Sleeping Beauty (Julia Leigh, 2011)

"Clara: Your vagina will be a temple.

Lucy: My vagina... is not a temple."

Preslatka, nežna i često obnažena Emily Browning (Lemony Snicket's A Series of Unfortunate Events, Sucker Punch) tumači lik promiskuitetne i emotivno letargične studentkinje Lucy. Da bi zaradila koji dolar više, ona se ne libi da ode u krevet sa nepoznatim muškarcem, i to samo na osnovu rezultata bacanja novčića, niti da učestvuje u laboratorijskom eksperimentu, dozvoljavajući doktoru da joj (iz ko zna kog razloga) spusti cevčicu s katetrom u jednjak. Između seksualnih avantura i medicinske samodegradacije, robuje honorarnim poslovima i neguje suicidnog mladića, lečenog narkomana Birdmanna (Ewen Leslie), u čijem se prisustvu uzdiže iznad stadijuma žive lutke, ispoljavajući ljudske osobine. U potrazi za bolje plaćenim poslovima, nailazi na tajnu agenciju koja pruža specifične usluge imućnim starcima, od posluge (silver service) na nastranim večerama do spavanja sa "unapređenim" (i drogiranim) devojkama...

Uprkos naslovu i eteričnoj, uspavljujućoj atmosferi, debitantsko ostvarenje samouverene Julie Leigh nije bajka. Međutim, ono nije ni feministička tirada, iako se rediteljka osvrće na još uvek neiskorenjenu (i, izgleda, neizlečivu) mizoginiju u savremenom društvu. A šta onda jeste? Odgovor na ovo pitanje je nemoguće pružiti sa stoprocentnom sigurnošću, budući da se Leighova putem osnovnog pravila vlasnice elitnog burdelja ("bez penetracije i ostavljanja vidljivih tragova na koži") ograđuje i distancira od gledaoca, dodeljujući mu ulogu voajera pred kojim je izazovna i nepotpuna studija pasivne Lucy - enigmatična slagalica koju (možda?) treba dopuniti. Glavna junakinja je ravnodušna prema fizičkom ponižavanju, ali ni u jednom trenutku niste sigurni zašto i prepušteni ste pretpostavkama među kojima se sledeće posebno ističu:

- Postigla je prosvetljujuć nivo odvojenosti duhovne i telesne prirode.

- Smatra da je nečim zaslužila skrnavljenje besprekorno čistog tela.

- Prepušta se putenom "užitku", zato što želi da se oslobodi lanaca dokolice koja je, nezainteresovanu i konstantno uspavanu, vodi kroz život ili zato što ne ume da pronađe drugi način da se osveti majci sa kojom je u poljuljanom odnosu.

Kako god bilo, u njenu psihu i percepciju stvarnosti je teško prodreti (nenamerna igra reči), dok vas svojom opojnom lepotom zavodi, a inertnošću, u kojoj su podjednako sadržane frustracija i žudnja, navodi na stranputicu. Ne udaljavajući se od Lucyinog karaktera, osim u svrsishodnim digresijama, i saosećajući sa odrtavelim i zanemoćalim "antagonistima" do određene granice, autorka se dotiče lamentacije nad proćerdanom mladošću (klijent br. 1) i očajničkih pokušaja podizanja samopouzdanja (klijenti br. 2 i 3). Ugledajući se na evropsku kinematografiju i na Kubrickovu labudovu pesmu (Eyes Wide Shut), ona stvara hladnu, hermetičnu, začudnu, provokativnu, otrovnu i uznemirujuće erotičnu arthouse dramu koja, zahvaljujući Geoffreyju Simpsonu, direktoru fotografije, fascinira vizuelnom prefinjenošću i hipnotišućom elegancijom. Svaka scena je komponovana strogo i pedantno, podsećajući na kondenzovano poglavlje romana ili fragment delimično zaboravljenog lucidnog sna...

Nadrealna struktura LIX

~Trostruka smrt napuštene sobe / The Threefold Death of an Abandoned Room~

Muzički predah uz Anneke van Giersbergen

Singl Feel Alive bivše pevačice holandskog sastava The Gathering pojavio se pre dva meseca i otada mi je već nekoliko puta popravio raspoloženje i ulepšao dan. Njen vokal je jedan od onih koje bezrezervno obožavam, u kakvom god se aranžmanu našao... Uživajte.

