca, Cheetah i Despero.


Ukoliko se poredi sa prvim transferom stripa u borilačku igru, X-Men: Children of Atom, Blizzardov pionirski (i jedini) predstavnik žanra je inferiorniji ne samo po broju dostupnih (čuvenih) karaktera, već i u pogledu svih ostalih aspekata. Međutim, ako se posmatra pod Genesis/SNES reflektorom i uzme u obzir činjenica da se ove konzole ne mogu meriti sa Capcomovim CPS-2 sistemom, Savez pravednih je relativno dobro ostvarenje - zapravo, jedno od boljih za spomenute platforme. (Doduše, možda bi pametniji izbor bio da je osmišljeno kao "beat 'em up" tipa Final Fight ili Streets of Rage gde bi, sarađujući, dvoje igrača tamanilo DC-šljam.) Igranje teče glatko, zahvaljujući jednostavnosti kontrola, a grafika i zvuk su prijatni za gledanje i slušanje, naročito u SNES inkarnaciji. Živopisne lokacije su inspirisane herojima i antiherojima, a na izvesnim nivoima melodije su iskombinovane sa ambijentalnim zvučnim efektima (npr, Forest Clearing ili Desert Road). Niska replay vrednost odgovorna je za pad u zaborav.

Overkill (1996)
razvijač: ID Interactive
platforma: PC (MS-DOS)

Tematski slična Sunsoftovoj Galaxy Fight - Universal Warriors ili južnokorejskoj Mutant DNA, Overkill je osrednja tepačina i, sudeći po oskudnim informacijama o ID Interactiveu, labudova pesma ove američke kompanije (a tek su, jadni, bili propevali). Nije ni čudo što je brzo izbledela, jer se ispod prerenderovane Super VGA površine, koja je na zapadu bila pomodna u tom periodu (Xenophage, Rise of the Robots, Theatre of Pain), krije trapav endžin, nezgrapna animacija i zastareli zvuci.


U CD-ripu postavljenom za preuzimanje na nekolicini abandonware sajtova, isečeni su intro i završeci u arkadnom modu, kao i soundtrack (ako ih je ikada i bilo), te ove tri stavke ostaju misterija. Na meniju su vam ponuđene najosnovnije opcije, a u eksternom "setup"-u se možete pozabaviti podešavanjem kontrola, tj. prilagoditi ih sopstvenom ukusu ili odabrati neki od ponuđenih "preset"-ova. Udarac rukom i nogom, uz dodatni, nemaštovito nazvan, "attack" (koji, između ostalog, služi za bacanje protivnika kada mu se nađete u blizini) poslužiće za izvođenje 5-6 specijalnih poteza, od kojih je jedan razarajući super, a izvodi se na isti način za svih sedmoro tabadžija. T. Iron je klonirani T-1000 iz drugog dela Terminatora, vojnik Cax (Keks?) je kopija Guilea, Ghoul je glomazni zeleni monstrum, Crystal je, kako joj ime kaže, bukvalno kristalna (i ćelava) cura, Norma u lateks odevena razbijačica, a Nuken i CyberKen kao da pripadaju SF filmu iz sredine prošlog veka ili Filmationovim Gospodarima svemira. Glavonja Thundro je rogati i plavičasti snagator sastavljen od električne energije. Pozadine variraju od unutrašnjosti svemirskog broda, preko futurističkih metropola, do sterilnih, industrijalizovanih enterijera.

Fight'N'Jokes (1997)
razvijač: Nasty Brothers
platforma: PC (MS-DOS)

Za svet borilačkih igara Fight'N'Jokes predstavlja otprilike isto što i Looney Tunes za crtane filmove, budući da je glavni adut ove otkačene i raritetne italijanske tuče svojevrstan humor. I ranije je bilo pokušaja da se spoje "cartoonish" izgled i komedija sa tabanjem (Battle Beast), ali je tim "gadne braće" usput uspeo da isporuči i sasvim pristojan gejmplej. Kroz reference na Ghosts'n'Goblins, Street Fighter i brojna druga (ne nužno i gejmerska) dela, oni stvaraju uvrnuto okruženje i u njega savršeno uklapaju šašave "džokere".


