“Kad god bi nam rekli da lajemo, mi smo lajali. Jednog usnulog dana smo prestali, ali već je bilo kasno. Devojčica sa lutkom i dečak sa plavim cvetom u ruci ležali su nepomično.”
“Da li me sanjaš ponekad?”
Zagledavši se u staklo dotaknuto pipcima nemoći i ojađeno starom krpetinom kojom se ništa obrisati ne može, zatvorila je oči i pokušala da mu odgovori:
“Ponekad… Sanjam te budna.”
“Zar je i to moguće?”
“Izgleda da jeste.” – okrenuvši se ka njemu, slučajno prosu osmeh. “Danas je sve moguće. Deca se rađaju tek pošto ih smrt podoji gorkim mlekom.”
“I čija je to krivica?”
“Ne znam čija jeste, ali sam sigurna da znam čija nije.”
“Mislim da i ja znam čija to nije krivica. Ali se ne bih usudio da izgovorim Ime. Osim toga, ne dozvoljava mi slepilo.”
U tom trenutku, neko je pokucao na vrata i razgovoru je morao da dođe kraj.
“Ko je?” – upitala je bojažljivo.
“Stigao sam.” – u uniformi koja je bila skrojena tako da u isto vreme gleda na sve četiri strane sveta i sa maskom koja mu je pokrivala nos i usta, došao joj je brat blizanac. “Mogu li da uđem?”
“Uđi, brate. Pusti i koji komad mraka iz hodnika, da nas zabavi prizemnim pošalicama i ostavi nam mrvicu ništavila.”
“Tek sam se vratio, a tvoje me reči već šibaju po obrazima.”
“Zašto onda ne skineš tu masku i pokažeš nam ožiljke?”
“Prestanite, oboje!” – prekinu ih slepi mladić i ustade sa stolice prekrivene braonkastim somotom. “Ako želite svađu, bolje bi vam bilo da smesta napustite ovu prostoriju… Sedi, Miroslave, i reci nam kako je bilo u Ratu.”
Smestivši se na meku, zelenu prostirku, jer mu se tu učinilo najudobnije, bliže sestri koja je jezikom sekla u pet poteza, a nedaleko od njenog vernog pratioca čije su misli lutale otrovnim pustarama, odmotao je debeli, vuneni šal i duboko uzdahnuo. Sekiru od sedam udaraca odložio je sa leve strane, a mač koji mu je poklonio otac, a iskovao Hefest lično, položio je ispred sebe.
“Putovali smo preko grudvi od dragog kamenja koje su Hrabri Mesečari zasadili još u Ono Doba, nadajući se da će im izrasti nova ruka i nova noga, što je onda bilo u modi i na visokoj ceni, a spavali na pokošenim glavama Nezasitih Lakrdijaša, iako su nas Žabe upozorile da će nas nažuljati njihove nosine. U zoru koja je po prvi put prepoznala sopstvenu majku, Hladnu Noć, stigosmo u malo, vejavicom opustošeno selo.
Predugo smo čamili u toj usranoj rupi… Prošlo je…” – počešao se desnim kažiprstom po kosi i kiselo se osmehnuo. “Ne znam ni koliko je vremena prošlo. Više nisam mogao da odredim čiji smrad mi para nozdrve. Padala je kiša… Da, sećam se kiše. Spirala je zemlju sa naše odeće i sa naše preplanule i ispucale kože. Imala je ukus zelenih trešanja, a prva kap nosila je pozajmljeni život. Tanak, neokrnjen, gorak… Takav je bio. Uvek su nas učili da poklonu ne gledamo u zube. A kakav je to poklon bio, ako se daje jednome od nas, dok drugi spavaju poput svirepe jagnjadi?”
“Budalaštine!” – brecnula se na brata. “Zašto ne priznaš da si ih ubio?! Svojim rukama si ih odrao! Svojim noktima iskopao si im oči!”
Uputio joj je utrnuli pogled i, izbegavajući upuštanje u raspravu, nastavio je istu, poluzaklanu izmišljotinu.
“Izbrojao sam devetnaest senki. Toliko ih je bilo. Moja bi sen bila dvadeseta, da me nije spasila ona izgubljena kišna kap… Po prvi put uspeo sam da stignem do vrha, stepeništem od mesa.”
“O čemu nam pričaš?” – pitala je složivši šake na krilo.
“Pričam o tišini koju sam čuo, o obnevidelom koji me je video i nemoj ženi koja je progovorila čim sam joj pružio komad hleba. Iako ovo zvuči kao uvreda, nije mi jasno zašto se trudim. Sav moj trud je besmislen. I moje ludilo je isto takvo, lažno i besmileno.”
