Kada bi se srpske junačke pesme pretočile u japanske animacije i pritom svi oni hiperbolični opisi snage (ili kojekakvih osobenosti) junaka podigli na n-ti stepen, konačan rezultat bi najverovatnije ličio kako na prvu tako i na drugu (polu)sezonu ovog animiranog ostvarenja. Mora biti da su ljubitelji Capcomove igre Sengoku Basara (aka Devil Kings) bili zadovoljni adaptacijom iste, pa su dobri ljudi iz studija Production I.G. odlučili da ih počaste sa još 12 epizoda i da najave dugometražni film za 2011-u.
Nakon što je demonizovani Oda Nobunaga poražen, feudalni gospodari (daimyō) nastavili su borbu za prevlast nad Japanom, ali se u njihove sukobe umešao samoproklamovani ujedinitelj, Toyotomi Hideyoshi. Dok jedni u njemu vide novu pretnju, drugi mu se iz straha ili strateških razloga pridružuju. Obrađujući jedan od najburnijih perioda prošlosti svoje zemlje i propuštajući ga kroz svojevrstan pop-filter, autori nastavljaju da se poigravaju istaknutim istorijskim ličnostima i da im, na neobičan način (između ostalog, postavljanjem u izmenjene odnose), odaju počast.
U građenju jednostavnog narativa, scenarista (Yasuyuki Muto) je pokušao da se, zarad dijaloga i detaljnije karakterizacije, donekle distancira od akcije, ali se čini da njegov pokušaj nije urodio krupnim plodovima. Sumanuta preterivanja, vođena samo jednim pravilom, a to je da sve mora biti cool & awesome, u prošlogodišnjem serijalu su postala esencijalni deo petparačko epskog šarma Sengoku Basare. Njihovim svođenjem na razumniju meru, narušena je "udri me do zore, a od zore udri opet" ravnoteža. Anime koji je sebe shvatao neozbiljno odjednom nastoji da vam uputi i poneki namrgođeni kvazi-intelektualni pogled - u pitanju su, doduše, retki izleti, ali čim stupe na scenu, zaželite se urlanja i makljaže. (Zvuči čudno, ali tako je.)
Ruku na srce, Date Masamune i dalje koristi "konjocikl" i uzvikuje fraze na engReskom poput vođe bajkerske bande, Takeda Shingen stojeći jaše dva konja istovremeno, noseći sekirčinu dužine cirka 2 metra, generali u jednom zamahu pesnice ili oružja podižu u vazduh na desetine (ako ne i više) protivničkih vojnika, a sexy kunoiči Kasuga je u prenaglašenoj ekstazi kad god je njen nadređeni, Uesugi Kenshin, štipne za obraščić. Uz malobrojne izuzetke (kao što je, recimo, goriloliki Hideoyshi), samuraji paradiraju poput androgenih (bishōnen) manekena (sa stavom!), a ženski likovi su zapostavljeni usled isticanja muževnosti (povremeno i sa kontra-efektom). Pored Masamunea i njegovog suparnika, Yukimure, vrlo su zanimljivi vagabund sa majmunčetom, Maeda Keiji, žestoki pirat Chōsokabe Motochika i prepredeni Miyamoto Musashi. Da ne bude zabune, i priča i njeni nosioci su solidno predstavljeni, mada je sve to moglo da traje kraće, tj. bez dugih konverzacija, koje ovde deluju kao posledica usiljenog kompromisa.
Forté ove šarolike samurajštine jesu izvanredan crtež (posebno dizajn osavremenenjenih kostima i tradicionalan izgled pozadina), impresivan odabir boja i tečna animacija, čiji kvalitet nadomešćuje skoro sve neostatke u sadržini. Soundtrack je provokativna mešavina J-rocka & J-popa, bombastičnih horskih kompozicija i relaksirajućih melodija (tokom mirovanja ratničkih strasti). Ono što nedostaje jeste bleskasti intro sa simpatičnom sengoku-koreografijom u pratnji pesme JAP, benda Abingdon Boys School, koji zamenjuje T.M. Revolution veselom Sword Summit, čije reči su inspirisane glavnim protagonistima.
Zabavan (ali ne i potpuno bezuman), otkačen (uprkos obuzdanim elementima komedije), energičan, supersoničan, napadan i za oko slastan, Sengoku Basara Ni, iako koju nijansu slabiji od prethodnika, uspeva da nas osveži ekscentričnim i maštovitim tumačenjem istorije i podseti da je nasilje lepo samo u okvirima fikcije...
No comments:
Post a Comment