Od introa koji je očigledna parodija na uvodnu špicu iz Super Street Fighter II Turbo, do nepredvidljivih završetaka, Nasty Brothers neprestano razbijaju stereotipe zbijajnjem gikovskih šala. Primera radi, "health gauge" je epruveta zapušena čepom od plute, a "super bar" je zamenjen toplomerom. Dvojica glavnih protagonista (i suparnika) su Ryno, Ryu look-a-like koji poseduje moć mačaka, i Miopinja, nindža iz ribarskog sela sa miopijom. Lampaddin je plavi duh iz lampe (ništa bez Disneya), Judy je punačka domaćica koja se bori oklagijom (i povremeno priziva princa tame u pomoć), a jedan od četvorice skrivenih je Dirty Father (ili skraćeno Dirty Fat) koji krije praseće lice ispod crnog šlema - nešto kao Porky Pig verzija Dark Helmeta iz Brooksovih Svemirskih lopti. Računajući i "unlockables", četrnaestoro blesana je spremno da iskoristi sva sredstva ne bi li došlo do pobede (ribu-projektil, kaktus, lopatu, lulu mira, flašicu s mlekom, peglu). Svaki je, prema glasinama, opskrbljen i ultimativnim napadom za ismevanje protivnika koji se navodno zove Dementiality, a za usavršavanje zez-strategije u ponudi su arcade, versus, tournament, team battle, survival, time attack i training mod.

Rage of the Dragons (2002)
razvijač: Evoga / Noise Factory
platforma: arkadna mašina

Rage of the Dragons je rezultat prve saradnje Meksika (Evoga) i Japana (Noise Factory) na polju tabačina, zamišljen kao nastavak Neo Geovog (1-na-1) Double Dragona iz 1995. Pošto nisu mogli da otkupe prava na intelektualnu svojinu, programeri iz Evoge su bili prinuđeni da izmene naslov i imena (ili prezimena) određenih karaktera. Abobo postaje Abubo, Jimmy & Billy Lee su preinačeni u Jamesa i Williama Lewisa, a svi ostali su originalni, bar onoliko koliko je to bilo moguće posle decenije rasplamsavanja fighting-žanra.


Atraktivan dizajn (ne računajući nekoliko suvoparnih pozadina) podražava savremenu anime stilizaciju, dok raznovrstan soundtrack pomiruje nekoliko različitih ukusa, pa Noise Factory opravdava svoj naziv. Fuzija fanka, roka, džeza, metala, soula, tehna, neoklasike i gotskih melodija prati dinamične tag-team borbe, ekran za selekciju likova i među-scene. Sa izuzetkom punačkog i dežmekastog Kanga, krakatog Jonesa (koji kao da je zalutao iz nekog blaxploitation filma 70-ih) i prenabildovanog sub-bossa Abuba, sprajtovi odišu elegancijom na kojoj bi i poznatije igre mogle da pozavide. Najvredniji spomena su mlađani Latinoamerikanci Pupa i Pepe, mistični Cassandra i Oni, mračni sveštenik Elias i zaposednuta Alice, najverovatnije inspirisana Carrollovom junakinjom. Pored "predodređenih" parova, dozvoljene su i sve druge kombinacije, s tim što one podrazumevaju generičan epilog u arkadnom modu. Bullet-time (First Impact) i furiozni "drugarski" (Team Duplex) komboi (tokom kojih suparnika stavljate između dve vatre) u velikoj meri doprinose razbijanju  ustaljenog, ali fino izbalansiranog sistema, nalik onom u King of Fighters. Bes zmajeva nema mnogo mana, ali se jedna od njih ističe kao bolna, a to je nepodnošljivo podmukli ("cheap") glavonja Johann.

(Podjednako kvalitetna i 5 godina starija - Gouketsuji Ichizoku (Power Instinct) 3: Groove on Fight.)

Metal Gun III - Shout of the Arms (2004)
razvijač: Retsuzan
platforma: PC (Windows)

Tim Retsuzan je iznedrio popriličan broj dōjin tuča, koristeći aplikaciju Fighter Maker, ali se među njima izdvaja tek nekolicina. Na čelu su Majewelune World, u duhu Dungeons and Dragons franšize, Parotte!! Fighter Special Heroes Dynamite, vrcava parodija na klasike i neke osrednje fajterke (Street Fighter, Fatal Fury, World Heroes, Dragon Master, Fighters History) i Metal Gun III - Shout of the Arms, koja odaje počast dvodimenzionalnom side-scrolling shoot 'em up serijalu Metal Slug.