“Sada se bar nazire nekakav kraj. U tome što si nam saopštio čuo sam potonju iskrenost, onu pred kojom i kraj sveta liči na zimu bez snega… A to je tako dosadno! Međutim, nisu to slova ludaka. Naprotiv, priča koju si nam servirao, poput pečene golubice na zlatnom tanjiru, otvorila je sveži prolaz. Iza njega, međutim, nema ničeg neotkrivenog, a opet, sve deluje nepoznato. Nedodirljiva praznina. Žuta misao. Razumeš?”
“Da, razumem. Ali, nema svrhe razumeti. Zidovi gube temelje, a mesečina pamet. Vrtimo se u kolu koje nema vođu.”
“Zar nije bolje da se vrtimo, nego da stojimo u mestu? Tlo bi se srušilo od naše težine. Nebo bi nas žalilo u tri boje.”
“Zašto baš u tri?”
“Da ima za svakog, pretpostavljam.” – umešala se u diskusiju dva muškarca čija je čela obljubila zbog nesanice. “Slušajući vas, razmišljala sam o detetu koje nosim, o detetu koje će se roditi bez oca i bez majke. Kada ga Baba bude uzela u naručje, krupnim očima ono će je posmatrati u bunilu i verovati da ta starica ima najlepše obraze na svetu. I zaista, to će biti jedina žena sa takvim, rumenim i toplim, obrazima koje će punačke ručice dodirnuti u ponoć. Nekoliko sati posle ponoći, zatvoriće se svi otvori na Kući Ukaljanih Duša, a krv iz njenih jagodica nahraniće drčno čeljade… Nekada davno, u dalekoj zemlji… započeće bajku, ali je neće završiti, jer zvezde ne biraju kakvo će jutro da svane.”
“Zatvorimo zato svice u šarene kutije, i nek im bude košmar, kao nama snovi!” – uskliknuše svo troje u jedan glas i taj glas postade Nemir, a njegov eho Tiha Voda.
***
U sobi koja je mirisala na sveže dunje i u koju je nedeljom Sunce slalo svoje suze (a ponedeljkom ih usisavalo sa prozora) sedelo je njih dvoje. Slep i nejaka, usamljen i usamljena. Rasuvši se po podu, njena crvena kosa zaklela se da više nikada neće zboriti sa mrtvima. Iako je bilo podne, svetlost je zaboravila nevinost na golim, ostarelim granama, a svi su se bojali da je uberu, jer duhovi plodova imaju nevidljivo trnje. Dok je Neumorna Ptica kružila poluzatvorenim nebom, njegov pitomi glas ujede tišinu za donju usnu.“Da li me sanjaš ponekad?”
Zagledavši se u staklo dotaknuto pipcima nemoći i ojađeno starom krpetinom kojom se ništa obrisati ne može, zatvorila je oči i pokušala da mu odgovori:
“Ponekad… Sanjam te budna.”
“Zar je i to moguće?”
“Izgleda da jeste.” – okrenuvši se ka njemu, slučajno prosu osmeh. “Danas je sve moguće. Deca se rađaju tek pošto ih smrt podoji gorkim mlekom.”
“I čija je to krivica?”
“Ne znam čija jeste, ali sam sigurna da znam čija nije.”
“Mislim da i ja znam čija to nije krivica. Ali se ne bih usudio da izgovorim Ime. Osim toga, ne dozvoljava mi slepilo.”
U tom trenutku, neko je pokucao na vrata i razgovoru je morao da dođe kraj.
“Ko je?” – upitala je bojažljivo.
“Stigao sam.” – u uniformi koja je bila skrojena tako da u isto vreme gleda na sve četiri strane sveta i sa maskom koja mu je pokrivala nos i usta, došao joj je brat blizanac. “Mogu li da uđem?”
“Uđi, brate. Pusti i koji komad mraka iz hodnika, da nas zabavi prizemnim pošalicama i ostavi nam mrvicu ništavila.”
“Tek sam se vratio, a tvoje me reči već šibaju po obrazima.”
“Zašto onda ne skineš tu masku i pokažeš nam ožiljke?”
“Prestanite, oboje!” – prekinu ih slepi mladić i ustade sa stolice prekrivene braonkastim somotom. “Ako želite svađu, bolje bi vam bilo da smesta napustite ovu prostoriju… Sedi, Miroslave, i reci nam kako je bilo u Ratu.”
