30 Sep 2010

Bezimen i Bezimena...

... ili dve iste, a različite priče o ljubavi i smrti. :)

BEZIMEN (ZAGONETKA PRVA)

    U polumračnoj sobi, ispred starog, napuklog ogledala, koje se i muvama i paucima odavno beše ogadilo, stajalo je njih dvoje. Sićušna starica još uvek je odolevala svojim golemim godinama, a na mladićevom se licu nije moglo pročitati ništa; ne zato što je bio ispunjen prazninom (jer praznina je ispunjavala plesniv prostor oko njega), već zato što mu je pogled bio mrtav, a srce isceđeno do poslednje kapi krvi.
    “Ko si ti?” – upitala ga je, tromo se okrenuvši ka njemu.
    “Zar me ne prepoznaješ? Zar sam se toliko promenio?”
    “Promenio?!” – skoro da beše uvređena. “Ti se nisi već šezdeset godina menjao, zato te više i ne poznajem. Ne mogu da verujem da i dalje gledam u čoveka koji mi je poklonio Prvi Cvet.”
    Na te njene reči grohotom se nasmeja i tada mu se duga, crna kosa podiže tako da skoro dotaknu mlitavi, oronuli plafon…
    “Smešna sam… Ja sam tebi smešna.” – spustila je glavu poput postiđenog deteta. “Kako možeš da se smeješ? Kako?”
    “Oprosti. Trenutak slabosti.”
    “Ali ti nisi čovek… I nemaš slabosti.”
    “Nisam. Međutim, nikada nisam rekao da sam savršen.” – reče joj, uputivši se ka prozoru.
    “Kuda ćeš? Zašto opet ideš?”
    “Hoću samo da otvorim prozor. Guši me ovaj ustajali vazduh.”
    Približivši se ojađenom staklu, uokvirenom crvljivim drvetom, otvorio je prvo jedno, a za njim i drugo krilo, i duboko udahnuo svežinu sa mirisom nepostojećeg ludila. Posmatrajući daljinu, pokušavao je da se seti dana kada su mu ubili roditelje i braću i sestre, a zatim ga naterali da im pije krv sa usana, nadutih i ispucalih od prebijanja. Misli mu oduzeše dva mališana sa velikim svetloplavim krilima, u crvenim odelcima, smejuljeći se onako kako samo deca umeju. Ispružili su punačke ručice ka njemu, ne bi li ga dotakli svojom nevinošću.
    “Leptiri su danas neobično srećni. Da li je moguće da su već zaboravili na smrt?”
    A dole, na ulici, davili su devojku koja je poželela da bar na trenutak bude… da samo bude…

***
    “Šta to radiš?”
    “Sečem te na komade. Mislim da si tako lepša.”
    “Onda ovo nije moguće. Nije moguće da s tobom vodim ovaj razgovor.”
    “Nije. Možda sam zamislio svet u kome si ti mrtva, dok ja pričam sa ostacima tvoje purpurne prošlosti.”
    “Da li ovako izgleda kraj?”
    “Otkud znam. Sada sam samo mesar, a ne i filozof, pa te molim da mi ne postavljaš tako teška pitanja.”
    “Hoćeš li da ćutim?”
    “Ne. Hoću da te slušam, iako je već kasno.”
    “Kasno? Za šta?”
    “Kasno za ljubav, kasno za mržnju, kasno za okretanje na neku drugu stranu, kada ne možemo da gledamo jedno u drugo.”
    “Razumem. Pokušavaš da ispraviš sve svoje greške.”
    “Ne razumeš, jer bi u suprotnom rekla da pokušavam da ispravim sve tvoje greške, iako bi i to bilo sasvim pogrešno. Bilo bi pogrešno da prestanem da ti kidam meso ovom tupom satarom, zato što još uvek poštujem tvoju odluku.”
    “Zbunjena sam. Malopre si mi priznao da nisi filozof, već samo mesar, a sada me uvlačiš duboko u svoja nagađanja. Moja odluka nema veze sa tvojom okrutnošću.”
    “Ako je tako, zašto još uvek ležiš? Hajde, ustani i hodaj kada si tako sigurna u sebe!”
    “Spusti to ružno sečivo… I gledaj me u oči dok ti govorim… Gledaj me kao kad me jebeš…”
     U tom trenutku postade mu jasno da je zapravo on gomila iskidanog mesišta, opružena na obdukcionom stolu u tugom oklopljenoj mrtvačnici i da je ta beskrajna tuga njeno posrnulo ćutanje… Shvatio je da rešenje zagonetke visi sa ucveljenog neba i da on nikada neće moći da ga ubere.

