... onda mu valja ponuditi slatkiš. Lista koja sledi sačinjena je od 8 nasumično odabranih i vizuelno atraktivnih igranih i animiranih filmova koje sam gledao u proteklom periodu, a o kojima nisam pisao na blogu. Dakle, nekoliko eye-candy baba i žaba. :))
Hakuja den (Kazuhiko Okabe, Taiji Yabushita, 1958)
Prvi dugometražni anime u boji nastao je kao pokušaj kompanije Toei da se približi zapadnjačkim crtaćima i postane "Disney sa Istoka". Na festivalu u Veneciji 1959, ovo ostvarenje je doživelo uspeh, dok je američka publika bila razočarana, a imala je priliku da ga vidi sa izmenjenim scenarijom i pod naslovom Panda and the Magic Serpent (mala, crvena panda je u ovoj verziji prikazana kao mačka!). Hororičnu legendu "Madam Bela Zmija (白蛇傳)" scenaristi su prilagodili deci, pretvarajući je u romantičnu bajku o Xu-Xianu i Bai-Niang, čijoj ljubavi na put staje budistički sveštenik Fa-Hai. Putem crteža, odnosno izgleda kostima i pozadina, kao i muzičke pratnje, autori su se potrudili da ispoštuju kineski folklor i njihov napor urodio je plodom. Samo dvoje seiyūa pozajmilo je glasove, a animacija je bila vrhunac ondašnjih tehnoloških mogućnosti u Japanu, iako je više nego očigledna prekomerna "štedljivost" u pokretima usana koji bi trebalo da podražavaju govor. Međutim, Hakuja den se, uprkos tom nedostatku, može smatrati vanserijskom fantazijom, koja se udaljava od japanskih standarda, pokušavajući da bude drugačija, te je po stilu bliža ruskoj školi ili delima Maxa Fleischera. Zanimljiv je podatak da je jedan od najpoznatijih reditelja japanimacija, Rintarō (tada sedamnaestogodišnjak), ovde radio kao ključni animator.
Palaver (Emil Degelin, 1969)
Ako sam dobro shvatio iz jedinog opisa filma na koji sam naišao, "palaver" u Africi nije samo isprazni govor, već vrsta društvenog koda, koja zajednici dozvoljava da prevaziđe najrazličitije probleme i konflikte. Glavni likovi su tri studenta iz Kongoa, koji dolaze u Belgiju (prvo posećuju Briž, zatim Ostende) i tamo sreću plavušu u zagrljaju crnca, da bi kroz razgovor (tj. "torokanje") pokušavali da uspostave vezu sa misterioznom lepoticom, istovremeno dajući komentar o evropskim zapadnjacima. U mirnom sukobu dveju kultura, njihova imaginacija se razbuktava, pa vas, između ostalog, očekuje ganjanje belog gusana u vozu, pustinjski tenis, slikanje ljudskim telima i venčanje u krevetu (uz pratnju visokog sveštenika i grupe anđela). Neuhvatljiva likovnost postignuta je neočekivanim jukstapozicijama i primenom obojenih filtera (mada je i "netaknuta" fotografija vrlo privlačna), a za veselost atmosfere, Palaver najviše duguje iskrenoj razigranosti trojice tamnoputih junaka. Okarakterisao bih ga kao eksperimentalni spoj drame i komedije, u koji je nekonvencionalna, savremena fantazija umešala prste. Čak i ukoliko ne razumete milozvučni svahili, niti dostupne prevode (francuski i holandski), slike su dovoljno glasne da u njihovoj buci uživate svih 70-ak minuta. (Preporuka: kratkometražni Sirènes istog reditelja.)
