21 Sep 2010

Posthumna idila

    Dok su, nepomični i goli, ležali na crvenoj satenskoj postelji koju je opoganila njena svilkasta crna kosa, prozore sa okvirom od abonosovine lizala je prljava kiša. Zidovi su bili obloženi grimiznim plišem, a soba je mirisala na rajski limun, čije je plodove neko prosuo po podu. Sa plafona je visilo šest sijalica koje su cvilele škiljavom svetlošću. Milujući ga po leđima, zagledala se u dve izrasline koje su ujednačeno pulsirale i učinilo joj se da će mu na tim mestima koža pući i da će mu svakog časa šiknuti krv, plava, božanska.
    “Hoće li izrasti?” – upitala ga je sa đavolastim osmejkom na licu.
    “Ne znam. Predugo sam na Zemlji, možda me Vaseljena kažnjava za besomučno slamanje besmrtnosti. A i šta bih sa krilima? U poslednje vreme mi se ionako ne leti.”
    “Znaš, tokom mog silaska iz Pakla, ni sanjala nisam da ću te zateći ovde, a kamoli da ćemo postati ljubavnici. Božanstvene li slučajnosti!”
    “Neki ljudi bi našu vezu nazvali svetogrđem… Budale! Ne umeju ni ljubav da prepoznaju.”
    “Zašto im onda dopuštaš da žive? Zar si već zaboravio javno poniženje koje su nam onomad priredili?”

***
    U koloni jedan po jedan, vezani masnom užadi pet palaca debelom, hodali su anđeli otkinutih krila i demoni iščupanih rogova. Duž blatnjavog puteljka kojim su vukli svoja umorna i izranjavana stopala praćakale su se ribe oljuštenih krljušti i gmizale sive i slepe zmije. Nebo je dobilo bolesno ružičastu boju i povremeno bi pustilo pokoju krokodilsku suzu za njihovu patnju.
    Ovaj otužni prizor su sa obližnjeg brda zatvorene u staklenu kocku sa razbacanim kružnim otvorima, posmatrale punačke kurve-umetnice u šljaštećim zlatnim korsetima koji su im isticali loptaste grudi i njihovi maloumni robovi čija su se spolovila krivila ulevo. Na krovu prozirnog kubusa sedeo je namrgođeni sredovečni muškarac sa sedim zulufima i zaliscima (od kojih mu je čelo delovalo ispupčenije no što jeste), dureći se i žmirkajući pri stidljivom štucanju pijanog Sunca. Prekrstivši svoje omlitavele udove, ličio je na senku onih psihopata koji su se u drevnim vremenima pljuvali otrovnim rečima. U levoj šaci držao je konce čiji su nabubreli krajevi bili povezani sa temenima narcisoidnih spodoba ispod njegovih nogu.
    Iza odurnog krda i njihovog prozirnog tora, na istočnoj padini, spavalo je stepenasto groblje za decu siromašnih roditelja, sa nadgrobnim spomenicima od belog mermera na kojima nije bilo ni imena, niti epitafa. Čuvalo ih je sedam skamenjenih slonova okrnjenih kljova, malih ušiju i slomljenih repova. Tamo gde su se nekada caklile oči od rubina i safira, zjapile su okrugle rupe. Kad god bi se u njima skupila kišnica, izgledalo je kao da će Kolosi zaplakati. Tokom najcrnjih noći, pod uticajem sumanutog mesečevog plesa, dolazila je nevesta kojoj su na venčanju iskopali oči, u haljini prekrivenoj sasušenim braonkastim mrljama. Svojom jadikovkom budila je duše pokojnih mališana, a onda bi im pevala uspavanke, o naivnim jarićima koje su proždirali mršavi vukovi i žar-pticama koje su umirale zajedno, kako bi se unesrećene rodile da sutradan opet umru.... i tako, zauvek.
   
***
    “Čekaj, o kakvom poniženju to govoriš? I čemu tolike digresije? Meni se čini da su oni poniženi, a ne mi.”
    “Njihovo je i naše. Nije li oduvek bilo tako? Nismo li se pribojavali da će se njihova smrdljiva konačnost prosuti na nas i ukaljati nam savršenost?”
    Gledajući nagore, u crviće koji su propadali kroz rupe u ćoškovima, pokušavao je da pronađe pravi odgovor, ali ga u istruleloj konstrukciji nije bilo, a i ona ga prekide.
    “Dozvoli mi da nastavim priču…”

