10 Sep 2010

Alternativni vodič kroz dvodimenzionalne borilačke igre

Pre otprilike godinu dana, najavio sam da će, pored (igranih i animiranih) filmova, na blogu biti i iznenađenja, a obećanje sam u nekoliko navrata ispunio, objavljivanjem kratkih priča, crteža i ciklusa nadrealnih struktura. Ono o čemu u poslednje vreme želim da napišem koju reč jeste jedna od mojih najvećih pasija, a pažnju bih usmerio ka naslovima koji su tokom godina ostali na marginama, pošto se o komercijalnim ostvarenjima igračke industrije dovoljno pisalo (doduše, nemoguće ih je u potpunosti zaobići, tako da će biti spomenuta).

Kada je 1987. kompanija Capcom izbacila prvi Street Fighter (u daljem tekstu: SF), njegovi programeri verovatno nisu ni sanjali da će nastavak iz 1991. (SF II: The World Warrior) pokrenuti revoluciju u okviru žanra i obeležiti devedesete. Usledilo je pojavljivanje mnogobrojnih klonova koji su se od "oca" lagano udaljavali, evoluirajući uvođenjem sitnijih ili krupnijih novina. Fatal Fury, Art of Fighting, King of Fighters (KoF) i Darkstalkers neki su od najistaknutijih primera.

Glavni konkurent SF-u, ultranasilni Mortal Kombat (MK) američke razvojne kuće Midway, bio je vodeći razlog za formiranje organizacije ESRB, a pratile su ga uglavnom ne baš sjajne igre (čast izuzecima) u kojima su među najbitnijim aspektima bili krvoliptanje i sakaćenje protivnika (Eternal Champions, BloodStorm, Primal Rage, WeaponLord, Ultra Vortek, War Gods, Thrill Kill). Bilo je i onih koji su od oba sveta uzimali ono što im je odgovaralo, uz redefinisanje izvesnih elemenata i balansiranje pozajmica (Samurai Shodown, Killer Instinct, Guilty Gear X).

Virtua Fighter, pionirska 3D tuča, takođe će steći sijaset sledbenika (Tekken, Battle Arena Toshinden, Dead or Alive, Bloody Roar...). Početak XXI veka obeležilo je jenjavanje svežih ideja, ali se poslednjih godina, zahvaljujući Japancima pre svega, u ovom domenu odigrava nešto što bi se moglo nazvati renesansom borilačkih igara. 

~Golden Axe: The Duel (1994)~
razvijač: Sega
platforma: arkadna mašina, Sega Saturn (1995)

Nije nikakava tajna da Golden Axe za svoje postojanje najviše duguje delu Roberta E. Howarda, odnosno filmovima koji prate njegovog najpoznatijeg junaka, varvarina Conana. Nakon četiri side-scrolling hack & slash avanture (GA: I, II, III & The Revenge of Death Adder), Segini dizajneri odlučuju da se oprobaju na srodnom polju, pa tako nastaje Golden Axe: The Duel, hibrid SF-a (šest udaraca) i SNK-ovog Samurai Shodowna (korišćenje naoružanja).


Priča se usredsređuje na legendarno oružje, kojim je patuljak Gillius Thunderhead (nekada davno) porazio Death Addera. Njegov potomak, Gillius Rockhead, kao i naslednici Tyris Flare i Ax-Battlera (iz originalnog GA-a), amazonka Milan i varvarin Kain Blade, okupljaju se, uz sedam drugih ratnika (od majušne divljakuše Jamm do čoveka-biljke Greena) da bi se ponovo suprotstavili vaskrslom "Guji", a potom i fizičkoj manifestaciji Sekire, džinu u zlatnom oklopu. The Duel se odlikuje prelepim crtežom likova, ni previše američki, ni previše japanski stilizovanim, negde na zlatnoj sredini koja, u sklopu sa pozadinskom muzikom i zvučnim efektima, odaje utisak kakvog sword & sorcery crtaća. Ako se na to dodaju relativno jednostavne kontrole, pa samim tim i lako izvođenje poteza (uz malo onih koje izazivaju nervozu posle X neuspelih pokušaja), GA: The Duel spada u red solidnih old-school fajterki, neopravdano zaboravljenih.

~Savage Warriors (1995)~
razvijač: Atreid Concept SA
platforma: PC (MS-DOS)


Uprkos činjenici da personalni računari nisu omiljena platforma proizvođača i većine igrača/ljubitelja fele o kojoj se ovde radi (dok lično tastaturu smatram "udobnijom" od gamepada), u prošlosti se neretko dešavalo da za PC budu portovani popularniji naslovi (trend je nedavno oživljen četvrtim SF-om i fantazmagoričnom BlazBlue: Calamity Trigger), ali i da se pojave PC-eksluzive, kao što je Savage Warriors.