Sličnost sa pucačinom korporacije Nazca najočiglednija je u pseudo-militarističkoj, a cyberpunk fantastikom dopunjenoj vizuelizaciji. Jedanaestoro boraca opremljeno je širokim arsenalom oružja, od pištolja, preko pušaka, mitraljeza, bazuka i bombi, do laserskih diskova, tako da je pesničenje i ritanje potisnuto u drugi plan. Nije isključena ni upotreba helikoptera (Dead Robova tranformacija), tenkova (Jinn i Suchacorin), oklopnih motocikala (Koma Komako) i robotizovanih zečeva-inženjera (u posedu slatke, male Mugi). Komande su sasvim jednostavne (što se ne može reći za savladavanje ofanzivne veštačke inteligencije), a brojač udaraca često dostiže dvocifrene, pa i trocifrene vrednosti - Jinnov MAX super, na primer, prelazi drugu stotinu, a završava se lansiranjem torpeda. Detaljna grafika (sa posebno privlačnim interfejsom), bučni, katkad neprijatni zvučni efekti i muzička podloga koja asocira na japanimacije 80-ih i 90-ih podržavaju maksimalno mahnit, gotovo shizofren gejmplej.

Hello! Project Battle Festival (2006)
razvijač: White Howa (?)
platforma: PC (Windows)

Burning Angels; Crimson Alive: Extreme Encounter; Eternal Fighter Zero; Immaterial and Missing Power; Mai Hime Fuuka Taisen; Shadow Arts; Queen of  Heart 2001: Party's Breaker; Vanguard Princess... Lista borilačkih igara sa isključivo ženskim likovima (koji obično spadaju u "chibi", "loli" ili "moe" kategoriju) postala je toliko duga, da se ne zna u kojoj su suknjice kraće, a devojčice slađe. Fan-servis na stranu, većina pobrojanih naslova ima sasvim pristojnu igrivost i nije nastala samo zarad podilaženja otakuima. Hello Project! Battle Festival je, iako pripada spisku, jedna od najunikatnijih sa istog, jer istovremeno ismeva ovaj fenomen.


Šesnaest likuša (sudeći po zvaničnom sajtu, trebalo je da ih bude 20, koliko i nivoa) predstavlja 5 generacija članica j-pop grupe Morning Musume, pri čemu su kostimi u kojima se ovde pojavljuju verovatno povezani sa njihovim nastupima, karakternim osobinama i/ili interesovanjima. Hitomi Yoshizawa je, recimo, zbog reputacije muškarače, prikazana kao ženska verzija Michaela Jacksona, dok se po potrebi transformiše u fudbalera spremnog da šutne šta god mu se nađe na putu. Međutim, čak i da niste u toku sa zašećerenom popularnom muzikom zemlje izlazećeg sunca (kao i pisac ovih redova), a volite bizarna iznenađenja, HP!BF je prava oaza ekscentričnosti. Neprestani cosplay, bacanje vagona na protivnicu, ubitačni kukuruzni klipovi i parada čovečuljaka od đumbira i čokoladnih štanglica sa narogušenom princes-krofnom u finalu (!) spadaju u regularne i lako izvodljive specijalne/super poteze. Ignorišući trendove, autori su implementirali old-school sistem borbe koji podrazumeva strateški pristup, svedenije komboe i kažnjava nasumično udaranje po tasterima. Krupni, neobično lepi i atipični sprajtovi glatko su animirani i sjajno uklopljeni u šarolike pozadine, a prate ih vesele MIDI trake, koje doprinose pojačavanju retro osećaja.

Besplatan download: Hello! Project Battle Festival
(Napomena: Zahteva podešavanje japanskog jezika za non-unicode programe!) 