? (slovima: znak pitanja)

    “Opet imam onaj čudan osećaj u stomaku.” – priznala je svojoj koleginici i dugogodišnjoj prijateljici tokom velikog odmora.
   “Da nisi pojela moj sendvič sa ćuretinom?” – zadirkivala ju je lepuškasta P koja je bila čvrsto uverena da je mnogo duhovita.
    “Ne lupetaj. Znaš i sama da mi je doktor zabranio da jedem meso. Osim toga, ne bih ti ni mrtva ukrala ručak… Mislim da ću opet da se izgubim kao onomad kada ste me tražili četir' dana.”
    “I četir' noći. Stvarno, šta ti se tada dogodilo?”
   “Vidiš li onu čudnu pticu na grani?” – uperila je prst ka hrastu u školskom dvorištu, pokazujući na nešto što je izgledalo kao hibrid goluba i šimpanze.
    “Ne vidim ništa.”
   “Nije ni važno. To stvorenjce me je navelo na pogrešan put. I opet će, a ja ću mu dozvoliti. Ostaću bez posla.”
   “Otkud znaš? Ministar prosvete je rekao da će pustiti u promet genetski modifikovanu decu i popuniti nam fond časova.”
    “Zar ti stvarno veruješ svemu što kažu te bitange?”
   “Ne uvek, samo ako mi odgovara. A tebi bi bolje bilo da paziš šta pričaš, može neko da naiđe.”
    “Ovde? Teško. Morali bi mnogo da kopaju.”
    “Ništa te ne razumem. Prestani da me zbunjuješ.”
   “Pa naravno da me ne razumeš! U suprotnom bih istrebila sve zečeve!” – ustala je iznervirana P-inom odbojnošću prema onome što joj nije bilo jasno i ubrzanim korakom napustila kuhinjicu koju su samo njih dve koristile. Zaboravivši kaput u učionici br. 19, istrčala je napolje. Bila je toliko uzrujana da nije ni primetila da su đaci nestali i da je krenula tragovima vragolastog mutanta koji joj se u poslednje vreme priviđao.
    Hodala je kao u snu – noge su joj postajale sve teže. Pala je na kolena i počela da puzi. Narandžasti leptirovi sa crnim tufnama lepili su joj se za odeću i kožu, dodatno je usporavajući. Više nije mogla da izdrži i legla je na meku travu, sklupčavši se poput fetusa. Obuzimala ju je toplota napadnih insekata, tako da je ubrzo zaspala.
    Zvoncem ju je probudio u togu odeven mladić, kome su trepavice zamenjivala sićušna, bela krila. Imao je dugu, jarkocrvenu kosu i nosio je sandale sa srebrnim kaiševima. U levoj ruci držao je grozd zelenih banana.
    “Jesi li gladna?” – upitao ju je, dok je trljala oči.
    “Jesam, ali to voće nije zrelo.”
    “O, što nam je gospođica probirljiva! A šta biste Vi želeli?”
   “Pečurke! I to otrovne, pa da ih smažem s tvojih grudi.” – pridigla se i otresla debelu gusenicu sa plave haljine.
    “Može, ali da mi posle prodaš svoje telo.”
  “Važi, to mi ionako od sutra ne gine.” – osmehnula se u znak odobravanja.
    Međutim, ni jedno ni drugo nisu ispoštovali dogovor. Ona ga je okitila vencem od plodova kestena, a on ju je poljubio u obraz, čelo i sisu, upozorivši je da se ne budi u jutra koja ne umeju da pevaju. Na rastanku je pustila tačno tri suze – prva je bila prozirna, druga izmišljena, a treću je progutao bataljon mravlje pešadije. U pet do dvanaest vratila se kući iz prošlosti, gde ju je čekao suprug koji se preobražavao u guštera.
    “Ti ćeš biti moja dvorska luda!” – naredila mu je što je strože mogla. “Čuvaću te u kartonskoj kutiji i hraniću te zunzarama koje mi se svakog šestog u mesecu poseru na prozore.”
    Skočila je da ga uhvati za rep, ali se okliznula o prostirku na nedavno lakiranom parketu i iščašila zglob koji se naduo kao krofna.
    Tako joj i treba kad veruje majmunima.

The Panda Rabbit (Randy D. Rosario, 2011)

U eklektičnom spoju igrane forme (cosplay-a), lutkarske, stop-motion i tradicionalne animacije, a uz podršku porodice i pomoć dugogodišnjeg prijatelja Jaya Coffmana, Randy D. Rosario predstavlja uvrnutu mini-bajku o Pandi Zecu koga "normalne" pande izbegavaju zbog predugih ušiju. Njegov jedini prijatelj je televizor, koji ga uvodi u košmarni alternativni svet, odakle zbunjen i uplašen junak pokušava da se vrati natrag u (okrutnu) stvarnost, ni ne sanjajući da ga tamo očekuje iznenađenje...