Slično serijalu World Heroes, deset boraca (+4 skrivena, dostupna putem varanja) sa svih strana sveta i iz različitih vremenskih perioda (staroegipćanka Neftis, gladijator Carceres, štićenica Šaolina Zia i indijanac Tecumseh, između ostalih), dovedeno je na turnir u organizaciji demona zvanog Master, ne bi li ovaj otkrio ko će od njih steći pravo da mu se suprotstavi i (pokuša da) preuzme titulu gospodara. Primamljiv kratkometražni intro, animiran tradicionalnom tehnikom, zamenjuje statične ekrane (od kojih su nekad čak i najbolje igre patile), a jedinstvena i umesto sprajtova primenjena "3D Bio-Motion" tehnologija čini pokrete likova realističnijim i tečnijim. Ručno ilustrovani specijalni potezi, živopisno oslikani nivoi i mapa za njihov odabir i dan-danas uspevaju da impresioniraju neporecivom artističnošću, a prati ih odličan rock soundtrack, sa ponekom mračnom ambijentalnom trakom. Jedan udarac rukom i jedan nogom u velikoj meri pojednostavljuju sistem borbe, a upotpunjuju ga interakcija sa pozadinama (veranje po konzolama i kukama) i mogućnost ispuštanja/izbijanja oružja.

~Tough Guy (1995)~
razvijač: Panda Entertainment
platforma: PC (MS-DOS)


Treća i poslednja borilačka igra tajvanskog Panda Entertainmenta napušta period Tri Kraljevstva (obrađivan u Sango Fighter i Sango Fighter 2), te se približava sadašnjosti, tj. SF-u, ne samo u standardnom broju likova (8+3 glavonje i misteriozni izazivač), nego i u pogledu čitave postavke. Uvodna špica asocira na onu iz Super SF II Turbo, svaki karakter koristi sopstvenu veštinu (s tim što su uvedeni do tada neeksploatisani stilovi) i povezan je (stereotipno) sa određenom državom. Primera radi, iz Rumunije dolazi gimnastičarka Madiesha, iz SAD-a gruba i militantna Sheana (ženska verzija Guilea), a Rusija opet šalje rvača (Stan, što je verovatno skraćeno od Stanislav), mada ima i iznenađenja - tajlandski bokser i gitarista heavy metal benda, Gerdon. Sa druge strane, malo se i preterivalo u predrasudama, pa će vas u Nemačkoj sačekati nacista u kaputu, Wacker, koji na vas šalje kukaste krstove (!).


Kontrole su jednostavnije od uobičajenih, a na raspolaganju vam je 5-6 specijalnih moći po borcu (što je iznad SF proseka). Držanjem dva udarca jednake jačine (recimo, weak punch+weak kick) puni se "power gauge", za oslobađanje razornog super napada, ali ste pritom prepušteni (ne)milosti protivnika. Vizualizacija je elegantnija od one u najstarijim iteracijama SF-a, ali manjak frejmova u animaciji donekle narušava privlačan crtež, dok SoundFX i melodije posle igranja dugo odzvanjaju u ušima. Prisutna je i fino dozirana količina humora - u Sheaninoj frizuri (sa strane joj je glava obrijana u obliku Snoopya :)) i bonusu "Tough Battle" (tj. story) moda, gde se sa još dva ("super deformed") takmaca nadmećete u halapljivom gutanju špageta.

~Xenophage: Alien Bloodsport (1995)~
razvijač: Argo Games
platforma: PC (MS-DOS)


Jedina tabačina Argo Gamesa, iza koje Apogee Software/3D Realms (Comander Keen, Duke Nukem) stoji kao izdavač, izvedena je u duhu ondašnje MK-manije, pa vas očekuju litri i litri crvene, zelene i žute krvi (koju možete isključiti, ali zašto kad je ovako sočnije?) i "fatality" završeci, u kojima žrtva ostaje obezglavljena (Meat!).


