Puž

    Sumanuta noć već je bila počela. Pljunula je Mesecu u lice, rekavši mu da više ne želi da ga vidi, a ovaj joj je, znajući kakva je početkom maja, progledao kroz prste i utihnuo na nekoliko trenutaka, nadajući se da će je proći.
    Sa prozora dnevne sobe posmatrao sam kako su zvezde gasile beličastu svetlost, ali je ritam kojim su to činile bio toliko monoton da više nisam mogao da ga pratim. Zavalio sam se u visoki naslon plišane fotelje, uključio televizor (pretpostavivši da neću naići na zanimljiv program u sitne sate) i uzeo staklenu činiju ispunjenu suvim plodovima brusnice koje sam tog dana kupio u piljari. Iznenadni prasak presekao mi je dokolicu nadvoje. Istrčao sam napolje i primetio da su vrata na staklenoj bašti razbijena. Začudilo me je to što osim mene niko nije izašao, iako je lomljava bila dovoljno bučna da probudi i zaklane. Ušetao sam u zelenilo kroz onu ružnu rupu, pazeći da se ne posečem i ugledao veliku školjkastu tvorevinu iz čijeg otvora je pokušavao da izađe bledokoži devojčurak. Približio sam se i pružio ruku, pomognuvši joj da se izvuče iz misteriozne čaure. Nosila je kratku crnu haljinu, a crvena kosa joj je bila upletena u dve vitke kike. Pošto se jedva držala na nogama, uzeo sam je u naručje i uneo u kuću. Položivši je na trosed, pokrio sam je jorganom pošto je odjednom zahladilo. Uputila mi je osmeh i odmah potom zaspala.
    Idućeg jutra, neko je pozvonio. “Sigurno je Paraskeva.” – pomislio sam u sebi, jer su ime i pojava te radoznale Grkinje bili zaprška svakoj čorbi. Međutim, ispred ulaznih vrata nije bilo nikoga, a ono izlomljeno staklo kao da se vratilo na svoje mesto. “Mora biti da sam sanjao...” Hteo sam da se vratim u krevet i odspavam još koji minut, ali me neko tresnu po glavi i padoh na sred uskog hodnika.
    Sanjao sam da lebdim iznad plave livade, koju je pritiskalo smaragdno nebo, pretvarajući se da je nepokretno. Po mekoj travi skakutali su krupni zečevi na kozjim nogama, noseći tajnu u vrhovima repova koje su otkinuli vevericama. Jedan je zastao da me počasti lešnicima, a onda se pridružio svojoj užurbanoj braći. Učinilo mi se da je plavetnilo beskonačno i da nikad više neću videti melanholično sivilo asfalta, dotaknuti hrapave, nedavno okrečene, zidove i liznuti beton po kome omamljen hodam...
    Prvo što sam ugledao kada sam otvorio oči bilo je njeno tužno lice.
    “Izvini. Ne znam šta mi je bilo.”
    “Ma, ništa... Imaš dobar zamah.” – tada shvatih da nemam ništa na sebi. “A ovo? Šta ovo znači?”
    “Morala sam da te svučem. Nikada ranije nisam videla golog muškarca.”
    “Je l'? I, kako ti se čini? Mada, ja baš i nisam blistav primerak.”
    “Čini mi se da bih mogla da te pojedem... ako bi mi On naredio.”
    “On?”
    “Pa, znaš, On...” – slegnula je ramenima kao da zaista znam o kome govori i nastavila. “Poslao me je da te upozorim.”
    “Zašto?”
    “Mnogo laješ. Ne valja ti to i ne stoji ti, umetniče.”
    “Nisam ja umetnik.”
    “Nema potrebe pribegavati lažnoj skromnosti. Ti jesi umetnik, a ja jednostavno jesam. Zato bi najbolje bilo da prihvatiš stvari onakvim kakve jesu, kako ti ne bih izvukla muda!”
    Nisam mogao da odolim njenom prividnom besu i prasnuo sam u smeh. Napućivši usne, čudila se šašavom ljudskom biću kome nikako nije polazilo za rukom da prikrije sirovu zbunjenost i kaže da mu je dosta svega. Obgrlila ga je tanušnim pipcima, pokazujući mu da nema čega da se boji i odvela u vazdušni obilazak grada, čijim ulicama su šetali neuki majmuni u odelima i žute kobile potkovane zlatom...