5 Jun 2010

Mōryō no Hako (Ryosuke Nakamura, 2008)

"Attaining happiness is quite simple. All you have to do is cast away your humanity."

Zasnovan na istoimenom romanu iz 1995-e, književnika Natsuhika Kyōgokua, Mōryō no Hako (u najpribližnijem prevodu, "kutija duhova") spada u red onih animea koji već od samog početka, poput pauka, oko gledaoca pletu gustu, lepljivu mrežu, ne dozvoljavajući mu da se iz iste iskobelja tek tako. A kada mu konačno pođe za rukom da pokida teške, onesposobljavajuće niti, ostaje bar jedna, nevidljiva, zauvek netaknuta... 


Priča počinje in medias res, sa živom glavom devojke u cvećem ukrašenoj kutiji, da bi postepeno prerasla u yuri dramu, a zatim u višeslojnu detektivsku misteriju, začinjenu istočnjačkim okultizmom, odnosno suptilno-uznemirujućim horor elementima. Krećući se neuobičajenim putanjama, i prevazilazeći okvire klasičnih "pronađi ubicu" trilera za jednokratnu upotrebu, Nakamura se, u naraciji, oslanja na duge dijaloge koji, negde oko polovine, dostižu vrhunac. 


Obilje retrospektivnih scena, obimna objašnjenja koja (možda) deluju  monotono i neretki uplivi košmarno-nadrealnih vizija, u intrigantnoj završnici dolaze na svoje mesto, ostavljajući dovoljno prostora za razmišljanje, uprkos ponuđenim rešenjima. Ogromna zasluga za adaptirani scenario pripada Sadayukiju Muraiju, iza koga stoje ostvarenja kao što su filozofski nastrojen Reign: The Conqueror, dementni Boogiepop Phantom, duhovita drama Millenium Actress (u saradnji sa Satoshiem Konom) i depresivno-gotski Gilgamesh. Pored ovakvog scenariste, Nakamuri sigurno nije bilo teško da po prvi put prihvati rediteljsku palicu.


Mōryō no Hako se može pohvaliti ne samo kvantitetom, nego i kvalitetom likova. Iako im nije ostavljeno dovoljno prostora (ipak je sve trebalo smestiti u 13 epizoda), svako od njih je, počev od  tragičnih junakinja Kanako i Yoriko, preko nadri-stručnjaka, pisaca i detektiva, do onmjođija Kyōgokudōa (koji visprenošću i britkim umom zasenjuje i Holmesa i Poirota), iznenađujuće dobro okarakterisan. Ono natprirodno  u "kutiji" poslužilo je kao alat u istraživanju ljudske (poremećene, demonizovane) psihe, pa ga ne treba uzimati zdravo za gotovo.


Dizajnom koji odiše vitkošću i elegancijom, grupa mangaki CLAMP utiskuje karakterističan pečat, izgrađujući, uz pretežno tople boje i neupadljive instrumentale, melanholično-nostalgičnu atmosferu, prožetu tihom jezom. Nažalost, j-rock iz obeju špica (bend Nightmare), koliko god zvučao dobro, jednostavno ne stoji ovakvom serijalu i donekle narušava uspostavljeni poredak. 3D modeli automobila s početka 50-ih godina prošlog veka uklopljeni su skoro neprimetno, dok animacija sporadično ispoljava slabosti, verovatno zbog neravnomerne raspodele budžeta. Međutim, prelepim kadrovima i sjajnom umetničkom režijom Hidetoshija Kaneka (Texhnolyze, Shigurui), Madhouse se iskupljuje za sitne propuste.

Za ovako ozbiljan, inteligentan i kompleksan anime uvek će biti mesta na polici sa natpisom "obavezna lektira". Izvanrednim debijem i fascinantnim segmentom (Hashire, Melos!) u okviru omnibusa Aoi Bungaku, Ryosuke Nakamura se predstavlja kao reditelj koji mnogo obećava. Da li će obećanja biti ispunjena narednim njegovim projektima, ostaje da se vidi.

No comments:

Post a Comment