Poigravajući se idejom o vanzemaljskim otmicama, stalno obrađivanoj u američkoj kinematografiji, autori dovode crvenokosu Selenu (poslovnu ženu) i Nicka (drvoseču), na intergalaktički okršaj, gde će se ovo dvoje susresti sa još šestoro bizarnih vanzemaljaca, imenovanih prema fizičkim karakteristikama (Mouth, Toad, Bat, Spike, Worm, Squid), a zatim i sa dvojicom nemilosrdnih bossova, Parasiteom i Championom koji se na kraju transformiše u kentaurolikog Grand Championa "od koga je čast biti poražen". Zarobljenici se bore u hologramskim simulacijama prirodnih staništa, a kazna za neuspeh je (naratorovim rečima) "automatsko oduzimanje prava na razmožavanje i život". Od konkurencije Xenophage se izdvaja Super VGA grafikom, golemim renderovanim likovima i detaljnim lokacijama, što za DOS nije bila mala stvar, ali i verodostojnim ambijentalnim zvucima, koji prožimaju muziku - vodopad nadomak Nickove brvnare je odličan pokazatelj kvaliteta zvučnog dizajna. Igrivost, iako u zaleđini prezentacije, nije za potcenjivanje - ako se zanemare mane (i, eventualno, ukucaju kodovi koji proizvode interesantne efekte) tuđinski krvavi sport je poprilično zabavan. Od 2006. etiketiran je kao "freeware", pa je na oficijelnom sajtu raspoloživ za download.

~Mutant DNA (1996)~
razvijač: Yeounwoo Soft
platforma: PC (MS-DOS)


Mutant DNA bi se mogla smatrati iskupljenjem Yeounwoo Softa za traljavu Cheon Ha Moo Jeok (천하무적), u kojoj je bilo nemoguće pronaći iole upotrebljiv potez, osim onih ograničenih tasterima za pravce i samo jedinim atakom (za razliku od Ultimate Body Blows, gde je identično podešavanje donosilo daleko zanimljivije rezultate).


Nalik Iremovoj Perfect Soldiers (aka Superior Soldiers) ili Sunsoftovoj Galaxy Fight, ova igra vas stavlja u ulogu stanovnika Sunčevog sistema (protiv svih ostalih, naravno), vodeći vas, brzinom svetlosti, u šetnju planetama (i prirodnom satelitu) istog. Pomalo retro čak i za '96-u, sa šmekom superherojskih crtanih filmova osamdesetih, simpatična Mutant DNA ipak pripada vrhu liste malobrojnih korejskih tepačina, uz The Eye of Typhoon i trodimenzionalnu HeartBreakers Advanced, naročito u očima neizlečivih nostalgičara. Pošto je (suprotno Xenophageu) nasilje svedeno (bezazleno), a paleta boja vedra, bezbedna je i za mlađe naraštaje. Značajnija zamerka mogla bi se uputiti nepromenljivim tasterima za udaranje. Meniji su na engleskom, tako da nema problema pri snalaženju, ali su zato slapstick završnice (u kojima saznajemo šta se dogodilo sa "mutantima") na maternjem jeziku - ništa strašno, budući da ovaj žanr ne obiluje intelektualnim narativom.

~Pray for Death (1996)~
razvijač: LightShock Software
platforma: PC (MS-DOS)


Videvši da je Rare nezainteresovan za PC tržište, momci iz LightShock Softwarea (ljubitelji dela H.P. Lovecrafta) kreiraju, može se slobodno reći, MS-DOSovski Killer Instinct, mračniji, zlokobniji i subverzivniji od onog za arkadnu mašinu i prožet crnim humorom, najčešće izraženim kroz replike Grim Reapera, glavom i (koščatom) bradom. Dakle, iz najobičnije dokolice, Death odlučuje da prizove deset istorijskih i legendarnih ličnosti/bogova/demona/robota i pruži im šansu za uskrsnućem, ukoliko im pođe za rukom (nogom, kandžama i krilima) da poraze njega i sub-bossa, jezivo drhteće stvorenje (Pain), koje se sprema da vas uništi u (beloj) sobi za mučenje.


U (fiktivnom) ringu (svemirski brod, unutrašnjost piramide, dođo, pakao...), između ostalih, sukobljavaju se ženski anđeo Uriel (iz čijih leđa izrastaju krila od sablji), Anubi (egipatsko božanstvo sa glavom šakala), Jan Fun (Bruce Lee), Pantera ("techno-ubica", bivša i poludela rock zvezda) i jedini igrivi Cthulhu na svetu (koji, očekivano, komunicira izmišljenim jezikom iz Lovecraftovog mitosa). Izvođenje dugih comboa (do 40 udaraca, maksimalno) i combo-breakera je uprošćeno (ne i manje atraktivno) u odnosu na KI, dok u audio-vizuelnoj prezentaciji PfD ne zaostaje za izvorom inspiracije. Pozajmljivanje se ogleda i u blagim, često duhovitim smrtonosnim potezima, pa tako Astarothov sluga Murgan ubija pokazujući lice (naličje?) Groucha Marxa, a  Pantera, uz džinovske zvučnike, svira ubitačne rifove. Brojni modovi (story, versus, tag-team, tournament...) i kodovi (šašava skrivena igra, otključavanje Paina i Deatha, efekat podvodne borbe...) za koju nijansu menjaju gameplay. Originalnost nije jača strana Molitve za smrt, ali je, svejedno, dokaz da i kopije ponekad imaju šta da (po)kažu.

