15 Sep 2010

Perfect Blue (Satoshi Kon, 1998)


Na nagovor jednog od svojih menadžera, a uz negodovanje drugog, Mima Kirigoe, članica pop-idol trija Cham!, odlučuje da napusti pevačku karijeru, ne bi li se posvetila glumi. Odani fanovi su razočarani, a naročito povučeni (i ružni) mladić, koji je svugde prati u stopu. Preteća pisamca, opsceni telefonski poziv i internet stranica "Mima's Room" samo su bezazlena uvertira u ono što sledi. Ironično, replika (Ko si ti?) koju treba da izgovori u svojoj prvoj ulozi, minijaturi u serijalu TV filmova "Double Bind", kao da je upućena progonitelju, a kasnije i njoj samoj.


Dok scenario Sadayukija Muraija (Boogiepop Phantom, Millenium Actress, Mōryō no Hako) objedinjuje elemente Hitchcockovih, Lynchovih i ostvarenja giallo majstora, režija Satoshija Kona se odlikuje neprikosnovenom sigurnošću, te je lišena početničkih grešaka. Kada Mimi, pod pritiskom novog zanimanja, sve učestalijih pretnji i ubistava bliskih saradnika, počne da se priviđa zlonamerni alter-ego (projekcija muzičke prošlosti, savest i nemilosrdni kritičar njene sadašnjosti), narativni tok se cepa na tri pravca - stvarnost, iluziju i film. Produbljujući misteriju, oni se međusobno ukrštaju, sudaraju i jedan drugog sapliću, tako da ni junakinja, ni gledalac nisu sigurni šta se zaista dogodilo, a šta je proizvod lucidnih halucinacija. U tim naizgled naglim, a zapravo suptilnim, prelazima uzburkanog dela priče ogleda se Konova veština da sa hirurškom preciznošću odredi gde, kada i koliko duboko da zaseče, kritikujući usput pogudbni uticaj medija, šoubiznisa i prenaglašene ambicioznosti.


Iako, osim Mime, nema likova koji su detaljnije opisani (ipak ih je trebalo smestiti u tesan okvir od oko osamdesetak minuta), svako od njih odaje utisak čoveka (ili žene) od krvi i mesa (a ne od poteza olovke i četkice), pa se, iz tog razloga, Perfect Blue uzdiže iznad anime-medija i približava igranom filmu (kako je i bio zamišljen). Odličan odabir seiyūa u velikoj meri doprinosi realističnoj karakterizaciji, koja podrazumeva ujednačeno isticanje vrlina i mana, zarad vernog dočaravanja ljudskosti, i koja predstavlja jedan od najjačih aduta ovog dela. Mimin pad u ludilo nije kompleksan poput, recimo, Nikkinog u Inland Empire, ali je dovoljno uvrnut i uznemirujuć da vas, čak i u (relativno generičnoj) završnici sa prosvetljujućim obrtom, ostavi u dilemi.


Problemi sa budžetom primetni su samo na početku, posle koga kvalitet animacije ubrzano raste, paralelno sa napetošću situacije, i u određenim segmentima deluje kao da su animatori primenili tehniku rotoskopije. Uz još dva crtača, reditelj se potpisuje i kao jedan od dizajnera likova, što je uočljivo u zajedničkim fizičkim osobenostima (pogotovu crtama lica) svih njegovih heroina (Mima, Chiyoko, Miyuki, Paprika). Korišćenjem zanimljivih uglova kamere kreirane su upečatljive scene, među kojima se izdvajaju ubistvo perverznog fotografa i, naravno, ona u kadi za koju je Aronofsky izdvojio oko 60,000$, da bi je iskoristio u svom Rekvijemu za san. J-pop je, za razliku od mnogobrojnih primera, ovde umetnut smisleno, a ostatak soundtracka upotpunjuju pomalo jezive melodije sa orijentalnim prizvukom, koje, uz detaljnu vizuelizaciju, slažu poremećenu atmosferu.


Uprkos svom naslovu, rediteljski debi Satoshija Kona nije savršen, ali jeste natprosečan psihološki triler, u kome će garantovano uživati svi ljubitelji žanra. Blještavu prezentaciju, na kakvu nas je japanimacija navikla, zamenjuje daleko ozbiljniji pristup, tako da se Perfect Blue s punim pravom može definisati kao punokrvni "animirani film za odrasle".

No comments:

Post a Comment