Ambavi Suramis tsikhitsa (Sergej Parajanov, 1984)
Legenda o suramskoj tvrđavi je, ukratko rečeno, čista filmska magija. Moj treći susret sa jednim od velikana ruske kinematografije izazvao je podjednako oduševljenje i neizmerno divljenje, kao i prva dva (Sayat Nova i Tini zabutykh prediv). Narodna pripovetka o utvrđenju koje se stalno urušava, sve dok (ogorčena) proročica Vardo ne prosvetli njegove graditelje, mogla bi se uporediti sa Zidanjem Skadra, zbog surovog ugrađivanja ljudske žrtve - u ovom slučaju, plavooki mladić koji na to mora da pristane svojevoljno. Linearni narativ isprekidan je brojnim digresijama (mikro-pričama) koje se vezuju za određene likove ili događaje i umeju da zbune gledaoca, naročito onog koji ne poznaje istoriju i tradiciju Gruzije. Krajnje neobični običaji, najverovatnije posledica kombinovanja paganske zaostavštine sa pravoslavljem, odvijaju se u nizu pretežno dvodimenzionalnih scena, koje kao da oživljavaju tapiserije i ostale rukotvorine sa tih prostora. Pojedini kadrovi deluju nadrealno, a u nekim trenucima imate osećaj da se Parajanov sa ekipom vratio u prošlost i odatle doneo snimke. Arhaična i egzotična je lepota ove veličanstvene slikovnice i prava ju je milina prelistavati, uz zvukove melanholičnih etno-melodija...
The Atrocity Exhibition (Jonathan Weiss, 2000)
O Weissovoj adaptaciji svog eksperimentalnog romana, J.G. Ballard je rekao:
I ko sam onda ja da se bunim? Knjigu nisam čitao, ali sam ubeđen da je doživljaj posle čitanja istovetan sa sinematskim - nezaboravan i nemilosrdno uvrnut. Čuvši naratora u uvodu, kroz glavu mi je otprilike proletelo: "Biće ovo terapija za izluđivanje - antiteza metodama koje se koriste u ublažavanju mentalnih oboljenja." I, zaista, ceo film je takav, dekonstruisan, poput žestoke avangardne masturbacije - komada razbijenog ogledala u kojima se reflektuju još sitniji komadi razbijene psihe. O tome svedoče i nazivi poglavlja:
I - Treći svetski rat kao konceptualna umetnost
II - Geometrija njenog lica kao dijagram za ubistvo
III - Sudar kao zgoda za oplodnju
IV - Košmari anksioznosti (Smrt u svemiru)
V - Virtuelna smrt
Poremećena, izveštačena atmosfera ostvarena je, na prvom mestu, iščašenim vinjetama, koje često atakuju fascinantnim kadrovima sa modernom arhitekturom prikazanom kao nikad do tada i od tada - betonske i čelične konstrukcije su Igralište Ludila. "Grozotu" iz naslova nose arhivski snimci - posledice bacanja atomske bombe na Hirošimu, rat u Vijetnamu, Kenedijevo ubistvo, saobraćajne nesreće (kao preduslov za ultimativni orgazam), plastična operacija lica... (od ovog poslednjeg mi se želudac okrenuo za 360 stepeni). Disharmonična zvučna podloga dodatni je uznemirujući faktor. U svakom slučaju, jedinstveno iskustvo, koji povremeno podseća na Lost Highway, ali to kažem samo zato što mi je gđica Novotny zaličila na likove Patricie Arquette (Renee/Alice) iz Lynchovog psiho-trilera. Da se ne lažemo, 100-tinak minuta delovalo je kao duplo više, ali je vredelo...