~Theatre of Pain (1997)~
razvijač: Mirage Technologies (Multimedia) Ltd.
platforma: PC (MS-DOS/Windows 95/98)


Prvo što će vam Google ponuditi, ako otkucate "theatre of pain" jeste treći album benda Mötley Crüe i tek onda kada pređete na drugu stranu izlistanih rezultata ili dodate "game" u pretragu, naići ćete na treću (kakva slučajnost!) i poslednju borilačku igru Mirage Technologies, koja je istovremeno i labudova pesma ove kompanije. Njihov debi na ovde razmatranom polju bila je pompezno najavljivana Rise of the Robots, da bi se, po njenom izlasku, ispostavilo kako, osim velelepne grafike u visokoj rezoluciji i muzike Briana Maya nema bogzna šta da pruži. 1996-e, nepokolebani poluuspehom RotR-a i vođeni inatom, programeri su odane fanove častili superiornijim nastavkom Rise 2: Resurrection, oblačeći simbiozu SF-a i MK-a u metalizirano ruho pirsovano sitnim inovacijama.


Primenjujući endžin Robotskog ustanka, hrabri Britanci prave još jednu prerenderovanu tabačinu, ovaj put sa ljudskim i antropomorfnim likovima (njih 8 dostupnih + 4 "otključavajuća"), čija imena pretežno imaju korene u starorimskoj mitologiji i istoriji. Naoružani mačevima (Lemure, Janus, Lictor), bodljikavim lancima (Caligula), maljem (Spartacus), sekirom (Vulcan), trozupcem (Optimus), bodežima (Nemesis) ili goloruki (Styx, Damnatio, Hormazd, Nanotaur), okupljaju se na klasično odmeravanje snaga, željni prolivanja crvene tečnosti. Odlikuju se groteskno preuveličanom muskulaturom i mračnim bojama koje, uz duboke senke, ispunjavaju i pozornice gde se odigrava surova predstava. Stroga arhitektura lokacija podseća na antičke građevine, sa izuzetkom Janusovog doma, ograđenog čeličnom rešetkom i ogromnim visećim ogledalom, Caligulinog sirotinjskog kvarta s neonskim reklamama i moderno opremljene laboratorije u kojoj su sigurno rođeni mačkoliki Hormazd i pogrbljeni stvor Damnatio. Mesto energetskih barova zauzimaju sečiva koja se natapaju krvlju. Brutalno odsečni, čudni i drski epilozi ukazuju na sveprisutni antagonizam antiheroja Pozorišta Bola. Najjači adut ToP-a je turobna, teška atmosfera. Šest udaraca (3 x slash/punch + 3 x kick), lančani komboi, blokiranje napada i u vazduhu, lako pamtljivi specijalni potezi, neodbranjivi i super napadi ukratko opisuju sistem. Sve u svemu, nepravedno zapostavljen raritet.

~Daraku Tenshi (1998)~
razvijač: Psikyo & Steel Hearts
platforma: arkadna mašina


Psikyo se baš i nije proslavio fajterskim debijem (Battle K-Road), ali je zato u produkciji zbrzan Daraku Tenshi stekao skoro kultni status. Nedovršenost Palih Anđela se ispoljava kroz izostanak combo-countera, epiloga i prisustvo sprajtova četiri začeta lika, otkrivenih u ROM-u za popularni MAME emulator. Nekoliko ljudi iz razvojnog tima se, nakon objavljivanja igre, "preselilo" u SNK, što se primećuje u upadljivoj sličnosti K'-a (KoF '99) i Coola (DT) ili Maxime (KoF '99) i Harrya Nessa (DT).


Gotski intoniran, DT je blizak PfD-u i ToP-u, ali nastoji da sačuva realizam (sa pritajenim naučno-fantastičnim elementima), odbacujući magične projektile i time se fokusirajući na ofanzivno pesničenje koje je, iako sporije od onog u SF-u, dovoljno dinamično. Promena stava (misli se na "stance") omogućava dodatne poteze i kombinovanje sa setom ostalih. U mrgodnoj distopiji obračunava se desetak (briljantno animiranih, krupno-sprajtovanih) otpadnika, oko kojih je sve crno, braonkasto, maslinastozeleno i tamnoplavo. Napušteni zatvor, zagušljivi bircuz, slabo osvetljen ćorsokak, groblje usled pljuska, otpad... Autori su se svojski potrudili da svako od ovih mesta ostavi snažan utisak crvljive budućnosti. Posebno se izdvaja sletište sa zapaljenim helikopterom, odnosno svetlosni efekti hipnotišuće rasplamsale vatre. Što se dizajna boraca tiče, svakako treba spomenuti prljavog sredovečnog karatistu Toraoa Onigawaru, oko čije glave se vrte mušice, bucmastog i frankenštajnolikog Taroa, vranom kožom i perjem optočenog Coola i vrlo ženstvenog transvestita Yuirena (čisto kontroverze radi). Potonji okršaj je sa pravim pravcatim mafijaškim gazdom - jakuzom sa katanom, Carlosom.