Smestivši se na meku, zelenu prostirku, jer mu se tu učinilo najudobnije, bliže sestri koja je jezikom sekla u pet poteza, a nedaleko od njenog vernog pratioca čije su misli lutale otrovnim pustarama, odmotao je debeli, vuneni šal i duboko uzdahnuo. Sekiru od sedam udaraca odložio je sa leve strane, a mač koji mu je poklonio otac, a iskovao Hefest lično, položio je ispred sebe.
“Putovali smo preko grudvi od dragog kamenja koje su Hrabri Mesečari zasadili još u Ono Doba, nadajući se da će im izrasti nova ruka i nova noga, što je onda bilo u modi i na visokoj ceni, a spavali na pokošenim glavama Nezasitih Lakrdijaša, iako su nas Žabe upozorile da će nas nažuljati njihove nosine. U zoru koja je po prvi put prepoznala sopstvenu majku, Hladnu Noć, stigosmo u malo, vejavicom opustošeno selo.
Predugo smo čamili u toj usranoj rupi… Prošlo je…” – počešao se desnim kažiprstom po kosi i kiselo se osmehnuo. “Ne znam ni koliko je vremena prošlo. Više nisam mogao da odredim čiji smrad mi para nozdrve. Padala je kiša… Da, sećam se kiše. Spirala je zemlju sa naše odeće i sa naše preplanule i ispucale kože. Imala je ukus zelenih trešanja, a prva kap nosila je pozajmljeni život. Tanak, neokrnjen, gorak… Takav je bio. Uvek su nas učili da poklonu ne gledamo u zube. A kakav je to poklon bio, ako se daje jednome od nas, dok drugi spavaju poput svirepe jagnjadi?”
“Budalaštine!” – brecnula se na brata. “Zašto ne priznaš da si ih ubio?! Svojim rukama si ih odrao! Svojim noktima iskopao si im oči!”
Uputio joj je utrnuli pogled i, izbegavajući upuštanje u raspravu, nastavio je istu, poluzaklanu izmišljotinu.
“Izbrojao sam devetnaest senki. Toliko ih je bilo. Moja bi sen bila dvadeseta, da me nije spasila ona izgubljena kišna kap… Po prvi put uspeo sam da stignem do vrha, stepeništem od mesa.”
“O čemu nam pričaš?” – pitala je složivši šake na krilo.
“Pričam o tišini koju sam čuo, o obnevidelom koji me je video i nemoj ženi koja je progovorila čim sam joj pružio komad hleba. Iako ovo zvuči kao uvreda, nije mi jasno zašto se trudim. Sav moj trud je besmislen. I moje ludilo je isto takvo, lažno i besmileno.”
“Sada se bar nazire nekakav kraj. U tome što si nam saopštio čuo sam potonju iskrenost, onu pred kojom i kraj sveta liči na zimu bez snega… A to je tako dosadno! Međutim, nisu to slova ludaka. Naprotiv, priča koju si nam servirao, poput pečene golubice na zlatnom tanjiru, otvorila je sveži prolaz. Iza njega, međutim, nema ničeg neotkrivenog, a opet, sve deluje nepoznato. Nedodirljiva praznina. Žuta misao. Razumeš?”
“Da, razumem. Ali, nema svrhe razumeti. Zidovi gube temelje, a mesečina pamet. Vrtimo se u kolu koje nema vođu.”
“Zar nije bolje da se vrtimo, nego da stojimo u mestu? Tlo bi se srušilo od naše težine. Nebo bi nas žalilo u tri boje.”
“Zašto baš u tri?”
“Da ima za svakog, pretpostavljam.” – umešala se u diskusiju dva muškarca čija je čela obljubila zbog nesanice. “Slušajući vas, razmišljala sam o detetu koje nosim, o detetu koje će se roditi bez oca i bez majke. Kada ga Baba bude uzela u naručje, krupnim očima ono će je posmatrati u bunilu i verovati da ta starica ima najlepše obraze na svetu. I zaista, to će biti jedina žena sa takvim, rumenim i toplim, obrazima koje će punačke ručice dodirnuti u ponoć. Nekoliko sati posle ponoći, zatvoriće se svi otvori na Kući Ukaljanih Duša, a krv iz njenih jagodica nahraniće drčno čeljade… Nekada davno, u dalekoj zemlji… započeće bajku, ali je neće završiti, jer zvezde ne biraju kakvo će jutro da svane.”
“Zatvorimo zato svice u šarene kutije, i nek im bude košmar, kao nama snovi!” – uskliknuše svo troje u jedan glas i taj glas postade Nemir, a njegov eho Tiha Voda.
No comments:
Post a Comment