Tekst koji baca nešto malo svetla na ovo čudo(vištance):
A Benign Psychopathology - The Films of J.G. Ballard by Johnathan McCalmont
EGG. (Yukihiko Tsutsumi, 2005)
Kad god zatvori oči, Tsukiko Arai (Koreanka sa gruzijskim poreklom i japanskim imenom) vidi plavo jaje na vodom prekrivenoj površini, ispod girmiznog neba. Halucinacija je ne zabrinjava sve dok se na jajetu ne pojave pukotine, a iz pukotina mali pipci. Ubrzo potom, izleže se odvratno stvorenjce (rubber-suit monster + Predator), koje želi napolje. Da stvari budu crnje, Tsukikoini detinjasti prijatelji, priglupi policajci, tobože nemi komšija i psihijatar koji je luđi od pacijenata nisu od velike pomoći... EGG. je pletenica od horora, komedije i misterije, koja prilikom balansiranja između umetnosti i zabave, ozbiljnosti i neozbiljnosti, tu i tamo preti da se rasplete. Međutim, ako se pređe preko iskarikiranih protagonista (sa izuzetkom glavne junakinje) i ostalih (sitnih) mana, Jaje ume itekako da impresionira, naročito kada nadrealne vizije postanu duže od nekolicine treptaja (što ne znači da je stvarnost uslikana nezanimljivo). Višeznačnost uznemirujućih (i naslednih) snoviđenja (apstraktna manifestacija potisnutog događaja iz detinjstva / strah od materinstva / pad u ludilo usled monotonosti posla...) ovu finu kajganu čini ukusnijom.
46-okunen no koi (Takashi Miike, 2006)
Meditativni minimalizam. Nelinearnarnost. Opčinjavajuće boje. Hladnokrvna poetika. Reinkarnacija. Nauka i religija, ljubav i patnja, nasilje i krotkost. Očaj, praznina i jecaj koji Niko ne čuje. Misterija veća od života i moćnija od smrti, pod okriljem homoerotične tenzije, u kavezu. Hipnotišuća šetnja pustinjom simbola, čije su otelovljenje u krvi i mesu likovi... Tragajući, među Miikeovim filmovima, za onim koji ću moći da nazovem superiornijim od Izoa, naišao sam na hiperstilizovani 46-okunen no koi. U svojoj vizuelizaciji me je podsetio na Trierov Dogville i Suzukijev Pisutoru Opera, ali je veličanstveniji od oba. Od prvog kadra, zapljuskuje vas talasima izuzetne lepote, prizivajući estetiku futurizma, ruskog konstruktivizma, kolosalnih drevnih građevina i žrtvenika posvećenih zaboravljenim bogovima, a u njima je zarobljeno 4,6 milijardi godina (ljubavi) iz naslova. Tišinu koja ispunjava veći deo soundtracka oblizuju ritualna muzika u jednoj od početnih scena (ples muževnosti), šačica ambijentalnih zvukova (nalik Takemitsuovim skorovima) i alternativna kompozicija koja zatvara krug. Miike je, kao što mnogi tvrde, ovim ostvarenjem podelio ne samo glavnotokovsku publiku, već i svoje fanove, a ja bih rekao da je ono nastalo u napadu genijalnosti opasne po život.
Máj (František A. Brabec, 2008)
Brabecova oda proleću, zasnovana na poemi Maj, Karela Hyneka Máche, predstavlja daleko veći užitak i ostavlja dublji trag, negoli čitanje profesionalnog engleskog prevoda originalnog dela, pa pretpostavljam da bi amaterski titl bio smetnja prefinjenoj vizuelizaciji i izvanrednom recitovanju odličnog Jana Tříske (markiz iz sumanutog Švankmajerovog Sílení). Elegantna, neretko erotična i moćna fotografija u harmoniji sa oniričnim (ambient-rock) skorom benda Support Lesbiens u izvesnim trenucima čini da zadrhtite od uzbuđenja (slično bajkovitom Kytice), dajući potpuno novo značenje romantičarskom zanosu. Majstorski oslikano jezero iznad koga se uzdižu stene, crkva i njen široki stepenasti prilaz, opojno zelenilo planinčina, osušeno stablo na brdu (kao sastajalište tragičnih ljubavnika) i gotski prikaz stuba i točka (koje dželat, poput Kosača, stalno obilazi), jednostavno rečeno, ostavljaju bez daha. Šumskog Kralja od koga svi strepe, bandita Viléma, i njegovu ljubu, sexy seljančicu Jarmilu, tumači dvoje naturščika, čija mladost i slobodnjački duh prosto zrače. Jedino je scena sa avetima diskutabilna, zbog ne baš najsrećnijeg odabira muzičke pratnje, ali ona nikako ne može da pomuti zlata vredan ostatak filma.
