Il mare (Giuseppe Patroni Griffi, 1963)

Impresivni, nepravedno zaboravljeni prvenac Đuzepea Patronija Grifija grabi gledaočevu pažnju već od samog početka. Poznati glumac (bravura Umberta Orsinija) stiže na ostrvo Kapri, koje čak i tokom zime odiše toplinom, ali i misterijom. Usred noći, na pustoj ulici susreće mladića (sjajan debi Dina Melea) koji se ne odvaja od flaše, a koga je prethodno spazio u jednom od praznih kafea. Iz obostrane privlačnosti rađa se nešto više od prijateljstva, ali onda se pojavljuje zavodljiva i naizgled bezbrižna raspuštenica (predivna Fransoa Prevo)...

Pravi razlog njihovog dolaska u turističko mesto van sezone možemo tek da pretpostavimo. Glumac dolazi da pobegne od slave/paparaca ili da se pripremi za novu ulogu, mada postoje indicije da ima i tajnu aferu. U potrazi za seksualnim identitetom, a verovatno i zbog nerazumevanja roditelja, adolescent beži od kuće. Mlada žena namerava da proda svoju vilu, ali i da pronađe utehu zbog propalog braka. Dokonost i usamljenost su niti koje ih povezuju u nestabilni romantični trougao.
 
Međutim, postavlja se pitanje da li oni uopšte žele da osete ljubav ili im je očaj miliji. Ne znamo da li ih je život mazio ili gazio, a igre koje igraju kao da ih još više otuđuju, otkrivajući kaprice koji ih čine zanimljivim, ako ne i simpatičnim. Čudan je način na koji komuniciraju, jer Grifijevi dijalozi neretko skreću u potpuno neočekivanom pravcu. Stiče se utisak da odsustvo posetilaca i sam gradić imaju magično dejstvo na pojedine postupke i akcije triju junaka (poput "ubistva" uličnog svirača).

Pod uticajem Antonionijeve Avanture, autor stvara ekscentričnu (anti?) egzistencijalističku (melo)dramu, koja deluje kao masivna nedostajuća karika između dva visoko cenjena ostvarenja francuskog novog talasa, Žil i Džim i Neobična banda. Obojena emotivnom sterilnošću i nemirnim duhom protagonista, ova melanholična i minimalistička ménage-à-trois šarada sa blagim erotskim nabojem rastegnuta je između spontanosti i prećutanih reči. Promišljena, elegantna i sigurna je Grifijeva režija, a važnost je pridata i najsitnijim detaljima, kao što je gašenje cigarete - tako su i najbanalnije radnje pretvorene u umetnički čin.

Precizne vizuelne kompozicije odraz su psihičkog stanja likova - svaki ugao kamere (Enio Guarneri) pažljivo je odmeren, a svi pokreti, pogledi i senke su smisleni i svrsishodni. Nemarno išaran zid postaje apstraktno platno, oličenje zamršene situacije - "predstave ljubavnika". A more i specifična arhitektura Kaprija idealna su scenografija. Niz nadahnutih kadrova je neprekidan, pa će se ljubitelji crno-bele fotografije osećati kao na vrhunskoj izložbi dok budu gledali film.

(Preporuka za "double feature" uz Vortex ili Hanare Banareni.)

Strangulation Regulation (3/3)

A pretentious pseudo-phantasy (page 3/3).

(click to enlarge)

page 1 / page 2

Strangulation Regulation (2/3)

A poisonous pseudo-phantasy (page 2/3).

(click to enlarge)

Strangulation Regulation (1/3) (18+)

A preposterous pseudo-phantasy (page 1/3).

(click to enlarge)

Sanctuary (Takashi Watanabe, 1996)

Dugometražna OVA Sanctuary druga je adaptacija istoimene mange, koju je napisao Šo Fumimura (Fist of the North Star), a ilustrovao Rjoiči Ikegami (Crying Freeman). Nastaje godinu dana nakon igrane verzije (u režiji izvesnog Jukija Fudžija), od koje je superiornija u gotovo svakom pogledu, ako izuzmemo prenaglašen mizogini stav.

Kriminalistička drama prati dvojicu dvadesetineštogodišnjaka, koji su preživeli genocid pod režimom Crvenih Kmeri u Kambodži, da bi se po povratku u Japan zakleli da će svoju rodnu zemlju promeniti iz korena. Jedan od njih stremi da postane član parlamenta, dok se drugi infiltrira u podzemlje - naizgled različiti svetovi, povezani sumnjivim putevima. Kako bi izgradili sopstveno svetilište, oni ne prezaju ni od čega.

Priča o neraskidivom prijateljstvu, koje je neretko stavljeno na probu, i stremljenju ka uspehu, prema makijavelističkim principima, moralno je ambivalentna i provokativna. Savremeno ljudsko društvo prikazano je kao trulo sve do same srži, a jakuze i političari kao podjednako gramzivi i podmukli. (Ovo verovatno i nije mnogo daleko od istine, ako je suditi po domaćim ekvivalentima.) Narativ je linearan, isprekidan sa nekoliko flešbekova, a Vatanabeova režija je solidna.

