29 Sep 2010

Spiste horisonter (Wilhelm Freddie & Jørgen Roos, 1950)

Ruka sa istetoviranim rakom i suncem opisuje 2 kruga oko trougla. Vekna hleba (Dalí?) i dva muškarca (u jednostavnim, isposničkim kostimima) iz leđa obnažene žene kusaju nešto što podseća na proključali džem od šljiva. "En film om kærligheden og dens tilintetgørelse i den fuldkomne lykke" (Film o ljubavi i njenom razaranju u savršenoj sreći), kako autori najavljuju ovo kratkometražno čudo iz Danske, uz svoj sadržaj sugeriše da je značenje bizarnih, ali konstantno opčinjavajućih crno-belih slika najverovatnije ukorenjeno u muško-ženskim odnosima (ili možda u ritualnoj proslavi plodnosti lepšeg pola?). Kao što je to običaj u najboljim (i najzagonetnijim) ostvarenjima nadrealizma (ovde je osetan snažan uticaj ranih radova Luisa Buñuela (Un Chien Andalou) i Jeana Cocteaua (Le sang d'un poète)), kroz čudnovatu jukstapoziciju naizgled nesrodnih audio-vizuelnih elemenata, postignuta je snoviđajna atmosfera koja nadahnjujućom apstraktnošću prkosi racionalnom artikulisanju gledaočevih razmišljanja. Uprkos složenoj strukturi, Pojedeni horizonti su slasno otkrovenje...

No comments:

Post a Comment