Milliion KNights Vermilion (2009)
razvijač: NRF
platforma: PC (Windows)

Tuča sa kojom je momčad iz NRFa debitovala na dōjin sceni bila je Big Bang Beat: 1st Impression, sa likovima preuzetim iz eroge Daibanchou: Big Bang Age (i mešovitim kritikama po njenom izlasku). Zbog neslaganja u mišljenjima, deo tima je osnovao kružok Frontier Aja i nastavio da izbacuje (izlišne i beskorisne) "zakrpe" za BBB, a ostali su prešli na novi projekat, koji se 2009-e pojavljuje pod (nesvakidašnjim) nazivom Million KNights Vermilion. Žigosana kao NRFov fijasko od strane većine pro-igrača (koji ponekad umeju da preteruju kao da se radi o astrofizici), MKV nikada nije završena u potpunosti, jer su, kako se čini, programeri digli ruke usled naleta pretežno negativnih reakcija.


To što je neka igra prilagođena početnicima i nije dovoljno "konkurentna" ne mora da znači da je loša, a naročito ne kada je prezentacija upečatljiva. Nedostaci, istina, jesu evidentni (najveći problem je neuravnoteženost), ali ne predstavljaju nepremostivu prepreku njenoj osnovnoj nameni - zabavi. Potrebno je zapamtiti svega šest komandi koje se izvode pomoću tri udarca različite jačine i dodatnog "vermilion" napada sa 2-3 funkcije i spremni ste za okršaj. Od planiranih 12, u ponudi je devetoro sjajno dizajniranih, Guilty Gearom inspirisanih karaktera u visokoj rezoluciji - ironično nazvan grmalj Smile ("Nightmares Made Flesh"), seksepilna Virginia ("Assassin of Cruel Tragedy"), jedanaestogodišnja prizivačica duhova Nobuko, poludela Yuri, čije oružje su gigantske makaze i tako dalje. Animacija njihovih pokreta mogla je biti raskošnija s obzirom na godinu nastanka, ali su zato glasovi za koje su angažovani profesionalni seiyūi i electro-j-rock soundtrack sastava MintJam vrhunski. "Arene" su, uprkos statičnosti, prelepo iscrtane i većinom odaju utisak postapokaliptičnog okruženja.

The Black Heart (2009)
razvijač: Andrés Borghi
platforma: PC (Windows)

Sve ovo vreme koliko postoji, freeware endžin M.U.G.E.N. je prevashodno korišćen za izradu rimejkova slavnih, kultnih, ali i opskurnih 2D tabačina ili za uvrnuta ukrštanja istih, "ripovanjem" gotovih audio-vizuelnih činilaca. Ovim putem fanovi su neretko pokušavali da isprave ono što im je u originalu smetalo ili dodaju novine koje će ih "obogatiti". Od nule kreirani elementi nisu retkost, ali zato kompletna ostvarenja jesu - jedan od pokušaja iz prošlosti jeste demo "metalske" Twisted Fate, za koju je britanska pevačica Sara Jezabel Deva (saradnica sastava Cradle of Filth) bila angažovana kao najavljivačica. The Black Heart spada u minorni procenat inventivnih MUGEN izdanja, a delo je mladog argentinskog TV i filmskog reditelja Andrésa Borghia.


Gotska estetika Crnog srca počiva na idejama koje je autor dobio iz horor beat 'em upa Splatterhouse, Raimijeve trilogije Evil Dead i Kingovog serijala knjiga The Dark Towers, mada su među kreaturama i lokacijama uočljivi i drugi uticaji - mračne legende, Barkerov Hellraiser i japanski filmovi strave i užasa, poput Ringu i Ju-On: The Grudge. Zrnastom slikom dominiraju crna i crvena, a obavijaju ih turobne, atmosferične melodije, stvarajući odgovarajuću, jezivu atmosferu. Lo-fi artwork asocira na izopačenu verziju Burtonovih animacija. Morbidna priča odigrava se u svetu paralelnom našem, a odvojenom haosom, gde se rađaju crvoliki monstrumi Shar-makai i iz koga izranja zlokobni entitet Final. Ovo stvorenje ubija kralja (nekada mirnog, a sada razorenog kraljevstva) čupajući mu srce u kome je navodno sadržana moć za oslobađanje ništavila. Vođeni različitim ciljevima, njemu se, pored dresiranog Shar-makaia, suprotstavljaju princeza Ananzi, žena pauk, "kenobitoliki" hermafrodit Animus, duh iz stare lutke Noroko (dugo- i crnokosa devojčica u spavaćici, bez lica), ratnik iz drevne rase drvenih ljudi, Hashi, i Peketo, mrtvi klinac okultista koji je ubio svog nasilnog oca (i još nekoliko ljudi pride). Pored četiri osnovna udarca, oni se služe sa još dva (weak+strong punch & weak+strong kick) koja olakšavaju izvođenje ekstravagantnih i krvlju natopljenih super i fatalnih poteza. Pritiskom na ruku i nogu iste jačine, prelazi se u tzv. "Killer Mode", u kome protivniku, prilikom napada, cedite više energije. Po tehnici, TBH je slična tematski bliskoj Darkstalkers i komboima naklonjenoj Marvel vs Capcom.