~Slap Happy Rhythm Busters (2000)~
razvijač: Polygon Magic
platforma: Sony Playstation

Techno đuskanje i tabanje! Na razigranoj površini, Slap Happy Rhythm Busters liči na sve druge tepačine (propuštene, doduše, kroz veseli ekscentrično-asimetrični filter, čineći da čak i Guilty Gear čudaci izgledaju normalno), a zapravo je eksperimentalni sudar ritmičke i borilačke igre, što posle aktiviranja "beat combo"-a postaje više nego jasno. Pritiskom na odgovarajući taster (pošto ste napunili super bar do maksimuma i svetlećeg slova "B"), ekran se menja i potrebno je da pratite direkcije, nanoseći (u ritmu) što veću štetu životnoj energiji protivnika. Ukoliko to učinite na kraju pobedničke runde, bićete počašćeni luckastim "Fever" završetkom (bez subotnje večeri i Travolte). Za vežbanje je obezbeđen DJ Practice mod.


Ma koliko ovakav koncept delovao nezgrapno i ma koliko vam pomenuti muzički pravac bio mrzak, SHRB je smela, uspela i još uvek jedinstvena mešavina raznorodnih i naizgled nespojivih žanrova. Dvadesetak "mangastih" cel-shaded otkačenjaka (Chun-Li wannabe Mia, đubretar Trash, taksista-panker Oreg, trolasti Baron-Volt i drugi) mlate se na podjednako blesavim lokacijama, dok (nevidljivi) DJ-evi (Japan's Best of) rade ono za šta su plaćeni, a njihov "stage-name" i naslov pesme prikazani su prilikom selekcije nivoa. Iako je ovaj malo poznat dragulj nastao u zemlji izlazećeg sunca, sve opcije i stripovi (na ekranu za učitavanje u arcade modu) su na engleskom jeziku, pa je snalaženje dosta olakšano.

~Martial Masters (2001)~
razvijač: IGS
platforma: arkadna mašina

Martial Masters je kratak odgovor na dugačko pitanje: Šta biste dobili kada biste neki stari hongkonški film projektovali na video igru i upeglali je toliko da se opasno približi najkonkurentnijim (Capcomovim ili SNK-ovim) prethodnicima? Tajvanski IGSovci su, od Alien Challangea, The Killing Bladea i beat 'em up-ova Oriental Legend i Knights of Valour do ovog bisera značajno uznapredovali, stvorivši svoj magnum opus.


13 boraca (uključujući i skrivene) kršteno je prema stilovima kung fua kojima vladaju - Red Snake, Crane, Monkey Boy, Tiger, Scorpion... Dizajnom (sa orijentalnim, istorijskim predznakom) podsećaju na SF Alpha, pri čemu je vrhunski kvalitet animacije "preuzet" od SF III serijala. Pokreti njihovih ekstremiteta, koji za sobom povlače i talasanje nošnje, raspamećujuće su fluidni za 2D tuču (Drunk Master je savršen indikator). Milozvučne tradicionalne melodije Dalekog Istoka, upečatljivi uzvici i zvučni efekti doprinose potpunom i dopadljivom wuxia doživljaju. Pored ustaljenih bacanja, kratkih direkata, aperkata, šutova, specijalnih i hyper napada, raspolažete i "pursuit"-om (nad suparnikom prikovanim za zemlju) i vrlo korisnom "body split" tehnikom (bukvalno odvajanje duha od tela), za prolongiranje komboa. A kako kontrole uvek "uzvraćaju na poziv", užitak je zagarantovan.

~The Rumble Fish (2004)~
razvijač: Dimps
platforma: arkadna mašina, Sony Playstation 2 (2005)

Sa istoimenom Copolinom dramom iz 1983. i južnokorejskim rock bendom ova igra nema apsolutno nikakvih dodirnih tačaka, a svako će se složiti da naziv izaziva zabunu. Međutim, nije u pitanju gruvanje riba (eto sulude ideje - "Underwater Fight!" XD), već sasvim pristojna (štaviše, natprosečna) tepačina (ljudskih likova), oplemenjena raznolikim tweakovima.


