Tročasovnu DVD kolekciju Exercices spirituels (Duhovne vežbe) sačinjava deset kratkometražnih eksperimentalnih filmova belgijskog reditelja Oliviera Smoldersa, koji je u dosadašnjoj karijeri snimio samo jedno (ali hvale vredno) dugometražno ostvarenje - parabolu o preobražaju, "kafkijansko-linčovski" Nuit noire (2005). Autorova staloženost, estetska strogoća i odmerenost stila ogledaju se u učestalim statičnim kadrovima koje obično uokviruje hipnotišuća naracija. Njegova introspektivna, filozofska ili poetska proza podstiče na razmišljanje, a prožima vrlo precizne i pedantne vizuelne kompozicije koje, između ostalog, umeju da "šokiraju, erotski stimulišu ili vas nežno uljuljkaju do stanja sličnog snu" (Mark R. Hasan, KQEK.com).
"The moon was grieving. Seraphim in tears,
Musing in the calm of vaporous flowers,
Were drawing, bow in hand, from sad violas
Sobbing glissandos over blue corollas..."
(Apparition, Stéphane Mallarmé)
Adoration, 1987
Opsesivna ljubav koja vodi sjedinjavanju dva ljudska bića dočarana je blažim oblikom nekrofilije i kanibalističkim ritualom u Obožavanju (Adoration, film anonyme), zasnovanom na istinitom zločinu. Po završetku prijatne večere, a tokom čitanja gorenavedenih stihova, mladić ustreljuje devojku u leđa, odseca joj desnu ruku i levu nogu (do kolena) i gosti se njenim mesom, da bi naposletku rasporio sopstveni stomak, sve pred budnim okom ručne kamere. Minimalistički mizanscen i visokokontrastna crno-bela fotografija, kakva krasi većinu minijatura, savršeno su komplementarni monstruoznosti prikazanog čina.
Mort a Vignole, 1999
Krvno srodstvo, prolaznost života i mirenje sa smrtnošću teme su "usamljeničkog" i krajnje intimnog Mort a Vignole (Smrt u Vinjoli). Kroz montažu porodičnih snimaka i starih fotografija, u zagrobnoj tišini koju prekidaju setni zvuci klavira, Smolders otkriva delić svog detinjstva u Belgijskom Kongu, glasno razmišlja o mrtvorođenoj kćeri, kao najbolnijoj tragediji koja ga je zadesila, i prikazuje "uvek iste" momente porodične svakodnevnice. "Možda nikad nećemo naučiti da ukrotimo smrt." - tvrdi u određenom trenutku, a razdragane razglednice (ne računajući segment s grobovima predaka) zamenjuje svečanim uzdizanjem poluraspadnutih leševa iz kovčega napunjenih formalinom, u mrtvačnici nekog medicinskog fakulteta.
L'amateur, 1997
L'amateur (film en forme de poire, tj. kruškoliki film), čiji podnaslov verovatno aludira na obline ženskog tela, usredsređuje se na fotografa amatera koji objektivom fotoaparata nastoji da uhvati persone nagih modela, žena različitih godišta, statusa i zanimanja. Karakteristike njihovih ličnosti, strahovi ili odsustvo istih, ponos ili (samo)prezir, iskrenost ili patvorenost ocrtavaju se na zagonetnim, zavodljivim, odmerenim, razoružavajućim ili nepostojećim osmesima, ali i u položajima koje zauzimaju nakon svlačenja. Pored golotinje, koju glavni junak "iščitava" u cilju samospoznaje, bitnu ulogu igra i enterijer ateljea do kojeg se dolazi čeličnim spiralnim stepeništem, kao i majmun (!) u prologu i enigmatičnoj završnici.
gornji red: La Philosophie dans le boudoir, 1991
donji red: Ravissements, 1991
Bezizražajna lica i prodorni, gotovo urokljivi pogledi u zatvorskoj i salonskoj sobi, koju ispunjava stilski nameštaj, iskorišćeni su u "posthumnom" La Philosophie dans le boudoir (Filozofija u budoaru), gde se benignoj vizuelizaciji suprotstavljaju fragmenti opscenih tekstova Markiza de Sada, da bi te iste scene promenile namenu u "pobožnom" Ravissements (Zanesenost), koje počiva na pisaniju Svete Tereze Avilske. Na ovaj način, Smolders demonstrira moć izgovorene reči, izjednačava hedonizam i isposništvo i prikazuje pripadnice lepšeg pola i kao iskušenice i kao razvratnice (a da pri tom one nisu morale ni da trepnu).