Zvanični sajt (sa linkom za besplatno preuzimanje): The Black Heart

Duel Toys 2 (2010)
razvijač: José Henrique
platforma: PC (Windows)

Pored istoimenog (i ne baš privlačnog) prvog dela (bez dvojke, naravno) i western-stilom prožete Bullets of a Revolver, Duel Toys 2 je svojevrsna vizit-karta Joséa Henriquea (aka diefoxa), digitalnog dizajnera iz Brazila. Primenjujući Multimedia Fusion, Flash i Photoshop, ovaj mladić pravi ultimativnu hibridnu tuču, "od fana za fanove" kako sam kaže, pretvarajući nekoliko izmišljenih i pedesetak pozajmljenih (i uglavnom fiktivnih) likova u krupnooke akcione figure (od Iron Mana do Beatrix Kiddo!).


Glavni junak, sedmogodišnji dečak Lucius, koristi igračke u dvobojima protiv ostalih aktera simpatične i mlađim naraštajima prilagođene priče, zarađujući poene koji mu služe za proširivanje kolekcije i pokušavajući da osvoji Duel Toys Grand Prix. Pored toga, potrebno je dobiti i arkadne poene, koji se stiču uspešnim završavanjem mini-igara, uvedenih i u BoaR (gde su još zanimljivije). U story modu, postoje "change" i "save" terminali, na kojima se vrše izmene odabrane trojke, odnosno snima progres. U zavisnosti od modela (Solar Lemon ili StarJoy) borci mogu da se "oporavljaju" (recovery) ili blokiraju u vazduhu, odbiju od sebe protivnika (counter), trče ili izvedu tzv. "dash" i "tech-roll" na zemlji. Pošto su opremljeni samo sa po jednim udarcem rukom i nogom, uz dodatni taster za bacanje i "model discharge", DT2 nema previše kompleksan sistem, tako da u njoj mogu uživati i novajlije. Njen sladunjav izgled i nedostatak glasova možda će odbiti hard-core igrače, ali je Henriqueov talenat neosporan.

Link za besplatno preuzimanje: Duel Toys 2

Ōgon Musōkyoku (2010)
razvijač: 07th Expansion
platforma: PC (Windows)

Spin-off "zvučne novele" Umineko no Naku Koro (o anime adaptaciji je već bilo reči), Ōgon Musōkyoku (skraćeno OMK), koju prevode kao Dance of Golden Dreams ili Golden Fantasia, spada u red vizuelno najopojnijih dōjin tabačina, superiornijih i od proslavljene Melty Blood, pa čak i od Tomoakijeve Vanguard Princess, a na korak iza raspamećujuće (i "glavnotokovske") BlazBlue. Iz trejlera kojima su je najavljivali već se moglo naslutiti da se radi o blistavom predstavniku žanra, a nakon izlaska i igranja sva obećanja su ispunjena. Iako je ovo debitantska borilačka igra 07th Expansiona, može se slobodno meriti sa produktima razvijenijih i iskusnijih kompanija.


