7 Nov 2011

? (slovima: znak pitanja)

    “Opet imam onaj čudan osećaj u stomaku.” – priznala je svojoj koleginici i dugogodišnjoj prijateljici tokom velikog odmora.
   “Da nisi pojela moj sendvič sa ćuretinom?” – zadirkivala ju je lepuškasta P koja je bila čvrsto uverena da je mnogo duhovita.
    “Ne lupetaj. Znaš i sama da mi je doktor zabranio da jedem meso. Osim toga, ne bih ti ni mrtva ukrala ručak… Mislim da ću opet da se izgubim kao onomad kada ste me tražili četir' dana.”
    “I četir' noći. Stvarno, šta ti se tada dogodilo?”
   “Vidiš li onu čudnu pticu na grani?” – uperila je prst ka hrastu u školskom dvorištu, pokazujući na nešto što je izgledalo kao hibrid goluba i šimpanze.
    “Ne vidim ništa.”
   “Nije ni važno. To stvorenjce me je navelo na pogrešan put. I opet će, a ja ću mu dozvoliti. Ostaću bez posla.”
   “Otkud znaš? Ministar prosvete je rekao da će pustiti u promet genetski modifikovanu decu i popuniti nam fond časova.”
    “Zar ti stvarno veruješ svemu što kažu te bitange?”
   “Ne uvek, samo ako mi odgovara. A tebi bi bolje bilo da paziš šta pričaš, može neko da naiđe.”
    “Ovde? Teško. Morali bi mnogo da kopaju.”
    “Ništa te ne razumem. Prestani da me zbunjuješ.”
   “Pa naravno da me ne razumeš! U suprotnom bih istrebila sve zečeve!” – ustala je iznervirana P-inom odbojnošću prema onome što joj nije bilo jasno i ubrzanim korakom napustila kuhinjicu koju su samo njih dve koristile. Zaboravivši kaput u učionici br. 19, istrčala je napolje. Bila je toliko uzrujana da nije ni primetila da su đaci nestali i da je krenula tragovima vragolastog mutanta koji joj se u poslednje vreme priviđao.
    Hodala je kao u snu – noge su joj postajale sve teže. Pala je na kolena i počela da puzi. Narandžasti leptirovi sa crnim tufnama lepili su joj se za odeću i kožu, dodatno je usporavajući. Više nije mogla da izdrži i legla je na meku travu, sklupčavši se poput fetusa. Obuzimala ju je toplota napadnih insekata, tako da je ubrzo zaspala.
    Zvoncem ju je probudio u togu odeven mladić, kome su trepavice zamenjivala sićušna, bela krila. Imao je dugu, jarkocrvenu kosu i nosio je sandale sa srebrnim kaiševima. U levoj ruci držao je grozd zelenih banana.
    “Jesi li gladna?” – upitao ju je, dok je trljala oči.
    “Jesam, ali to voće nije zrelo.”
    “O, što nam je gospođica probirljiva! A šta biste Vi želeli?”
   “Pečurke! I to otrovne, pa da ih smažem s tvojih grudi.” – pridigla se i otresla debelu gusenicu sa plave haljine.
    “Može, ali da mi posle prodaš svoje telo.”
  “Važi, to mi ionako od sutra ne gine.” – osmehnula se u znak odobravanja.
    Međutim, ni jedno ni drugo nisu ispoštovali dogovor. Ona ga je okitila vencem od plodova kestena, a on ju je poljubio u obraz, čelo i sisu, upozorivši je da se ne budi u jutra koja ne umeju da pevaju. Na rastanku je pustila tačno tri suze – prva je bila prozirna, druga izmišljena, a treću je progutao bataljon mravlje pešadije. U pet do dvanaest vratila se kući iz prošlosti, gde ju je čekao suprug koji se preobražavao u guštera.
    “Ti ćeš biti moja dvorska luda!” – naredila mu je što je strože mogla. “Čuvaću te u kartonskoj kutiji i hraniću te zunzarama koje mi se svakog šestog u mesecu poseru na prozore.”
    Skočila je da ga uhvati za rep, ali se okliznula o prostirku na nedavno lakiranom parketu i iščašila zglob koji se naduo kao krofna.
    Tako joj i treba kad veruje majmunima.

No comments:

Post a Comment