Prema podacima sa zvaničnog sajta, ovaj projekat je bio zamišljen kao kratka poema, da bi vremenom evoluirao u niskobudžetni šestominutni film, pri čemu je proces planiranja, snimanja i postprodukcije trajao godinu dana. Polazeći od diskriminacije i njome izazvane usamljenosti kao osnovnih motiva, a primenjujući jeftine materijale i objekte (karton, dugmad, ono što je "pronađeno na ulici", i tome slično), reditelj (+ scenarista, montažer, producent, animator, direktor fotografije i autor specijalnih efekata) isporučuje atraktivnu avanturističku fantaziju, obojenu suptilnim humorom i misterijom. Coffmanov odličan zvučni dizajn skladno dopunjuje Rosariovu kapricioznu i maštovitu viziju, tako da se u svakom trenutku može osetiti beskompromisna ljubav prema stvaralaštvu dvojice talentovanih ljudi. Između ostalih, mogu se prepoznati uticaji Davida Lyncha (posebno jezivog, apsurdnog "sitkoma" The Rabbits) i Michela Gondrya (pre svega njegove saradnje sa Björk na spotovima za Human Behavior i Army of Me).

K.i.č? (Kuda idu čavke?)

    “Tvoja objašnjenja niko nije tražio!” – brecnuo se na mrtvaca koji je silom prilika bio primoran da ga sluša. “Smučilo mi se to što imaš potrebu da seciraš sve što ti padne šaka. Smučio mi se tvoj namrgođeni pogled i smučio mi se tvoj prezrivi smešak. Zato sam morao da te ubijem… Uh, pardon. Morao sam da te vratim tamo odakle si izmileo – u crvljivu iluziju. Tako je. Ti nikada nisi postojao. JA sam te izmislio! JA sam ti dao ime, Arogante! A ti nisi gajio ni trunku poštovanja prema meni, svom Tvorcu. Pljunuo si mi u čelo čim sam ti dao jezik. Ujeo si me za srce čim sam ti dao zube. Želeo si da gaziš po meni čim su ti izrasle noge. Uhvatio si me za muda čim su ti olistale ruke. Zašto? Zašto?! Mogao si da budeš slobodan u sva tri sveta, a ti si planirao da ih spališ!”
    Na plastičnoj stolici počivao je oskrnavljeni leš mladog mučenika Aroganta. Oči su mu bile iskopane, od nosa više ništa nije ostalo (osim jednog patrljka), usne i uši držali su mu debeli crveni konci, a iz jagodica je curila gusta, crna tečnost nalik na naftu. Iščupano srce i još nekoliko jedva prepoznatljivih organa počivali su u lokvi masne, zelenkaste krvi. Onaj koji mu je nekoć darovao život morao je da popije čašu filtrirane vode i ogreje se na propalom “Smederevcu” koji je stajao u središtu male prostorije sa visokim plafonom. Da to nije učinio u tačno određeno vreme, iz kičme bi mu izrasli člankoviti pipci i oteli bi se kontroli, ili bi se smrz'o zbog hiljadugodišnjeg izbegavanja da ode na letovanje. Veliki goblen sa pozlaćenim ramom i traljavo prikazanom scenom zalaska sunca visio je nakrivo na zidu iza njegove četvrte glave, odrubljene tokom Sedmog Pokolja. Dvokrilni prozor delimično je skrivala neprozirna zavesa sa cvetnim dezenom i pedesetak plišanih zečića i medvedića okačenih bez ikakvog reda.
    Punačka domaćica koja je dugom, crnom kosom skrivala guščje perje na vratu i koja im je ustupila trošnu kuhinju za “razgovor” pokušavala je da postavi ogledalo iznad umivaonika. (Kupatilo nije imalo klozetsku šolju.) Slučajno joj se otelo i palo na pod obložen svetloplavim pločicama, ali se nije razbilo. Kada se sagnula da ga podigne uvuklo ju je u sebe ispuštajući zvukove kakvi bi odjeknuli da je mače dečak ili da je devojčica mače. Gladna deca tražila su je tokom celog dana po tržnim centrima i pijacama, ali nisu uspela da je nađu. Prijavila bi nestanak policiji, da ih ljubazna starica iz komšiluka nije usvojila, ne znajući da će je već idućeg jutra ta đubrad prodati u bescenje.