U crvljivom i nemilosrdnom okruženju, glavni junaci (Čijaki Asami i Akira Hodžo) ističu se kao najmanje iskvareni, čak vrlo simpatični, osvajajući vas svojom harizmom, odvažnošću, bistrinom i pribranošću. Hazarderski život koji vode zahteva ogromnu mentalnu snagu, a čini se da je oni poseduju. I nisu slučajno nacrtani tako da međusobno liče, budući da predstavljaju dve strane iste medalje.

Pošto tesan vremenski okvir nije dozvolio dublju karakterizaciju, velika pažnja posvećena je i fizionimiji ostalih likova, a dizajner Hidemi Kubo ostaje prilično veran izvornom materijalu. Bitna zamerka mogla bi se uputiti na nešto grublje crte lica protagonistkinja, ali i na tretman žena kao objekata muške žudnje. Jedino je ambicioznoj inspektorki Kjoko Išihari dodeljena značajna uloga, iako ni ona nije pošteđena golotinje. A šokantna je izjava Asamijevog "gazde" i liberalnog demokrate Šuičira Sakure u vezi sa njegovom kćerkom, premda dosta govori o njemu kao (ne)čoveku: "Kakve veze ima da li će je silovati jakuza ili ću je udati za idiotskog sina nekog tajkuna?"

Erotske scene deluju pomalo (s)eksploatativno, dok je nasilje svedeno na razumnu meru, što za animee nije tipično, ali je ovde u skladu sa realističnim pristupom u obradi teme i vizuelizaciji. Animacija je fina, ako uzmemo u obzir period nastanka i direct-to-video format, a muzička podloga, na talasima džeza, izvrsna, što važi i za glasovnu glumu. Kada se sve sabere i oduzme, Sanctuary zavređuje pažnju.

Bridgend (Jeppe Rønde, 2015)

 

S kim si, takav si, kaže naš narod. Ova izreka važi i za Saru (odlična Hana Marej), koja se sa ocem, policajcem Dejvom (Stiven Vodington), vraća u zabačeni rodni kraj, socijalizujući se sa grupom buntovnih tinejdžera. Bežanje sa časova, opijanje u šumi i na žurkama, kupanje bez kostima u hladnom jezeru i orgijanje pored logorske vatre, nakon rizičnog izazova na šinama, njihova je gotovo svakodnevna rutina. A kada neko od njih "ode na bolje mesto" sa omčom oko vrata, oni se okupljaju i iz sveg glasa urlaju njeno/njegovo ime...

U periodu 2007-2012 skoro osamdesetoro pretežno mladih ljudi iz oblasti Bridžend na jugu Velsa oduzelo je sebi život i još uvek nije otkriven pravi uzrok, budući da niko nije ostavio oproštajnu poruku. Šest godina istraživanja ovih incidenata poslužilo je danskom dokumentaristi Jepeu Rondeu kao osnova za njegov debitantski igrani film. Sumoran portret nekoć rudarske varoši reditelj oslikava preciznim i sigurnim potezima, iako priznaje da je i on nemoćan da pronađe odgovore na pitanja koja do dan-danas izjedaju meštane. Umesto izmišljanja rešenja zagonetke i upiranja prstom na potencijalnog, a možda nedužnog krivca, on otvara mogućnosti za različite interpretacije publike. Iracionalnost dominira.

Da li se radi o suicidnom paktu ili kultu, dokolici ili pritisku vršnjaka, nebrizi roditelja ili pogubnom uticaju medija i interneta? Jesu li mladići i devojke žrtve neke poremećene individue koja povlači konce iz senke ili zaista veruju da je smrt jedini izlaz? Koliki je uticaj Majke Prirode, ovde predstavljene kao zloćudni entitet, i postoji li nešto (natprirodno) što najslabije vuče ka ambisu? Prostor za nagađanja je velik, a psihički svet likova nepristupačan u istoj meri kao i njihovo okruženje.

Od prvog do poslednjeg kadra, Rondeovim filmom vlada osećaj beznađa, (pritajenog) ludila i klaustrofobije, odnosno depresivna atmosfera koju stvaraju neumoljivo sivo nebo i gusto pošumljene planine u izmaglici. Autor želi što vernije da prikaže karakter Bridženda, te se snimanje na lokaciji pokazalo kao pametan izbor. U finoj tmurnoj fotografiji Magnusa Jonka, koji maksimalno koristi dostupno osvetljenje, ogledaju se duboka melanholija i nedokučiva misterija, dok "opor" elektronski skor francuskog muzičara Mondkopfa dodatno naglašava neobičnost slučaja i opasnost adolescentskih "igara".

Harmony (Michael Arias & Takashi Nakamura, 2015)

"I lost all hope in the world and, at the same time,

learned how to live without hope."

(Tuan Kirie)

 (klikni za uvećanje teksta)