4 Oct 2011

Anime + DA

Prethodno objavljenim listama pridružujem još jednu (pretposlednju), na kojoj se nalaze dugometražne animacije i animei koje sam, kao što je slučaj i sa igranim filmovima, premijerno odgledao tokom proteklih meseci ove godine.

~Dugometražni animei~


>> Kumo no Mukō, Yakusoku no Basho (Makoto Shinkai, 2004)
Prvi dugometražni anime Makota Shinkaija je, uz Hoshi no Koe (Voices of a Distant Star), glavni razlog zbog kojeg je dotični već na početku svoje karijere zasluženo pokupio pohvale brojnih kritičara. Ono po čemu je prepoznatljiv jeste sentimentalnost i istančan osećaj za odnose između adolescenata, bez posrtanja u patetiku (iako je povremeno na ivici), kao i veština da slikom poruči ono što ne može putem dijaloga. To, naravno, ne znači da se sa rečima loše snalazi, budući da je scenario forte Shinkaijevog celovečernjeg debija.


Suptilna drama o troje prijatelja, dvojici dečaka wunderkinda i slatkoj violinistkinji, njihovim zajedničkim težnjama i neispunjenim obećanjima, izgrađena je na delikatnoj naučno-fantastičnoj podlozi (potisnutoj u drugi plan), u okruženju koje predstavlja alternativnu istoriju Japana. Kroz besprekorno skrojene vinjete smenjuju se prošlost i sadašnjost, što uz uplive Sayurinih snova, zaglavljenih u komatoznoj pustari, narativ čini pomalo konfuznim, ukoliko niste dovoljno skoncentrisani. Ritam odvijanja radnje je usporen, tako da će na gledaoce naviknute na više akcije, a manje razgovora možda delovati poput jakog sedativa.


Kumo no Mukō, Yakusoku no Basho se, osim izvanrednom sadržinom, može pohvaliti i više nego solidnom prezentacijom. Dizajn likova ne iskače iz ustaljenih šablona, ali se Shinkai zato oslanja na promišljen odabir (mekih) boja, realistično osvetljenje i skladno ukomponovane frejmove. Odlična animacija i jecajuća muzička pratnja stvaraju melanholičnu atmosferu koja je, otprilike na polovini filma, na granici sa uverljivo dočaranom depresijom, pa se da pretpostaviti da se reditelj, zbog nekih ranijih iskustava, poistovećuje sa jednim od junaka... 


>> Karigurashi no Arrietty (Hiromasa Yonebayashi, 2010)
Dečak po imenu Shō, koji ima urođenu srčanu manu, dolazi u seosku kuću tetke svoje majke, Sadako, kako bi se odmorio pred operaciju. Po izlasku iz automobila, primećuje da mačor pokušava da uhvati nešto u žbunju, a kada se približi, na trenutak vidi desetak santimetara visoku Arrietty. Iako joj je zabranjen kontakt sa ljudima, ona se igrom slučaja sprijateljuje sa Shōom, dok njena porodica prolazi kroz nekolicinu za nas sitnih, a za njih krupnih nedaća...


Zasnovan na serijalu dečijih romana The Borrowers britanske književnice Mary Norton, Karigurashi no Arrietty je savremena fantazija namenjena najmlađima, s tim što u njoj može da uživa i starija publika, spremna da probudi svoju maštu i na devedeset minuta se vrati u detinjstvo. Njeni kvaliteti ogledaju se gotovo u svakom aspektu, odnosno u nežnosti, umerenosti i toplini koja ih prožima. Prelep i detaljan crtež (primera radi, kapi vode na listovima bršljena) pruža uvid u svet majušnih Pozajmljivača, ali i u naš svet iz njihove perspektive, uprkos ograničenosti okruženja na samo jedno dvorište i, tek u završnici, obližnju šumu. Umirujuću vizuelizaciju dopunjuje opojan skor sa keltskim prizvukom, harfom i krhkim vokalom Cécile Corbel. Režija je pod snažnim uticajem Hayaa Miyazakija (ovde u ulozi scenariste), tako da i (debitant) Hiromasa Yonebayashi stavlja potpis na spisak potencijalnih naslednika "japanskog Disneya".

~Dugometražne animacije~

>> L'illusionniste (Sylvain Chomet, 2010)
Krajem 50-ih, ostareli mađioničar pokušava da sastavi kraj sa krajem, nastupajući po Evropi pred proređenom i nezainteresovanom publikom, željnom nečeg novog. U varošici (ili seocetu?) negde u Škotskoj, nailazi na Alice, siromašnu devojku oduševljenu njegovim trikovima, koja mu se impulsivno pridružuje, nadajući se boljem životu u gradu...