Gekijōban Fate/Stay Night: Unlimited Blade Works (Yuji Yamaguchi, 2010)
Unlimited Blade Works je teško preporučiti, jer u velikoj meri zavisi od serije Fate/Stay Night (2006), odnosno televizijske reprodukcije iste, koja se pojavila neposredno pred izlazak alternativne verzije priče, ili od video-igre (eroge/visual novel) sa kojom je ova franšiza zaživela. Borba za osvajanje Svetog Grala (relikvije koja navodno ispunjava želje svom vlasniku), vodi se između ljudi sa posebnim sposobnostima ("čarobnjaka") koji u pomoć prizivaju "sluge", tj. duhove heroja iz prošlosti. Pošto njihova prava imena otkrivaju slabosti, "gospodari" im se obično obraćaju prema tipu kome pripadaju - Archer, Saber, Lancer, Rider, Berserker, Caster i Assassin. Maštovitost F/SN-a se ogleda u preplitanju brojnih legendi, od onih koje datiraju iz antičkog doba do srednjevekovnih, pri čemu autori sebi dozvoljavaju specifičnu "nadogradnju" iskorišćenih mitoloških ličnosti i koncepata, objedinjujući raznorodne uticaje u jedinstvenu celinu. Narativ UBW-a pati od previše informacija, koje su se, pre 4 godine, u 24 epizode komotno smestile, mada Yamaguchiju ipak nekako polazi za rukom da ih uskladišti u stotinak minuta, uz obilje sjajnih akcionih scena. Iako sve likove nije bilo moguće detaljno predstaviti, glavni junaci su sasvim solidno okarakterisani, pogotovu Shirō i njegov "alter ego". Prezentacija je besprekorna, što u pogledu dizajna i mekih boja, što u domenu nepogrešivog Kenjija Kawaija, kompozitora, a kao začin, tu je i malo stoičkog engReskog i prstohvat simpatičnog nemEčkog (koji je, inače, ređa anime-pojava od ovog prvog). ;)
Prvi dugometražni anime u boji nastao je kao pokušaj kompanije Toei da se približi zapadnjačkim crtaćima i postane "Disney sa Istoka". Na festivalu u Veneciji 1959, ovo ostvarenje je doživelo uspeh, dok je američka publika bila razočarana, a imala je priliku da ga vidi sa izmenjenim scenarijom i pod naslovom Panda and the Magic Serpent (mala, crvena panda je u ovoj verziji prikazana kao mačka!). Hororičnu legendu "Madam Bela Zmija (白蛇傳)" scenaristi su prilagodili deci, pretvarajući je u romantičnu bajku o Xu-Xianu i Bai-Niang, čijoj ljubavi na put staje budistički sveštenik Fa-Hai. Putem crteža, odnosno izgleda kostima i pozadina, kao i muzičke pratnje, autori su se potrudili da ispoštuju kineski folklor i njihov napor urodio je plodom. Samo dvoje seiyūa pozajmilo je glasove, a animacija je bila vrhunac ondašnjih tehnoloških mogućnosti u Japanu, iako je više nego očigledna prekomerna "štedljivost" u pokretima usana koji bi trebalo da podražavaju govor. Međutim, Hakuja den se, uprkos tom nedostatku, može smatrati vanserijskom fantazijom, koja se udaljava od japanskih standarda, pokušavajući da bude drugačija, te je po stilu bliža ruskoj školi ili delima Maxa Fleischera. Zanimljiv je podatak da je jedan od najpoznatijih reditelja japanimacija, Rintarō (tada sedamnaestogodišnjak), ovde radio kao ključni animator.