BEZIMENA (ZAGONETKA DRUGA)

    U polumračnoj sobi, ispred starog, napuklog ogledala, koje se i muvama i paucima odavno beše ogadilo, stajalo je njih dvoje. Sićušni starac još uvek je odolevao svojim golemim godinama, a na devojčinom se licu nije moglo pročitati ništa; ne zato što je bila ispunjena prazninom (jer praznina je ispunjavala plesniv prostor oko nje), već zato što joj je pogled bio mrtav, a srce isceđeno do poslednje kapi krvi.
    “Ko si ti?” – upitao ju je, tromo se okrenuvši ka njoj.
    “Zar me ne prepoznaješ? Zar sam se toliko promenila?”
    “Promenila?!” – skoro da beše uvređen. “Ti se nisi već šezdeset godina menjala, zato te više i ne poznajem. Ne mogu da verujem da i dalje gledam u ženu kojoj sam poklonio Prvi Cvet.”
    Na te njegove reči grohotom se nasmeja i tada joj se duga, crna kosa podiže tako da skoro dotaknu mlitavi, oronuli plafon…
    “Smešan sam… Ja sam tebi smešan.” – spustio je glavu poput postiđenog deteta. “Kako možeš da se smeješ? Kako?”
    “Oprosti. Trenutak slabosti.”
    “Ali ti nisi žena… I nemaš slabosti.”
    “Nisam. Međutim, nikada nisam rekla da sam savršena.” – reče mu, uputivši se ka prozoru.
    “Kuda ćeš? Zašto opet ideš?”
    “Hoću samo da otvorim prozor. Guši me ovaj ustajali vazduh.”
    Približivši se ojađenom staklu, uokvirenom crvljivim drvetom, otvorila je prvo jedno, a za njim i drugo krilo, i duboko udahnula svežinu sa mirisom nepostojećeg ludila. Posmatrajući daljinu, pokušavala je da se seti dana kada su joj ubili roditelje i braću i sestre, a zatim je naterali da im pije krv sa usana, nadutih i ispucalih od prebijanja. Misli joj oduzeše dva mališana sa velikim svetloplavim krilima, u crvenim odelcima, smejuljeći se onako kako samo deca umeju. Ispružili su punačke ručice ka njoj, ne bi li je dotakli svojom nevinošću.
    “Leptiri su danas neobično srećni. Da li je moguće da su već zaboravili na smrt?”
    A dole, na ulici, davili su mladića koji je poželeo da bar na trenutak bude… da samo bude…

***
    “Šta to radiš?”
    “Sečem te na komade. Mislim da si tako lepši.”
    “Onda ovo nije moguće. Nije moguće da s tobom vodim ovaj razgovor.”
    “Nije. Možda sam zamislila svet u kome si ti mrtav, dok ja pričam sa ostacima tvoje purpurne prošlosti.”
    “Da li ovako izgleda kraj?”
    “Otkud znam. Sada sam samo mesar, a ne i filozof, pa te molim da mi ne postavljaš tako teška pitanja.”
    “Hoćeš li da ćutim?”
    “Ne. Hoću da te slušam, iako je već kasno.”
    “Kasno? Za šta?”
    “Kasno za ljubav, kasno za mržnju, kasno za okretanje na neku drugu stranu, kada ne možemo da gledamo jedno u drugo.”
    “Razumem. Pokušavaš da ispraviš sve svoje greške.”
    “Ne razumeš, jer bi u suprotnom rekao da pokušavam da ispravim sve tvoje greške, iako bi i to bilo sasvim pogrešno. Bilo bi pogrešno da prestanem da ti kidam meso ovom tupom satarom, zato što još uvek poštujem tvoju odluku.”
    “Zbunjen sam. Malopre si mi priznala da nisi filozof, već samo mesar, a sada me uvlačiš duboko u svoja nagađanja. Moja odluka nema veze sa tvojom okrutnošću.”
    “Ako je tako, zašto još uvek ležiš? Hajde, ustani i hodaj kada si tako siguran u sebe!”
    “Spusti to ružno sečivo… I gledaj me u oči dok ti govorim… Gledaj me kao kad te jebem…”
     U tom trenutku postade joj jasno da je zapravo ona gomila iskidanog mesišta, opružena na obdukcionom stolu u tugom oklopljenoj mrtvačnici i da je ta beskrajna tuga njegovo posrnulo ćutanje… Shvatila je da rešenje zagonetke raste iz ucveljene zemlje i da ona nikada neće moći da ga ubere.

No comments:

Post a Comment