Мне двадцать лет (Марле́н Хуци́ев, 1965)
Nakon dvogodišnjeg služenja vojske, Sergej se vraća kući, udovoj majci i mlađoj sestri, i zajedno sa dvojicom bliskih prijatelja i devojkom Anjom, pokušava da pronađe svoje mesto u komunističkom društvu, odnosno put kojim će se kretati u daljem životu...
Već od samog početka, Мне двадцать лет prigrabljuje vašu pažnju i zrači energijom i velelepnošću, bilo da prikazuje mladiće kako se dozivaju sa prozora susednih zgrada, red ispred trafike, gužvu u tramvaju, vrtoglavo rušenje objekata, prvomajsku paradu, razdragane zabave ili Serjožino lutanje praznim i kišom natopljenim ulicama Moskve, ispraćeno filozofičnim unutrašnjim monolozima. Vrhunska je i halucinogena scena iz završnice koja priziva duhove prošlosti i koja je obeležena snažnim emotivnim nabojem. Upotrebom odgovarajuće muzike (džeza, popa, klasike, ambijentalnih instrumentala...), koja podrazumeva i zapadnjačku (jedan od razloga zbog kojih je film svojevremeno bio cenzurisan i kritikovan od strane Hruščova), raskošna vizuelizacija uzdignuta je na još viši nivo.
Optimizmom obojena prva polovina mogla bi da nosi naslov La Dolce Vita, a da u tome nema ni trunke ironije, dok je druga prožeta melanholijom i poseduje ozbiljniji ton. Kao (poetična) celina, one pevaju odu mladosti, neraskidivom prijateljstvu i generacijama koje su rasle bez očeva, a kakvih je, zbog brojnih ratova u istoriji čovečanstva, bilo previše. Uprkos povremenim uplivima propagande (čestom pojavljivanju Lenjinovog lika), ona se uzdiže iznad (romantizovanog) perioda tokom kojeg je nastala. U preciznoj režiji Marlena Hucijeva, koga zovu "savešću ruske kinematografije", prepoznaje se uticaj francuskog novog talasa, a bravurozna gluma cele ekipe, na čelu sa Valentinom Popovim, čini likove gledaocu bliskim.
Konopielka (Witold Leszczynski, 1982)
Zasnovan na istoimenom romanu poljskog književnika, publiciste i dramaturga Edwarda Redlińskog, koji se najčešće bavio konfliktom između palanačkog mentaliteta i civilizacijskog napretka, ovo ironično i simbolično ostvarenje odvodi gledaoca u zabačeno seoce Taplary, okruženo močvarom i šumom.
Sujevernost, bogobojažljivost i zatucanost kanalisani su kroz sve meštane, a prevashodno kroz Kaziuka, neotesanog, nepismenog i namćorastog patera familiasa koji sa odrtavelim ocem, mlađim i neoženjenim bratom, poslušnom ženom i troje dece živi onako kako on kaže (tj. naređuje) da treba da se živi. Dolazak mlade učiteljice i otvaranje osnovne škole unose nemir u njihovu svakodnevnicu (malo "hladnoće" u "toplinu" porodičnog doma), ali i u Kaziukove snove, čija religijska intoniranost biva zamenjena erotičnom...
Majstorski izrežirana, Konopielka se može pohvaliti i odličnim scenarijom, kao i atraktivnom visokokontrastnom crno-belom fotografijom koja oduzima dah i ostaje dugo (verovatno zauvek) u sećanju. Gotovo svaki kadar oslikan je kao pravo remek-delo. Prijatno sumornoj atmosferi prožetoj suptilnim, a povremeno i vulgarnim humorom (zasluge za potonji idu dežurnoj seoskoj budali), u velikoj meri doprinosi spoj tišine i ambijentalnih zvukova, povremeno isprekidan dvema kontrastnim kompozicijama, uslovno rečeno profanom i duhovnom. Okruženje u kome se odvija radnja je upečatljivo i autentično, zahvaljujući sjajnoj scenografiji i kostimima, ali i prirodnosti čitave glumačke postave, pogotovu Krzysztofa Majchrzaka, koji tumači Kaziuka.
No comments:
Post a Comment