Palaver (Emil Degelin, 1969)
Ako sam dobro shvatio iz jedinog opisa filma na koji sam naišao, "palaver" u Africi nije samo isprazni govor, već vrsta društvenog koda, koja zajednici dozvoljava da prevaziđe najrazličitije probleme i konflikte. Glavni likovi su tri studenta iz Kongoa, koji dolaze u Belgiju (prvo posećuju Briž, zatim Ostende) i tamo sreću plavušu u zagrljaju crnca, da bi kroz razgovor (tj. "torokanje") pokušavali da uspostave vezu sa misterioznom lepoticom, istovremeno dajući komentar o evropskim zapadnjacima. U mirnom sukobu dveju kultura, njihova imaginacija se razbuktava, pa vas, između ostalog, očekuje ganjanje belog gusana u vozu, pustinjski tenis, slikanje ljudskim telima i venčanje u krevetu (uz pratnju visokog sveštenika i grupe anđela). Neuhvatljiva likovnost postignuta je neočekivanim jukstapozicijama i primenom obojenih filtera (mada je i "netaknuta" fotografija vrlo privlačna), a za veselost atmosfere, Palaver najviše duguje iskrenoj razigranosti trojice tamnoputih junaka. Okarakterisao bih ga kao eksperimentalni spoj drame i komedije, u koji je nekonvencionalna, savremena fantazija umešala prste. Čak i ukoliko ne razumete milozvučni svahili, niti dostupne prevode (francuski i holandski), slike su dovoljno glasne da u njihovoj buci uživate svih 70-ak minuta. (Preporuka: kratkometražni Sirènes istog reditelja.)
Ambavi Suramis tsikhitsa (Sergej Parajanov, 1984)
Legenda o suramskoj tvrđavi je, ukratko rečeno, čista filmska magija. Moj treći susret sa jednim od velikana ruske kinematografije izazvao je podjednako oduševljenje i neizmerno divljenje, kao i prva dva (Sayat Nova i Tini zabutykh prediv). Narodna pripovetka o utvrđenju koje se stalno urušava, sve dok (ogorčena) proročica Vardo ne prosvetli njegove graditelje, mogla bi se uporediti sa Zidanjem Skadra, zbog surovog ugrađivanja ljudske žrtve - u ovom slučaju, plavooki mladić koji na to mora da pristane svojevoljno. Linearni narativ isprekidan je brojnim digresijama (mikro-pričama) koje se vezuju za određene likove ili događaje i umeju da zbune gledaoca, naročito onog koji ne poznaje istoriju i tradiciju Gruzije. Krajnje neobični običaji, najverovatnije posledica kombinovanja paganske zaostavštine sa pravoslavljem, odvijaju se u nizu pretežno dvodimenzionalnih scena, koje kao da oživljavaju tapiserije i ostale rukotvorine sa tih prostora. Pojedini kadrovi deluju nadrealno, a u nekim trenucima imate osećaj da se Parajanov sa ekipom vratio u prošlost i odatle doneo snimke. Arhaična i egzotična je lepota ove veličanstvene slikovnice i prava ju je milina prelistavati, uz zvukove melanholičnih etno-melodija...
The Atrocity Exhibition (Jonathan Weiss, 2000)
O Weissovoj adaptaciji svog eksperimentalnog romana, J.G. Ballard je rekao:
"What a superb adaptation it is - it takes the logic of the book and translates it almost seamlessly into a very different medium... a ceaseless flow of atmospheric locations."