Iako nisam upoznat sa delom Jacquesa Tatija, čiji je tekst Chomet adaptirao i po kome je iscrtao i nazvao glavnog junaka (Jacques Tatischeff), bio sam opčinjen neodoljivim šarmom (osvežavajuće arhaične) tradicionalne animacije (poput one u autorovom prvencu, Les triplettes de Belleville), gorkoslatkom atmosferom (tj. setnim osvrtom na neke zaboravljene zabavljače), jedinstvenim smislom za humor i najsimpatičnijim sporednim likom ikada - belim zecom (mesojedom!) koji ne dozvoljava da bude izvučen iz šešira i voli da spava na stomaku svog vlasnika. Fascinantna je i Chometova pedantnost u kreiranju pokreta, kojima se umesto reči služi u oslikavanju ponašanja i emocija, kao i neosporna predanost i očigledno uživanje u tom procesu... Iluzionistu treba videti i doživeti.

>> American Pop (Ralph Bakshi, 1981)
Uz Fire and Ice, American Pop je vrhunac prefinjenosti za Ralpha Bakshia, kako režijski, tako i u pogledu izvođenja ideje. Turobnu priču o četiri generacije talentovanih muzičara rusko jevrejskog porekla, reditelj kultnog i kontroverznog Mačka Frica (Fritz the Cat, 1972) predstavlja kroz istoriju američke popularne muzike od 1900-e do 1980-e, dotičući se društvenih prilika, koje su pratile svaki od obrađenih perioda, i njihovih posledica. Pogrom u Rusiji, požar u fabrici Triangle Shirtwaist, burleska i mafija, Prvi i Drugi svetski rat, masakr na Kent State univerzitetu, filozofija bitnika, nastup Jimija Hendrixa i pogubnost konzumiranja droge, između svega ostalog, uspevaju da pronađu svoje mesto u jednostavnom (i ironičnom) narativu, povremno dirljivom, a katkad crnohumornom. Nastanak određenih pravaca i čuvenih pesama pripisani su fiktivnim likovima, ali su oni uglavnom inspirisani poznatim ličnostima (kao što su, recimo, Janis Joplin, Bob Dylan i Jack Kerouac). Eksperimentima naklonjen, Bakshi opet primenjuje rotoskopiju, služi se arhivskim snimcima i skicuoznim crtežima, i sve to začinjava neizbežnom psihodelijom u nameri da vam oduzme dah...


>> Chico & Rita (Tono Errando, Javier Mariscal, Fernando Trueba, 2010)
Chico & Rita se usredređuje na turbulentnu romansu između virtuoznog pijaniste i pevačice anđeoskog glasa, od njihovog upoznavanja i uspeha na Kubi do njenog uspona u američkom šoubiznisu i njegovog pada nakon što ga izdaje najbolji prijatelj. Paralelno sa neprestanim rastancima i ukrštanjima puteva dvoje suđenih da istovremeno budu i ne budu zajedno, reditelji se osvrću i na posleratnu politiku rasizma. Klasična (i bezvremena) priča o ljubavi prikazana je predivnom, tečnom 2D animacijom, neznatno potpomognutom CGI-em, i zavodljivom muzičkom pratnjom (Bebo Valdés), koja će vas sigurno hipnotisati čak i da niste ljubitelj džeza i latino zvuka. Atmosferom donekle podseća na holivudske filmove iz 50-ih, s tom razlikom što ovo ostvarenje nije nimalo stidljivo po pitanju erotike. Opisano u dve reči - vatreno i retro. 


Još nekoliko vrednih pažnje: The Last Unicorn (Jules Bass, Peter S. Beagle, 1982), iznenađujuće mračna bajka sa krhkom Miom Farrow iza glasa jednoroga; Starchaser: The Legend of Orin (Steven Hahn, 1985), avanturističaka kemp SF-fantazija za buđenje nostalgije kod onih koji su, uz Filmationove crtaće, odrastali 80-ih; My Dog Tulip (Paul & Sandra Dierlinger, 2009), toplo-hladna drama za ljubitelje pasa i originalne, nesvakidašnje stilizacije i Kuky se vraci (Jan Svěrák, 2010), spoj igrane forme i lutkarske predstave u duhu Jima Hensona, sa grotesknim "lutkama"...

No comments:

Post a Comment