Prvih godinu dana...

... postojanja ovog bloga zaokružio bih svojom mikropričom. :)

ZAUVEK

    Video sam sebe kako obnažen sanjam. Nebo je od ljubomore menjalo boje, a zemlja je pokušavala da me dotakne. Bubrila je tamo gde su je obljubila hladna stopala. Oko mene su leteli jaganjci sa zmijskim repovima. Poželeo sam da im zarijem zube u nežne, bele vratove i pijem im krv. Možda bih tako video ono što niko drugi nije – svet bez lažne maske, izvrnut naopako, tako da se njegove iznutrice raduju sunčevoj svetlosti.
    Sa crnih grana koje su dopirale iz ništavila visile su plave svinje iz čijih ušiju su izvirali potoci bisera. Groktale su o besmislicama. Crvena trava golicala mi je tabane, ali sam svejedno nemilosrdno gazio po njoj. Uputio sam se ka polju kukuruza, jer mi se učinilo da se među stabljikama krije jedna riđa rusaljka. Njen osmeh nije prestajao da me mami. Znao sam da će me udaviti – položiće svoje nežne dlanove na moje čekinjaste obraze, šapnuti nešto nerazumljivo i potopiti me u reku bez dna. Uz bezobzirnu igru jata punoglavaca tonuću, dok ne zapevaju ucveljeni slavuji. Tada počinje metamorfoza.
    Iz grudi mi izlazi šest betonskih kocki, sedam staklenih sfera i trinaest crnih kristalnih spirala. Usta mi se polako otvaraju, ali reči ostaju iza rešetaka. Jezik postaje sve teži i izdužuje se do pupka. Oči se tope i slivaju niz jagodice, a potom skreću i ulaze u uši koje se za njima zatvaraju. U kovitlacu kišnih kapi, sa temena izrasta rožnata tvorevina, a kosa sedi i raste da bi se spojila sa mahovinom na stenama. Nokti otpadaju, a prsti srastaju jedni za druge, pa šake sada podsećaju na ružine pupoljke. Kratke sablje sa drškama od žada iznutra probijaju kožu na leđima i lepezasto se raspoređuju duž kičme. Vučje krzno obavija butine, kolena, cevanice i listove, ruke obrastaju u svetlucave krljušti.
    “Deus domine, adiuva me.”
    Poražavajuća tišina pretvara se u mrak.
  Njih četvorica zajahaše mlitave paukove i nestadoše u magli, uzvikujući Atanasovo kilavo ime…