I ko sam onda ja da se bunim? Knjigu nisam čitao, ali sam ubeđen da je doživljaj posle čitanja istovetan sa sinematskim - nezaboravan i nemilosrdno uvrnut. Čuvši naratora u uvodu, kroz glavu mi je otprilike proletelo: "Biće ovo terapija za izluđivanje - antiteza metodama koje se koriste u ublažavanju mentalnih oboljenja." I, zaista, ceo film je takav, dekonstruisan, poput žestoke avangardne masturbacije - komada razbijenog ogledala u kojima se reflektuju još sitniji komadi razbijene psihe. O tome svedoče i nazivi poglavlja:
I - Treći svetski rat kao konceptualna umetnost
II - Geometrija njenog lica kao dijagram za ubistvo
III - Sudar kao zgoda za oplodnju
IV - Košmari anksioznosti (Smrt u svemiru)
V - Virtuelna smrt
Poremećena, izveštačena atmosfera ostvarena je, na prvom mestu, iščašenim vinjetama, koje često atakuju fascinantnim kadrovima sa modernom arhitekturom prikazanom kao nikad do tada i od tada - betonske i čelične konstrukcije su Igralište Ludila. "Grozotu" iz naslova nose arhivski snimci - posledice bacanja atomske bombe na Hirošimu, rat u Vijetnamu, Kenedijevo ubistvo, saobraćajne nesreće (kao preduslov za ultimativni orgazam), plastična operacija lica... (od ovog poslednjeg mi se želudac okrenuo za 360 stepeni). Disharmonična zvučna podloga dodatni je uznemirujući faktor. U svakom slučaju, jedinstveno iskustvo, koji povremeno podseća na Lost Highway, ali to kažem samo zato što mi je gđica Novotny zaličila na likove Patricie Arquette (Renee/Alice) iz Lynchovog psiho-trilera. Da se ne lažemo, 100-tinak minuta delovalo je kao duplo više, ali je vredelo...
Tekst koji baca nešto malo svetla na ovo čudo(vištance):
A Benign Psychopathology - The Films of J.G. Ballard by Johnathan McCalmont
EGG. (Yukihiko Tsutsumi, 2005)
"The eggs in her eyes."
Kad god zatvori oči, Tsukiko Arai (Koreanka sa gruzijskim poreklom i japanskim imenom) vidi plavo jaje na vodom prekrivenoj površini, ispod girmiznog neba. Halucinacija je ne zabrinjava sve dok se na jajetu ne pojave pukotine, a iz pukotina mali pipci. Ubrzo potom, izleže se odvratno stvorenjce (rubber-suit monster + Predator), koje želi napolje. Da stvari budu crnje, Tsukikoini detinjasti prijatelji, priglupi policajci, tobože nemi komšija i psihijatar koji je luđi od pacijenata nisu od velike pomoći... EGG. je pletenica od horora, komedije i misterije, koja prilikom balansiranja između umetnosti i zabave, ozbiljnosti i neozbiljnosti, tu i tamo preti da se rasplete. Međutim, ako se pređe preko iskarikiranih protagonista (sa izuzetkom glavne junakinje) i ostalih (sitnih) mana, Jaje ume itekako da impresionira, naročito kada nadrealne vizije postanu duže od nekolicine treptaja (što ne znači da je stvarnost uslikana nezanimljivo). Višeznačnost uznemirujućih (i naslednih) snoviđenja (apstraktna manifestacija potisnutog događaja iz detinjstva / strah od materinstva / pad u ludilo usled monotonosti posla...) ovu finu kajganu čini ukusnijom.
46-okunen no koi (Takashi Miike, 2006)
Meditativni minimalizam. Nelinearnarnost. Opčinjavajuće boje. Hladnokrvna poetika. Reinkarnacija. Nauka i religija, ljubav i patnja, nasilje i krotkost. Očaj, praznina i jecaj koji Niko ne čuje. Misterija veća od života i moćnija od smrti, pod okriljem homoerotične tenzije, u kavezu. Hipnotišuća šetnja pustinjom simbola, čije su otelovljenje u krvi i mesu likovi... Tragajući, među Miikeovim filmovima, za onim koji ću moći da nazovem superiornijim od Izoa, naišao sam na hiperstilizovani 46-okunen no koi. U svojoj vizuelizaciji me je podsetio na Trierov Dogville i Suzukijev Pisutoru Opera, ali je veličanstveniji od oba. Od prvog kadra, zapljuskuje vas talasima izuzetne lepote, prizivajući estetiku futurizma, ruskog konstruktivizma, kolosalnih drevnih građevina i žrtvenika posvećenih zaboravljenim bogovima, a u njima je zarobljeno 4,6 milijardi godina (ljubavi) iz naslova. Tišinu koja ispunjava veći deo soundtracka oblizuju ritualna muzika u jednoj od početnih scena (ples muževnosti), šačica ambijentalnih zvukova (nalik Takemitsuovim skorovima) i alternativna kompozicija koja zatvara krug. Miike je, kao što mnogi tvrde, ovim ostvarenjem podelio ne samo glavnotokovsku publiku, već i svoje fanove, a ja bih rekao da je ono nastalo u napadu genijalnosti opasne po život.