Ako bi mehaniku borbe trebalo opisati dvema rečima, onda bi one bile - praktična i taktična. Obilje ranije razrađenih elemenata (juriš, povlačenje, pariranje, blokiranje, komboi u vazduhu, counter, cancel, recovery itd.) implementirani su tako da sistem bude temeljit, a zatim dopunjeni "jolt" i "advanced" atakom, koji služe za kreiranje dužih i "custom" niza udaraca. "Super arts meter" je podeljen na "offensive" i "defensive" (pa svakom odgovara jedan napad), a kada se oba zasite, dostupan vam je "critical art" koji vas može izvući iz čupave situacije i naneti ozbiljnu štetu protivniku. RF uvodi S.M.A. (Smooth Model Animation System) - "segmentiranu" animaciju koja dopušta oštećenje odeće (s tim što se ne ide u perverznu krajnost, kao u hentai boleštijama Battle Slave Fantasia i Strip Fighter). Pažljivo uklopljeni u futurističke 3D pozadine i obučeni u jednostavne, savremene kostime koji ponešto govore o njihovoj ličnosti, 9 (+1) boraca se lagano urezuje u pamćenje. Variraju od brzih (Garnet, Aran), preko onih koji ne biraju sredstva za pobedu (Viren), do krupnih i sporih rvačkih tipova (Orville). U pogledu muzike i zvukova, RF je živahna poput new-school animea. Paralelno sa PS2 portom prvog (često označenog kao RF 1.5), 2005. se pojavio i drugi deo, sa ukupno 16 kavgadžija i jedino su Japanci bili te sreće da ga probaju.

~Mythic Blades (2005)~
razvijač: Vermillion Entertainment
platforma: PC (Windows 98/2000/ME/XP)

Nešto je trulo na planini Olimp. Bog rata, Ares, nije zadovoljan Zevsovom vladavinom, te ga izaziva na dvoboj, a kako to obično biva sa starogrčkim božanstvima, bitka se prenosi na njihove marionete, ljude i čudovišta. Persej, Odisej, Atalanta, Jason, Meduza, Minotaur, Hipolita, Sfinga, Polifem i Hidra moraće da udovolje gospodarima sudbine i jedni drugima proliju koju kap krvi, sečivima koje je iskovao niko drugi do Hefest. U tome im se pridružuju nezastiti Ares i suđaja Atropos, a posredno i ostali stanovnici Panteona.


Uzmemo li u obzir činjenicu da je nezavisnoj kompaniji Vermillion ovo bio prvi i (nažalost) poslednji projekat, sproveden sa daleko skromnijim sredstvima od, recimo, Namcovog SoulCalibura, zanimljiv koncept eksploatacije starogrčke mitologije izveden je uspešno. (Zamerka koju upućuje kritičar sa worthplaying.com, o nepromenljivosti facijalnih ekspresija, jednaka je preterivanju.) Prelepi 3D modeli nosilaca legendi umetnuti su u 2D kalup, zajedno sa raskošno teksturisanim lokacijama drevne Helade. Impresivni svetlosni efekti (posebno sjaj oklopa, šlemova, štitova i mačeva), vidljive rane i verno dočarane vremenske prilike takođe imaju veliki udeo u ovom niskobudžetnom slatkišu za oko (sa edukativnom ulogom). Stripovski artwork krasi prolog, epiloge i božansku intervenciju tokom hypera (Zevsovi gromovi, Posejdonov talas, Artemidine strele...), a eterična, svečana muzička pratnja dočarava bajkovitu atmosferu. Uprkos plitkom gejmpleju, u poređenju sa igrama kojima je inspirisana, Mythic Blades će prijati početnicima, ali i naprednijim igračima koji bi da mirnim putem kanališu frustraciju.

~Akatsuki Blitzkampf (2007)~
razvijač: Subtle Style

platforma: PC (Windows 2000/XP)

Akatsuki Shisei Ichigō (2003), ograničen na petoro izazivača, za Subtle Style je predstavljao probu za ono što će 2007. biti uobličeno kao Akatsuki Blitzkampf. U izmišljenoj "germanizovanoj" budućnosti (koja deluje kao da Nemačka i Japan nisu izgubili u II svetskom ratu) vodi se borba oko Blitz-Enginea, u koju su uključeni oficiri (i ostareli hirurg-samuraj) carske i fašističke vojske, tajno udruženje veštica (Gesellschaft), međunarodna mafija (Black Hand), špijuni, elektronski tenk i časna sestra sa pištoljima, majstor(ka) Ranbasa (nalik Gun Kati iz Wimmerovog Equilibriuma).