   Nad centralnim gradskim trgom, gde su frustrirane device protestovale zbog nametnute im trudnoće, lebdela je ortogonalna projekcija obnažene žene. Iz pupka su joj ispadali snopovi raznobojnih dlaka i skupljali se na ovalnom tanjiru, postavljenom nekoliko metara ispod nje. Sažaljivo je posmatrala kako se one jadnice sudaraju nadutim stomacima i, shvativši da je ni one, niti naoružani žandarmi (poslati da ih uvedu u red) ne žele čuti, odjednom je uzviknula:
    “Ljudi, kuda idu čavke?! Zar su zaboravile da lete?!”
    “Možda i nisu…” – reče joj Umiljati Glas koji je sanjala kao nerođeno novorođenče, “… ali nemoj da te to brine.”

Žuta tragikomedija u kocki šećera

   Tokom protekle noći, ruže su dobile zube i dobro izujedale grupicu slučajnih prolaznika. Jadni ljudi nisu mogli ništa da učine, jer je na tablama postavljenim u svim uglovima aleje pisalo: 

ZABRANJENO BACANJE SMEĆA,

GAŽENJE TRAVE I BRANJE CVEĆA!

    Na devojčicu koju je baba pokušala da sakrije ispod kaputa, okomila se krvoločna puzavica i malo je falilo da joj iskopa desno oko. Srećom, uspela je samo da se dočepa drške uveliko rasklimanih naočara. Hitna pomoć je brzo intervenisala, a radnici komunalnog preduzeća dobili su dozvolu da potruju i poseku podivljale biljčetine. Nebo je bilo bleđe nego inače, a mesec se zakleo da više nikad neće popiti ni kap alkohola.
   U kućici koja se nalazi na stotinak metara od mesta nezgode, novorođeni blizanci sanjali su embrionske snove. Pre spavanja otac ih je nahranio mlekom u prahu, pošto ga je žena i maćeha njegove dece napustila zbog karijere folk pevačice. Žedan skandala, menadžer ju je u dvorištu svoje majke ubio sekirom kojom je cepao drva za ogrev i klao kokoške. Usled nedostatka dokaza bio je pušten na slobodu.

    Sa trinaestog sprata bespravno izgrađenog solitera, nedaleko od doma jednoipostrukog udovca, bacila se suvonjava studentkinja arhitekture, saznavši da je dečko vara sa koleginicom koju nije mogla da podnese i koja je preko veze osvojila prvu nagradu na konkursu za idejno rešenje socijalnih stanova. Kroz zagušljiv vazduh tonula je mnogo duže nego što je očekivala, pa joj je proradila mašta i videla je sedam jarića sa osinjim krilcima koji su meketali tako slatko, da se umalo nije otopila. Poručili su joj da izdrži još nekoliko minuta, jer je predstava tek počela.
    Golu Crvenkapu jurio je mladi, napaljeni vukodlak oko starog hrasta. Jedva ju je stigao, ali mu se isplatilo. Snežana je odlučila da ne ispljune komad jabuke i zauvek trune u staklenom kovčegu, kada joj se u lažnoj smrti ukazao lik ružnjikavog princa. Izljubio ju je uzduž i popreko, drmusao sam, pa onda i zajedno s patuljcima i u usta joj gurao prste masne od jagnjetine, ali sve je bilo uzalud. Tvrdoglavost crnokose princeze bila je nepopustljiva. Uspavanu lepoticu silovalo je dvanaest nekrofila, a tri medveda gostila su se rebarcima Ivice i Marice, na koje su naišli jureći drsku Zlatokosu. Usamljeni div lio je gorke suze, kojima je zlatousti mačak napunio bazen, nameravajući da se u njemu utopi i pritom zaboravljajući da mu čizme nisu ukrali, već da ih je odneo senilnom obućaru. Iskoristivši to što pripada ugroženoj vrsti, Mala Sirena se zaposlila u velegradskom akvarijumu, gde su radoznali posetioci mogli da je vide u periodu od jedanaest do devetnaest časova. Palčicu su krastače neosnovano kaznile zbog skrnavljenja lista lokvanja njihovog cara, pa je morala da ga očisti abrazivnim sredstvima koji su štetili njenoj baršunastoj koži…
    Pri udarcu o beton, nesuđenoj inženjerki prosuo se mozak, a iz sive mase na ulicu otkotrljala se jedna kocka šećera. Mravi prirediše gozbu i pozvaše puževe u goste. Međutim, u poslednje vreme mekušci izbegavaju slatkiše.