3 Sep 2010

Pappersväggar (Tomas Stark, 2006)

Dečak (John) sedi na travnjaku i crta. (Lik sa kojim, iskreno, mogu u potpunosti da se poistovetim, s obzirom na to da me je crtanje privuklo još u trećoj godini.) Dolazi otac i u kamionetu dovozi veliku kutiju. "Prazna je...", kaže i dodaje da bi u nju moglo da stane čak 8000 tetrapaka s mlekom. Detetova mašta odmah pokreće svoj dobro podmazan mehanizam - kako iskoristiti naizgled beskoristan predmet? 


I, zaista, taj jednostavni kartonski kvadar postaje njegov čardak ni na nebu ni na zemlji, nova opsesija koja zamenjuje kolibu od otkinutih grana i mesto koje ga podseća na nedostatak majke (žena sa vencem od cveća preko lica). U poslednjoj trećini, ovaj osamnaestominutni filmić (tj. Johnovo sanjarenje) poprima mračno mistični ton, čineći od drame blagonakloni horor (čudno zvuči, ali tako je). Zasnovan na kratkoj priči švedskog pisca Johna Ajvidea Lindqvista (Låt den rätte komma in), Pappersväggar (Zidovi od papira) nas podseća na čistu iskrenost dečije igre i period strahom prožetog detinjstva, koje i tvorac originalnog dela i reditelj (25m2) očigledno savršeno razumeju. Snena muzika, plavičasti dim i prirodne boje šumarka (danju prijatnog, tokom noći zlokobnog), kao glavne odrednice, ukratko opisuju sveden, ali upečatljiv audio-vizuelni dizajn, koji (po koznakoji put) demonstrira snagu severnoevropske kinematografije...

No comments:

Post a Comment