***
    “Nekada davno živelo je Dvanaestoro Ostavljenih, šestorica muškaraca i šest žena, u zemlji zvanoj Šesta Idila. Posle kataklizmičnog urušavanja prvih pet, svoje domove podigoše na temeljima od kostiju predaka i kostiju bogova koji su ih stvorili od sopstvenog mesa. Živeli su skromno, ali zadovoljno, baveći se zemljoradnjom i lovom, ali ih na kraju jednog mrzovoljnog proleća pogodiše dugi i sušni dani koji su se lagano pretvarali u mesece, a meseci slivali u godine. Glad im je, međutim, donela novu radost, jer su, praznih creva, mogli da vide drugu lepotu Smrti, dok je, nezasita, sisala tanušne prstiće njihovog poroda, i prvu ružnoću Arogancije, dok je, jadna i glupa, urlala iz sveg glasa i šepurila se svojim nakaznim prnjem, pišajući katran.
    Bolelo je, ali su trpeli. Zakopali su ono što ih je održavalo u životu i nastavili da sanjaju pod teretom koji im je nametnula kočoperna sudbina i izrodi njenog kurvanja. Spavali su sa jednim otvorenim okom, bojeći se da ne budu pojedeni od svojih bližnjih. Na samrtničkoj postelji disali su teško, a nikoga ne beše da im na grudi spusti latice žutih bulki - uzalud su obližnja polja kipela od njihovog cvata. Kada su poslednji i poslednja izdahnuli, vazduh iznad njihovih usana se zgusnuo i postao pesma, a ona je, tužna i svirepa, nestala u magli i prizvala Zalutale Svatove. U koritu sklepanom od starih dasaka nosili su mladu. Tada je još uvek mogla da vidi – zlokobne zelene krošnje i narandžaste plodove koji su se topili i gubili svoj srcoliki oblik. Nekoliko kapi uflekaše joj venčanicu, a potom začu Glas:
    “Iskopajte joj jabučice!” – drčno je uzvikivao i znala je da joj pomoći nema. Mladoženju su razapeli na krst i ribe su mu izgrizle obraze čim su ga potopili u ucveljenu reku. Spustila je kapke i zaspala. Nije ni osetila vrhove užarenih šipki što su joj istog popodneva gurnuli u očne duplje.
     Nadomak humke gde su nameravali da je živu zakopaju, leteli su plavi nestašni leptirovi iznad mrtve koze i polumrtvog jarca, čiji su se dugi rogovi i jedva čujno meketanje rugali neprijatnoj tišini. Iskeženi vetar rasterao je pomahnitalu rulju, milujući oslepljenu devojku hladnim šapatom. Ulivajući joj lažnu nadu, odvede je sa tog nakostrešenog mesta i ostavi u podnožju Suvih Planina. Onaj koga je volela sanjao je pepeljaste košmare, a vlati rečne travuljine ispunjavale su mu rupe na licu. Jednom je pokušala da sebi oduzme život, ali je sprečiše šišarke i pečurke, dojavivši gavranima da neka luda slepica hoće da se baci sa litice u Ambis. Ptičurine su je, zgrabivši joj okrajke poderanog vela, vratile na sigurno, a onda je opomenule da nikada više ne čini gluposti, jer to ne liči na nju. U pokajnički sumrak odlučila je da svoj glas posveti pomorenom podmlatku Idile, ali da im nikada ne otkrije zašto su im očevi bili namćorasti starci, a majke prevrtljive maloletnice.
    Živela je u šupljini stabla hiljadugodišnjeg hrasta, hraneći se svetom mahovinom koja je stalno menjala ukus i pijući suze spiralno zgrčenih grančica…”

***
    “Gle! Opet se igraju!” – uskliknula je, ugledavši nehajni let jata feniksa. “Dođi! Brzo!”
    “Zašto si baš sada stala?” – ustao je protežući se, a zatim je prišao prozoru i nezainteresovano posmatrao graciozni kovitlac užarenog perja i paperja. “Pitao sam te nešto… Treba li da ponovim?”
    “Čula sam te! Umukni i gledaj! Jedino ćeš tako videti šta se dogodilo sa našim potomstvom.”
    I zaista, u hipnotišućim pokretima koji zameniše reči, saznao je Istinu. Po veselom mlataranju njenih repova zaključio je da joj može verovati. Opijen mirisom vranih vlasi, obgrlio ju je oko struka, a ona je, nežno mu dodirujući vrat, plakala od beskrajne sreće. Tako zagrljeni, stajali su nekoliko sati, ćuteći, sve dok je trajala lepršava igra vatrenih ptica. Sledećeg jutra otvorila je vrata i, spustivši se u Baštu Obeščašćenih Serafima, ubrala je, da podoji, jednog sićušnog, tamnputog i punačkog, sjajnijeg od ostalih, a onda ga odvede Njemu i reče:
    “Nemoj opet da ga se odrekneš.”

No comments:

Post a Comment