Visok nivo detalja prisutan je kako na protagonistima i antagonistima, tako i u živopisnim pozadinama normalnog i "meta" sveta. Korisnički interfejs (heads-up display) je predivan, a posebno su zanimljiva polja na ekranu za odabir karaktera, oblikavana kao mrtvački kovčezi, i portreti u vidu umetničkih slika, poput onog Beatričinog u Kinzovoj vili (koja je glavno poprište radnje). Pored Battlera i (polovično) Ange Ushiromiye, ostalih osmoro su veštice  u viktorijanskim haljinama (Virgilia, Beatrice, Eva-Beatrice) i tzv. "nameštaj" (Lucifer, Ronove, Kanon, Shannon, Siesta 410), odnosno njihove sluge. Dva prazna mesta na tabeli ukazuju na mogućnost dodavanja novih likova u nekoj od sledećih nadogradnji (hakovanjem je otkriven sprajt za Bernkastel). Na raspolaganju su vam tri udarca (A, B, C) i "touch" koji služi za promenu partnera (na čak 5 različitih načina!), kao i nekoliko specijalnih i dva super napada, čije izvođenje je lako, zahvaljujući responsivnim kontrolama. Kombinacija A+B+C aktivira spomenuti "meta world", u kome se bude specifične sposobnosti likova. Kompletiranjem arcade moda sa određenim parovima dobijaju se posebni komični ili ozbiljniji epilozi, umesto generičkog "congratulations" na koji su osuđeni "neskladni" dueti. Nažalost, prevoda još uvek nema, ali su glasovi izvrsnih seiyūa u dijalozima između borbi često toliko dramatični da ih je šteta preskakati. OMK se, osim fascinantnom grafikom i više nego solidnom igrivošću, može pohvaliti i upečatljivom muzičkom pratnjom. Tekst za Happy Maria!, doduše, zvuči kao da se autor najeo halucinogenih pečuraka, a zatim pokazao svoje znanje engReskog, mada malo uvrnutosti nije na odmet.

Umesto zaključka...
Perfect Soldiers (1993) - Iremova jedina vs-tuča (nedavno uvrštena u njihove arkadne klasike), jedan je od najranijih (space-themed) Street Fighter klonova.


Kaiser Knuckle (Taito, 1994) - vrlo simpatična, ali bespotrebno iskomplikovana udarcima četvrtog i petog reda jačine (!), kao da ustaljena tri nisu bila dovoljna.
Dragoon Might (Konami, 1995) - odgovor Konamija na SNKov Samurai Shodown odlikuje se jedinstvenim, atraktivnim crtežom i daleko boljim gejmplejom od početničke Martial Champion.
Kizuna Encounter - Super Tag Battle (SNK, 1996) - natprosečan nastavak osrednje Savage Reign, sa odličnim tag-team sistemom.
Ninja Master's -Haoh-Ninpo-Cho- (ADK, 1996) - najbolja i najlepša borilačka igra kompanije ADK crpi inspiraciju iz feudalnog Japana, sa Ranmaru i Odom Nobunagom kao bossovima.


Vicious Circle (Atlus, 1996) - 9 bizarnih boraca u prerenderovanom prototipu nalik Killer Instinctu. Da je završena, možda bi od nje nešto i bilo.
Waku Waku 7 (Sunsoft, 1996) - neodoljiva parodija na arhetipove iz animea, čiji naziv predstavlja japansku onomatopeju za zvukove oduševljenja.
Arm Joe (Takase, 1998) - pokazatelj da Japanci imaju stvarno sulude ideje - (neuglađeni) okršaj između aktera Igoovih Jadnika!
Asura Blade: Sword of Dynasty (Fuuki, 1998) - mogla bi se nazvati šarolikom pretečom svih dōjin izdanaka brzog ritma i bleštave prezentacije.
Second Heat (Enterbrain Inc, 2001) - sa samo 4 (tečno animirana) karaktera (Raney, Jenny, Dead Body i Dead Body R), SH je stilizovana demonstracija mogućnosti Fighter Maker endžina.
Samurai Deeper Kyo (Bandai, 2002) - nastala u periodu kada je Sony Playstation polako ustupao mesto naprednijim konzolama, a dopadljiva i onima koji nisu upoznati sa istoimenom mangom.


Salamander II (Eternal Blue, 2004) - jednostavna, ali ograničena i nedorečena eksploatacija srednjovekovne fantazije (koja nema nikakve veze sa vodozemcem iz naslova).
Ayakashi (Studio Mononoke, 2006) - demoni zemlje izlazećeg sunca (kamaitači, cučigumo, nekomata, oni, tengu) prsa u prsa...

No comments:

Post a Comment