Valja se ponekad i opustiti...
~Yōma / Blood Reign: The Curse of Yoma (Takashi Anno, 1989)~
Tokom potrage za svojim nekadašnjim prijateljem, Marouom, nindža Hikage se suočava sa nekolicinom demona (Yōma), koji se bude zahvaljujući stalnim ratnim sukobima u feudalnom Japanu (XVI vek), a hrane ljudskom izopačenošću. Uz nekoliko sićušnih istorijskih detalja (čim su u igri nečastive sile, nezaobilazni Oda Nobunaga), Anno nudi za ono vreme tipičan spoj akcije i mračne (kvazi-horor) fantazije, najavljujući obilno krvoliptanje već u prvih nekoliko minuta. Samo zahvaljujući odličnom old-school crtežu, fantastičnom odabiru boja i pristojnoj (mada zastareloj) animaciji, ovaj anime uspeva da se, za jedan nestabilan stepenik, popne iznad proseka. Sa druge strane, skor zvuči suviše proračunato, dok Ashita E No Prologue u izvođenju Midori Karashime nema aspolutno nikakve veze sa setting-om (ali će se sigurno dopasti ljubiteljima pop muzike 80-ih). Uz plitku i klišeiziranu karakterizaciju, najslabija tačka Prokletstva je neuverljiv odnos Hikagea i Aye (i jedne i druge). Usled odsecanja udova i vađenja iznutrica, nije bilo dovoljno vremena da se likovima posveti više pažnje. :))
~Ninja Ryūkenden / Ninja Gaiden (Mamoru Kanbe, 1991)~
Za razliku od precenjenog, "wannabe intelligent" serijala Elfen Lied, istog reditelja, Ninja Gaiden je bar iskren u svom balansiranju između jednostavnog akcionog animea sa elemetnima fantastike 90-ih i američkog action-flick-a sa, recimo, Michael Dudikoffom ili J.C. Van Dammeom u glavnoj ulozi, iz istog (ili ranijeg) perioda. (Više od ovog i ne može, budući da je zasnovan na istoimenoj beat 'em up video igri.) U nešto manje od sat vremena, Kanbe ostvaruje svoju nameru, a to je da zabavi gledaoca. S obzirom na to da je (i ovde) glavni lik nindža, velika (možda čak i prevelika) pažnja posvećena je senkama, a paleta boja se pretežno sastoji od vrlo mračnih tonova. Old-school animacija i isto takva muzička pratnja, koliko god bili "sirasti", u sebi nose nešto prljavo, što u potpunosti odgovara ovom ostvarenjcetu. Likovi se mogu klasifikovati na sledeći način:
- Ryu - misteriozni i ćutljivi heroj
- Irene - dama u nevolji
- Dr. Ned Friedman - ludi naučnik, koji je navodno pronašao lek protiv raka ('oće to), a u stvari se bavi biotehnološkim eksperimentisanjem na ljudima, želeći da stekne moć Zlih Bogova poraženih u prošlosti (pogodite ko ih je porazio :D)
- Robert - cool & macho private detective type
- Sara - novinarka u lovu na eksluzivne vesti
- Jeff - bivši plaćeni ubica koji pokušava da vodi normalan život
Međutim, takvi kakvi jesu, nisu mogli biti bolje uklopljeni i međusobno povezani. Ovde se ipak sve svodi na sec-sec, puc-puc i predvidljivu završnicu.
~Samurai Spirits 2 - Asura Zenmaden (Kazuhiro Sasaki, 1999)~
Samurai Spirits, odnosno Samurai Shodown (na zapadu), je jedan od najpoznatijih serijala 2D i 3D borilačkih igara, kompanije SNK, začet još 1993. godine. Iako mnogi od boraca nisu samuraji, japanska verzija naslova naglašava "duh samuraja" koji je, navodno, u njima prisutan. Asura Zenmaden je nastavak filma Samurai Spirits (dostupnog samo sa sinhronizacijom na engleskom jeziku), tako da priča više deluje kao dopuna, nego kao celina, što stvara brojne praznine, dok su izvesni likovi obavijeni velom misterije. Igra mačevima, crna magija, "grudges from the past" i prstohvat slapstick-a je, u najkraćim crtama, ono što ispunjava dve polučasovne epizode. Povremeno, crtež je malo traljav, a ni animacija nije konstantno na zavidnom nivou. Spoj tradicionalnog i modernog zvuka, u kome ovaj prvi preovladava, najbolji je aspekt OVA-e, uz solidno izvedene scene tabanja. Nalik većini "fighting game-to-anime" ostvarenja, i Samurai Spirits 2 pati od "fans only" sindroma (a čak je i to pod znakom pitanja).
"There's nothing better than good wine after killing people."
No comments:
Post a Comment