1 Jul 2012

Michiko to Hatchin (Sayo Yamamoto, 2008-2009)

(Neznatno doterana verzija recenzije objavljene na sajtu BG-Anime pre par godina.)


U gradiću Laranja živi krotka i slatka Hana Morenos, devetogodišnja devojčica koja je, zahvaljujući svojoj strogoj katoličkoj hraniteljskoj porodici, u poziciji nalik Pepeljuginoj. Impulsivna i energična Michiko Malandro beži iz zatvora Diamandra (odakle je navodno nemoguće pobeći), jednog jutra na motociklu upada kroz prozor trpezarije doma Belenbauzinih, predstavlja se kao Hanina majka i odvodi je sa sobom. Od tog trenutka, Hana postaje Hatchin, i zajedno sa Michiko, kreće na put koji bi trebalo da se završi pronalaženjem Hiroshija Morenosa, Haninog oca i Michikoine ljubavi iz prošlosti.


Ono po čemu se Michiko to Hatchin izdvaja od svih ostalih animea jeste setting. Po prvi put u japanimaciji, radnja je smeštena u Južnu Ameriku, odnosno u zemlju koja predstavlja nekakvu altenativnu, fiktivnu verziju Brazila. Simpatičnu, krajnje pojednostavljenu, ali stalno u pravom smeru vođenu priču režira Sayo Yamamoto, kojoj je ovo (za ne poverovati) rediteljski debi. Kombinujući old-school akciju, fino oblikovanu dramu, napeti krimić, neusiljenu komediju i avanturu sa odlikama roud muvija, ona uspeva da sve što je donekle već viđeno predstavi u osveženom ruhu i u potpunosti pridobije gledaočevu pažnju od prvih minuta prve do poslednjih minuta poslednje epizode. Organizovani kriminal, džeparoši, prodavci magle (i dece), cirkusanti, striptizete, nesposobni, korumpirani policajci, ali i nekoliko individua koje u trulom društvu pokušavaju da vode pošten i pristojan život, sačinjavaju prebogat svet MtH. Mnogi sporedni likovi su tu da, u kontaktu sa protagonistima, učestvuju u (pre)oblikovanju njihovih karaktera, kao neka vrsta prekretnica. Michiko i Hatchin su jasno definisane, i toliko uverljive i jedinstvene, da je nemoguće zamisliti ih drugačijim. Kako se serijal bliži kraju, one se menjaju, ali uprkos promenama, obe ostaju prepoznatljive.


Fantastičan crtež i animacija konstantnog kvaliteta glavni su aduti izvanredne prezentacije. Hiroshi Shimizu, po prvi put u ulozi dizajnera likova, demonstrira izuzetan talenat, što ne treba da čudi, s obzirom na minuli rad u ostvarenjima poput Princess Mononoke, Jin Roh: The Wolf Brigade, Millennium Actress i Fullmetal Alchemist, iz kojih najverovatnije i crpi inspiraciju. Anatomski sklop i crte lica jedan su od ključnih, a za pojedince i odlučni faktor u karakterizaciji, dok su facijalne ekspresije od neprocenjive vrednosti u dočaravanju emocija. Vizuelna autentičnost serijala dopunjena je odličnim izborom boja, sjajnim dizajnom garderobe (posebno one koju nosi fatalno privlačna Michiko), kao i detaljnim pozadinama, gde do izražaja dolaze teksture oštećenih zidova, ali i predivno oslikana džungla i pustinja. Ukratko, ovo je delo koje zrači stilom, možda i previše za njegovo dobro, pa čak ni intermeco, uvodna i odjavna špica nisu prepušteni slučaju, te i njih prate "geto vibracije". Muziku je komponovao brazilski muzičar Kassin, upotpunjavajući doživljaj Južne Amerike, tako da će ljubitelji latino-ritmova sigurno uživati u zvučnoj podlozi. Yoko Maki (The Grudge) i Suzuka Ohgo (Memoirs of a Geisha) svojim glasovima udahnjuju život naslovnim junakinjama, dok za njima nimalo ne zaostaju ni ostali seiyūi.

Michiko to Hatchin je lagana, pitka i relaksirajuća petparačka saga o slobodi, prekrivena prozirnim velom optimizma i lišena suvišnog moralisanja. Lepo.

No comments:

Post a Comment