Distopičnoj postavci i namrgođenim fajterima savršeno pristaje minimalistička, oštra, svirepa estetika, bliska propagandnim posterima ruskog konstruktivizma. Njenu sumornost i suvoparnost hladnih pozadina razbijaju pomahnitali, psihodelični specijalni efekti, koji će možda zasmetati gejmerima nenaviknutim na "flashy" prezentaciju. U tag-teamu (koji redefiniše pojam "zabava"), gde se 1na1 transformiše u 1na3 ili 2na2, bleskovi umeju da zamaskiraju akciju, ali ako ste usaglašeni sa partnerom u savladavanju para veštačke inteligencije, neće biti problema - posle uvežbavanja, combo counter će dostići i trocifrene vrednosti (!). Pored ovog moda, ponuđeni su standardni arcade (story), versus, survival, practice i uveden tzv. Sugoroku, u okviru koga "bacate" kocku i, kao u društvenoj igri, prelazite polja, ispunjavajući zadatke promenljive težine. Tu je i poslednjih godina cenjeni "online play" za one koji nikako ne shvataju da je draž i suština borilačkih igara u tome da ih igrate sa prijateljem koji sedi do vas (a ne negde preko okeana). Po svojoj mehanici, AB je na granici između savremenih, dōjin naslova kojima i sama pripada (Melty Blood, BigBang Beat: 1st Impression, Eternal Fighter Zero...) i neprevaziđenih veterana, kao što su SF i KoF. 2008. godine, u japanskim arkadama se pojavila nadograđena verzija Akatsuki Blitzkampf: Ausf. Achse, a ovog leta i nastavak, En-Eins Perfektewelt, o čijem se eventualnom PC portu još uvek ćuti.

~Capoeira Fighter 3: Ultimate World Tournament (2007)~
razvijač: Spiritonin
platforma: PC (Windows 2000/XP/Vista)

Umetnost dizajniranja i programiranja u flash-u. Zaista, ako neka shockwave-igra zaslužuje ovakav opis, onda je to Capoeira Fighter 3. Gotovo svaki njen aspekt (isključujući, posle dužeg slušanja, monotonu, ali razumljivo umetnutu, capoeira muzku) doveden je do vrhunca. Prizivajući zlatno doba virtualnih tuča, CF3 kombinuje gejmplej SF-a i Tekkena sa visokom vrednošću ponovnog igranja.


Iako su se autori usredsredili na jednu borilačku veštinu, kapoeristi se međusobno poprilično razlikuju, ne samo po (cel-shaded) pojavnosti, već i snazi, brzini, normalnim potezima i specijalnim manevrima. Da stvari budu interesantnije, na turnir su pozvani momci i devojke koji se bave boksom, karateom (Jimmy Zappa, imitacija Johnnya Lawrencea iz Karate Kida), tajlandskim kikboksom, brejkdensom,  tekvondoom i raznovrsnim formama kung fua, čineći spisak od 14 tabadžija dužim za 15. Gostujući "Altarišani", Saryn i Arubim, glavni su junaci naučnofantastičnog  beat 'em up-a Guardians of Altarris, takođe proizvedenog u Spiritoninu. Jedinstven, logičan i razrađen kombo-sistem pruža obilje mogućnosti, kako ekspertima, tako i početnicima koji će postupkom "udri-po-tasterima" dobiti zadovoljavajuće rezultate, ali oprez - zanesete li se u "kombovanju", ispraznićete "stamina bar", pametno uveden zarad balansiranja. U story (tj. arcade) modu, dodeljen vam je partner, sa kojim ćete tokom rundi moći da se zamenite (korisno kada vam uvene "izdržljivost"), a negde pri kraju i da ga zamenite drugim likom, što utiče na krajnji ishod priče.

~2D Fighter Maker 2000~
razvijač: Enterbrain/razni
platforma: PC (Windows 98/2000/ME/XP/Vista)

2D Fighter Maker 2000 (u originalu: 2D格闘ツクール2nd / 2D Kakutou Tsukuru 2nd Round) je, kao što mu ime kaže, endžin koji omogućava pravljenje hardverski nezahtevnih 2D borilačkih igara u kućnim uslovima, čak i laicima sa malo predznanja o programiranju, pa je zato dosta sličan M.U.G.E.N.-u, rasprostranjenijem među zapadnjacima i uprošećenijem za upotrebu. A ako je suditi po teško prebrojivoj gomili "dōjinki" zasnovanih na njemu, 2DFM je pravi hit u Japanu, uprkos najvećoj mani, dostupnosti isključivo 3 moda - arcade (story), versus i team fight. Međutim, nekoliko FM izdanaka se izdvaja od sabraće i po kvalitetu uspeva da podražava, a ponekad i prevaziđe komercijalna ostvarenja. Da biste ih startovali, biće vam potrebna instalacija japanskih fontova i primena alatke "Microsoft Applocale" ili, što je sigurnija varijanta, prebacivanje na japanski kao jezik za "non-unicode" programe u okviru "Regional and Language Options". Većina je besplatna i mogu se preuzeti sa oficijelnih sajtova.

