7 Jul 2012

Анна Карамазофф (Рустам Хамдамов, 1991)

"Život je najveće od svih zala."
Iako je kratkometražnim debijem В горах моё сердце (Moje srce je u brdima, 1967), poetičnom reinterpretacijom komičnog komada Williama Saroyana, privukao pažnju velikana kao što su Federico Fellini i Sergei Parajanov, Hamdamov je u daljoj karijeri stalno nailazio na prepreke i zastoje. Njegov prvi dugometražni film Нечаянные радости (Neočekivane radosti, 1974) ostao je nedovršen, usled neslaganja sa producentima, da bi se 1975. pojavio u prerađenom obliku kao melodrama Раба любви (Rob ljubavi) Nikite Mihalkova. Za oporavak od ovog niskog udarca bilo mu je potrebno više od decenije, a onda je i sa sledećim projektom prošao kroz produkcijski pakao i bio prinuđen na (na)silna redigovanja, nakon čega je usledio i skandal na premijeri u Kanu, izazvan nedoličnim ponašanjem zvezde filma i jedne od ikona francuske kinematografije Jeanne Moreau. "Merde, merde, merde!" - uzvikivala je, zahtevajući da projekcija bude zaustavljena, razjarena zbog toga što je rediteljev rez u centralnom delu sadržao sačuvanih pola sata Neočekivanih radosti. Oni koji su sačekali "конец" na platnu pozdravili su Hamdamova iskrenim aplauzom, ali je javno mišljenje već bilo formirano, tako da Анна Карамазофф nije dospela u bioskope, niti je ikada zvanično izdata, pa se smatra izgubljenom... ne računajući (relativno loš) VHS-snimak dostupan na internetu.
 
 
U inat tragičnoj sudbini, ovo idiosinkratično ostvarenje, alegorični, gotovo nadrealni tour de force, pleni mračnom lepotom i provocira beskompromisnom nekonvencionalnošću pri svakom koraku glavne junakinje. Krajem četrdesetih, neimenovana sredovečna žena izlazi iz logora za prinudni rad i vraća se u rodni Lenjingrad. Shvatajući da u trulom društvu za nju više nema mesta, poput večitog putnika sa koferom u ruci, obilazi oronula mesta iz prošlosti svoje majke i dolazi u susret sa bizarnim likovima - uzbekistanskim šamankama, dementnom staricom čija unuka je otrovala sopstvenog dedu, dečakom koji nosi kapu sa zečjim ušima (ništa bez zeke vodiča!) i mladog pijanistu koji je nekad okretao stranice partiture slavnom kolegi, dok je ovaj pratio pevačicu božanstvenog glasa. Sporni segment, koji je izazvao negodovanje Moreauove i koji na probu stavlja strpljenje već dovoljno zbunjenog gledaoca, usredsređuje se na sestre glumice Elenu (Елена Соловей) i Natašu (Наталья Лебле). Njih dve nabavljaju legendarni ćilim, čije se magične moći aktiviraju prolivanjem krvi nevinih na svakih sto godina... (Na sličan način, David Lynch je u Inland Empire umetnuo delove iz fantazmagoričnog "sitkoma" Rabbits.) 
 
 
Nekoherentan, ali začudo linearan narativ epizodične strukture i košmarne logike počiva na enigmatičnim, a povremeno besmislenim dijalozima, čineći ovu apsurdno-apstraktnu dramu vrlo složenom za disekciju. Ona deluje kao izvitopereni ruski klasik zaposednut umetnošću Kandinskog i Maljeviča, posmatran kroz prizmu Alaina Robbe-Grilleta i začinjen noir estetikom. Jasno uočljiv je i uticaj Alise u zemlji čuda, a iz bajke o Snežani i sedam patuljaka preuzet je motiv zatrovane jabuke, za scenu zločina. Duboke senke ili jarko osvetljenje, u pratnji disonantne ambijentalne muzike, proždiru mizanscen, bojeći lokacije mističnošću i preobražavajući protagoniste u fantome koji egzistiraju na granici između ovog i onog sveta, jave i sna. Od uvodnih kadrova, u kojima strelac prekriven blatom pokušava da pogodi ženu u vozu, preko sahrane pionira na kraju prve polovine filma, do naglog epiloga, koji se odvija u raskošnoj kućici za mačiće, Анна Карамазофф je hipnotišuća postmodernistička bajka sumorne atmosfere u kojoj će ljubitelji avangarde zasigurno uživati.

No comments:

Post a Comment