Máj (František A. Brabec, 2008)
"Byl pozdní večer – první máj –
večerní máj – byl lásky čas.
Hrdliččin zval ku lásce hlas,
kde borový zaváněl háj..."
Brabecova oda proleću, zasnovana na poemi Maj, Karela Hyneka Máche, predstavlja daleko veći užitak i ostavlja dublji trag, negoli čitanje profesionalnog engleskog prevoda originalnog dela, pa pretpostavljam da bi amaterski titl bio smetnja prefinjenoj vizuelizaciji i izvanrednom recitovanju odličnog Jana Tříske (markiz iz sumanutog Švankmajerovog Sílení). Elegantna, neretko erotična i moćna fotografija u harmoniji sa oniričnim (ambient-rock) skorom benda Support Lesbiens u izvesnim trenucima čini da zadrhtite od uzbuđenja (slično bajkovitom Kytice), dajući potpuno novo značenje romantičarskom zanosu. Majstorski oslikano jezero iznad koga se uzdižu stene, crkva i njen široki stepenasti prilaz, opojno zelenilo planinčina, osušeno stablo na brdu (kao sastajalište tragičnih ljubavnika) i gotski prikaz stuba i točka (koje dželat, poput Kosača, stalno obilazi), jednostavno rečeno, ostavljaju bez daha. Šumskog Kralja od koga svi strepe, bandita Viléma, i njegovu ljubu, sexy seljančicu Jarmilu, tumači dvoje naturščika, čija mladost i slobodnjački duh prosto zrače. Jedino je scena sa avetima diskutabilna, zbog ne baš najsrećnijeg odabira muzičke pratnje, ali ona nikako ne može da pomuti zlata vredan ostatak filma.
Gekijōban Fate/Stay Night: Unlimited Blade Works (Yuji Yamaguchi, 2010)
Unlimited Blade Works je teško preporučiti, jer u velikoj meri zavisi od serije Fate/Stay Night (2006), odnosno televizijske reprodukcije iste, koja se pojavila neposredno pred izlazak alternativne verzije priče, ili od video-igre (eroge/visual novel) sa kojom je ova franšiza zaživela. Borba za osvajanje Svetog Grala (relikvije koja navodno ispunjava želje svom vlasniku), vodi se između ljudi sa posebnim sposobnostima ("čarobnjaka") koji u pomoć prizivaju "sluge", tj. duhove heroja iz prošlosti. Pošto njihova prava imena otkrivaju slabosti, "gospodari" im se obično obraćaju prema tipu kome pripadaju - Archer, Saber, Lancer, Rider, Berserker, Caster i Assassin. Maštovitost F/SN-a se ogleda u preplitanju brojnih legendi, od onih koje datiraju iz antičkog doba do srednjevekovnih, pri čemu autori sebi dozvoljavaju specifičnu "nadogradnju" iskorišćenih mitoloških ličnosti i koncepata, objedinjujući raznorodne uticaje u jedinstvenu celinu. Narativ UBW-a pati od previše informacija, koje su se, pre 4 godine, u 24 epizode komotno smestile, mada Yamaguchiju ipak nekako polazi za rukom da ih uskladišti u stotinak minuta, uz obilje sjajnih akcionih scena. Iako sve likove nije bilo moguće detaljno predstaviti, glavni junaci su sasvim solidno okarakterisani, pogotovu Shirō i njegov "alter ego". Prezentacija je besprekorna, što u pogledu dizajna i mekih boja, što u domenu nepogrešivog Kenjija Kawaija, kompozitora, a kao začin, tu je i malo stoičkog engReskog i prstohvat simpatičnog nemEčkog (koji je, inače, ređa anime-pojava od ovog prvog). ;)
No comments:
Post a Comment