Rising Eclipse je u WIP fazi dve-tri godine unazad, ali poslednji "trial" (1.83) demonstrira ogroman potencijal. "Reditelj" Hiryoh Yuhki je (sam samcit!) osmislio i ručno isrctao sprajtove petoro sjajnih likova i šest za oko slasnih pozadina (dve su date u "dnevnoj" i "noćnoj" varijanti) u KoF stilu, sa više nego solidnom i relativno kompleksnom mehanikom. Garia, vagabund s mačem, vatrena Fleiria, zombifikovani Ineth, ledeni Breil i misteriozni Seig su toliko uravnoteženi, da bi u konačnoj verziji trebalo vrlo malo tvikovati da Eklipsa bude potpuna. Na "character selection" ekranu postoje još 3 slobodna slota, a za sada je najavljena Chelsea Rottingham, simpatična mađioničarka koja će se verovatno pojaviti u sledećem upgrade-u.


Axel City i spin-off Thien-Ron: Axel City Gaiden (čiji idejni tvorac je Project Atsuki na čelu sa Atsukiem Koitabashiem) u svojoj vizualizaciji su inspirisani kultnim animeom Hokuto no Ken, dok u pogledu sistema borbe uglavnom pozajmljuju od SF-a (s tim što su više "juggle-friendly"). Prijatan osećaj nostalgije uvlači se pod kožu paralelno sa uvodom, a intenzivira u toku samih okršaja, delom zahvaljujući namerno grubim, skicuoznim linijama i svedenom animacijom. Pripadnici jačeg pola su, kao što se da pretpostaviti, iscrtani sa naglašenom muskulaturom, ostavljajući lepšem polu, najblaže rečeno, sočne (i delimično pokrivene) obline. Velika pažnja posvećena je međuscenama i epilozima, obogaćenim profesionalno odglumljenim (i ispisanim) dijalozima, koje će, nažalost, razumeti jedino poznavaoci japanskog.


Vanguard Princess se prošlog leta pojavila maltene niotkuda, postavivši novi standard dōjin igrama. Tomoaki Sugeno (Suge9), bivši službenik Capcoma, proveo je 3 godine na ovom projektu, maksimalno iscrpljujući resurse 2DFM-a i (skoro) samostalno (nalik Yuhkiu) udahnuo život svojim junakinjama (pomoć mu ustupaju "nash music library" i seiyūi). Valja dodati da je, i pre njegove "no boys allowed" tabačine, bilo dovoljno istorodnih primera, pa je bezbedno konstatovati kako je u pitanju čist fetiš Japanaca - Mikyaku Impact, Burning Angels, Parotte Fighter!! Special Heroes Dynamite (blesavog li naziva!), Crimson Alive: Extreme Encounter (odlična!)... Ono što živahnu VP izdvaja od njenih MOE & loli prethodnica jeste istančaniji pristup i u programiranju i u dizajniranju, tako da morate priznati (koliko god vam spomenute kategorije bile odbojne) da je finalni proizvod lekcija za sve zaposlene u igračkoj industriji (a da ne spominjemo faktor "besplatno"). 10 preslatkih curica u mini-suknjicama i 4 još slađe asistentkinje nisu tu samo kao isprazni fan-service, o čemu svedoče responsivne (nu-school) kontrole i dobro podmazan (old-school) mehanizam koji pokreće tuču.


Bilo bi nezahvalno do u najsitnije detalje navoditi sve prednosti i nedostatke ovih opskurnih elektronskih zabavljačica, jer njih petnaestak jedva da nastanjuju deseti deo prostranog carstva, izgrađivanog preko 20 godina. Cilj "alternativnog vodiča" je tek da zagolica maštu... (Pošto su MS-DOS naslovi "napušteni" i od matičnih kompanija, mogu se "iskopati" na abandonware okupljalištima širom mreže i startovati u aplikaciji DOSBox, a arkadni i konzolni su putem ROMova igrivi u odgovarajućim emulatorima.)

2 comments:

  1. Hvala. :)
    Mada, moram da priznam da me je tekst malo namučio, s obzirom da nikad ovoliko opširno nisam pisao o video igrama. Ima tu još dosta materijala, ali za sada mislim da je i ovo dovoljno. :)

    ReplyDelete