Pensées et visions d'une tête coupée, 1991
Pensées et visions d'une tête coupée (Misli i vizije odrubljene glave), snimljen kao spoj nadrealne poeme i edukativnog dokumentarca, posvećen je romantičarskom slikaru Antoanu Vircu (Antoine Wiertz, 1806-1865), čija je morbidna fasciniranost agonijom i smrću zabeležena na grandioznim platnima, odrazima njegovog ega. Umetnikov socijalni komentar i filozofija kanalisani su putem grotesknih vizija čedomorstva, smrtne kazne, samoubistva i natprirodnih sila koje se iživljavaju nad ljudskim telesima. Kolosalne slike naginju se sa visokih zidova muzeja i deluju kao da će progutati posetioce, otmeno odevene patuljke, koje dočekuje ekscentrični kustos u društvu ogromnog psa. "Umetnost koja se prodaje je umetnost prostitucije." - citirajući Virca, ali i neke od Vircovih savremenika (i oštrih kritičara) reditelj kao da traga za opravdanjem svojih principa stvaralaštva. Muzejske sekvence prepliću se sa prelepim vinjetama koje simbolično odaju počast ludom geniju, uznemirujućim klanjem svinje i sirovim pornografskim materijalom.
gornji red: Point de fuite, 1987
donji red: L'art d'aimer, 1987
Komični odušak pružen je u "obrazovnom" (i obojenom) Point de fuite (Tačka nestajanja), u kome mlada profesorka pokušava da održi predavanje o perspektivi nezainteresovanim učenicima. Oni je dočekuju k'o od majke rođeni i očekuju da im se pridruži u nestašluku, a jadnica, naravno, i ne sluti da se radi o podvali. Vrcava muzička podloga kao da se ruga njenoj naivnosti i uzaludnim pokušajima da drskoj klinčuriji prenese znanje. Veštinu upotrebe boja Smolders pokazuje i u "dramatičnom" L'art d'aimer (Umetnost ljubavi). Kroz pomalo monotone monologe neimenovani muškarac opisuje zbunjenost događajima iz prošlosti i lagani pad u ludilo, izazvan materoubistvom koje se možda i nije odigralo. Kulminacija ove monodrame dešava se u gerijatrijskom centru, naglašavajući strah od starosti.
Neuvaine, 1984
U hladno-poetičnom, kontemplativnom i hermetičnom prvencu, "filmu za zabavljanje stolica" Neuvaine (Novena), mogu se uočiti dve narativne niti - prva obavija studenta bogoslovije, kažnjenog na devet dana samovanja, a druga pisca koji dolazi u bogoslovski internat, kako bi pisao u miru i tišini. Međutim, nije moguće precizno odrediti okvire ovih priča, jer su obe zamagljene neprekidnim tokom piščevih neretko turobnih misli, niti je lako ustanoviti granicu koja razdvaja stvarnost od fikcije. "Istina je da svako od nas živi u imaginarnom svetu." Najupečatljivija scena je svakako ona u trpezariji, sa zamišljenom degradacijom i mučenjem stare kuvarice (jezivo tupog pogleda), a najmučniji je epilog u kupatilu obloženom belim pločicama, gde se odvija svinjokolj (po svemu sudeći, Smoldersov fetiš) u pratnji vokalne verzije kompozicije Ave Maria.
Seuls, 1989
Dokumentarno-artistični Seuls (Sami) najdirljivi je deo kolekcije - tapiserija istkana od nevinosti i ludila, odnosno portreta dece iz psihijatrijske klinike. Mališane poremećenih umova vidimo kako se osmehuju, skaču, frenetično udaraju glavom o zid ili je klate levo-desno. Za reči ovde nema mesta, sasvim dovoljno je to što je reditelj zabeležio u saradnji sa Thierryjem Knauffom. Uz sporadične zvučne efekte, prirodno je stvorena atmosfera koja razara dušu.
Ukoliko do sada niste imali prilike da se upoznate sa radom Oliviera Smoldersa, bar neko od ovih mini-ostvarenja moglo bi da posluži kao polazna tačka, generalna proba pre onirične Crne noći...
No comments:
Post a Comment