3 Oct 2010

The Devil Lady (a.k.a. Devilman Lady, Toshiki Hirano, 1999)


Jun Fudō gradi uspešnu karijeru kao foto model, ali se po izrazima njenog lica može zaključiti da nije zadovoljna poslom, iako pred kamerama i fotoaparatima ne izgleda tako. Kada se završe snimanja, ona deluje usamljeno, izgubljeno, nesigurno, tužno i kao da na sopstvenim plećima nosi svu težinu ovog sveta. Tokom sudbonosne noći upoznaje Asuku Ran, misterioznu i kučkastu plavušu iz tajne organizacije Human Alliance (Ningen Dōmei), zahvaljujući kojoj na surov način saznaje da njenim venama teče krv "đavoljudskog" soja, tj. da nosi iste gene kao i monstrumi odgovorni za nekoliko zataškanih incidenata. Našavši se u situaciji koju nije svojevoljno izabrala, Jun će morati da istrebljuje pripadnike svoje vrste, pokušavajući da sačuva razum i ljudsku dušu...


Zasnovan na mangi Goa Nagaia, čija dela se neretko usredsređuju na seks i nasilje (Devilman, Kikōshi Enma), The Devil Lady je animacija koja, uprkos alternativnom (kontradiktornom) naslovu i napadnoj hororično-akcionoj površini, prijatno iznenađuje odlično definisanim likovima, ali i sasvim solidnom pričom koja, kako se ispostavlja u perverzno dobroj završnici sa obrtom, isporučuje više od epizodične (čitaj: "raskomadaj nakazu dana i kupaj se u njegovoj krvi") rutine. Razlozi za čudovišne transformacije nisu besmisleni i uglavnom postoji okidač koji ih pokreće, pa predstavljaju fizičku manifestaciju grehova ili erupciju nagomilanih negativnih emocija. Ujednačenim ritmom, u pozadini onog što progonjeni nazivaju evolucionim ćorsokakom (sa mirisom zavere), tanka linija koja odvaja čoveka od (demonizovane) životinje bledi. Konstantno se nameće pitanje da li je uopšte moguće precizno ustanoviti razliku između ovo dvoje i odrediti njihove karakteristike. Postoji li skala na kojoj se može izmeriti ko zaslužuje, a ko ne zaslužuje da živi? Ništa nije samo crno ili samo belo, a bog i đavo su krajnosti koje se međusobno dopunjuju i umeju da zaliče jedna na drugu...


Dok glavna junakinja pokušava da živi normalnim dnevnim životom, noćni je lagano obuzima, nemilosrdno utičući na sve koji je okružuju. Dualizam njene ličnosti sličan je Dr Jekyll & Mr Hyde slučaju, s tim što bi preciznije bilo uporediti ga sa tajnim identitetom kakvog super-junaka koji nailazi na nerazumevanje običnih ljudi. U (nesvesnom) podržavanju krotke, miroljubive i filantropske strane pre svih učestvuje Kazumi, Junina najbolja prijateljica, kao i nekolicina sporednih protagonista (menadžer Yuasa i, donekle, Asukin sekretar Maeda), dok Asuka (a kasnije i doktor Jason Bates, takođe "devilman") potkrepljuju zver koja čuči u lepotici. Tu dolazimo do zanimljivog ljubavnog lezbejsko-heteroseksualnog šestougla (!) koji ni u jednom trenutku ne dobija razmere neprijatne melodrame, a čiji učesnici su upravo spomenuti. Najdetaljnije opisane veze u ovoj kompleksnoj romansi jesu platonska, a potom strastvena relacija Jun-Kazumi, odnosno prividni animozitet Jun i Asuke, koji se graniči sa sadomazohističkim odnosom. Raskošnu paletu likova, između ostalih, dopunjavaju jezivi dečak-leptir (klinački zlikovac koji se ponaša kao mator), novinar žute štampe Shiro Sakazawa i brojni epizodisti, čija uloga nije zanemarljiva.


Nažalost, Devilman Lady se ne može pohvaliti vrhunskom prezentacijom (mada, nije ni sve baš tako crno). Dominantnost mračnih, prljavih boja i grub crtež su razumljivi, s obzirom na sadržinu, ali oscilirajući kvalitet animacije odaje utisak generičnog ostvarenja nastalog početkom, a ne krajem devedesetih, gotovo na pragu XXI veka. Dizajn čudovišta je inspirisan raznovrsnim (i prepoznatljivim) živuljkama (u antropomorfnoj verziji), a upotpunjen devijacijama (dodatnim parom ekstremiteta, očiju, ušiju, rogova...) koje im daju izopačen i maštovit izgled (doduše, pomalo "sirast", kad na scenu stupi tzv. "giga-efekat"). Junina "Hyde-forma" je skoro gola amazonka sa kandžama, krilima slepog miša (što na glavi, što na leđima) i šiljatim repom. Ma koliko čudno zvučalo posle ovakvog opisa, i u zverskoj koži, ona zadržava deo svoje ženstvenosti. Intro je fino stilizovan kvazi-okultnim crtežima, u pratnji prodornog gotskog pojanja na latinskom, a zlokobne melodije koje prožimaju radnju doprinose stvaranju turobne atmosfere. Na odjavnoj špici se vidi silueta gđice Fudō, kako se postepeno pretvara u "đavolicu", a za muzičku podlogu su odabrane dve baladične j-pop kompozicije.


Akcija, krvoliptanje i šmek monster movie-a B produkcije su u ovom serijalu svedeniji u poređenju sa srodnim Devilmanom, zarad napetosti i ozbiljnije karakterizacije, ali je većina aspekata dovoljno uravnotežena da se dopadne kako zahtevnijim gledaocima, tako i onima koji očekuju meso, tj. (zabavno) kidanje istog.

2 comments: