6 Jun 2011

Paradoks Apostolski: Mehanizam Mazohizam

    U prostranoj sobi oljuštenih zidova, sa kojih su visili ostaci crvenih tapeta, njih troje je sedelo u tišini za zelenim stolom. Muškarac srednjih godina i guste, prosede kose pred sobom je imao list umrljane hartije sa spiskom pitanja. Pridržavajući naočari levom šakom, pretvarao se da ih pregledava s punom pažnjom, iako su mu misli zapravo lutale. Nasuprot njemu meškoljila se svetloputa i riđokosa devojka iza koje su se kikotali pijani oblaci, buljeći u upljuvano prozorsko staklo. Treća osoba je bila namrgođena, punačka žena u haljini sa napadnim cvetnim dezenom i dubokim dekolteom. Turpijala je nokte i povremeno bi ustala da kroz špijunku proveri čeka li ko ispred.
    “Da li vam je udobno?” – upitao je mladu sagovornicu.
    “Je l' se vi to šalite sa mnom? Ova stolica je toliko tvrda da bi i sam đavo na njoj propištao.”
    “Žao mi je, ali vam ne mogu dati svoju, jer bih prekršio pravila. Moja koleginica će vam doneti jastuče.”
    Ova ga ustreli prekornim pogledom, promrmlja nešto nerazumljivo (verovatno psovku), a potom ustade i izvuče jedan omanji prugasti jastuk iz stare komode bez prednjih nogara, umesto kojih su bile postavljene raskupusane knjige. Tako snažno ga je zavrljačila prema “osuđenoj” da jadnica umalo nije pala.
    “Hvala.” – uzvratila je nepatvorenom ljubaznošću, kako joj je lepo vaspitanje nalagalo.
    “Dobro, pošto ste se fino smestili, možemo da počnemo. Ovde piše da ste u osmoj godini odlučili da umrete.” – obrati joj se ispitivač.
    “Tako je.”
    “To je nemoguće. Vama je sada bar osamnaest.”
    “U pravu ste. Čekala je da postanem punoletna.”
    “Ko?”
    “Kako “ko”? Pa smrt, čoveče.”
    “Da, naravno... A otkud znate da ste mrtvi?”
    “Ne bih umela da objasnim. Jednostavno znam. Zar mislite da bih se sprdala sa tako ozbiljnim činom kakav je umiranje?”
    “Ne, ali meni delujete vrlo živo. Mogao bih da vas opipam, ali su mi izričito zabranili.”
    “I da vam nisu zabranili, ja vam ne bih dozvolila.”
    “Bojim se da niste u situaciji da pretpostavljate nemoguće... Dakle, mrtvi ste?”
    “Mrtva sam. Možemo li da nastavimo?”
   “Svakako.” – napisao je nešto nečitkim rukopisom, a potom ju je upitao: “Imate li rodbine?”
    “Ne. Sama sam. Mislim da sam odvajkada bila sama.”
    “A majka?”
  “To je opšteprihvaćena zabluda. Rađanje je ponekad apstraktan proces, pa ne podrazumeva baš uvek izlazak iz materinske utrobe.”
    “Zaista? Zanimljivo. Kako ste onda došli na ovaj svet?”
    “Možda nikada i nisam. Sve ovo bi moglo da bude kratkotrajan san, a vi i ja njegovi beznačajni sastavni delići. Nečija izmišljotina. Magla koja će se ubrzo povući.”
    “Besmislice!” – povisio je ton. “To su najobičnije besmislice! Molim vas da se saberete i odgovarate jasno, inače ću biti primoran da vas pre vremena kaznim.”
    “Oprostite mi, ali teško odolevam zagonetkama. Očekivala sam da ćete me bar vi razumeti.”
    Ona ženturača se nakratko zasmeja iz samo njoj poznatog razloga, a onda ponovo ućuta, izvuče bočicu jarkocrvenog laka iz velike, ružne torbe i produži manikir.
    “Ovaj posao bi trebalo da bude rutinski. Zato bih vas još jednom zamolio da se uzdržite od suvišnih, a naročito zagonetnih komentara i budete što jezgrovitiji. Ime?”
    “Boginja.”
    “Bolje onda i da ne pitam za prezime.” – verujući da je ispao duhovit, nacerio se sopstvenoj opaski.
    “Zanimanje.”
    “Student.”
    “Student... čega?”
    “Arhitekture.”
  “Lepo. I beskorisno. Kome su još danas potrebni arhitekti? Te zamlate... Baš mi je žao zbog vašeg izbora, ali šta je, tu je. Hobi?”
  “Pisanje haikua, slikanje fantazmagoričnih pejzaža, izrada mikro-skulptura... Dovoljno?”
    “Jeste. Da li biste želeli nešto da nam odrecitujete?”
    “Kiša je stala.
     Jarčevi su plakali.
     Tamno je jutro.”
    U tom času, neko je pokucao na vrata. Preduhitrivši lenju saradnicu, ustao je i otvorio ih. Četiri visoke figure lica prekrivenih jednookim, duguljastim maskama i pod belim ogrtačima koji su se vukli po podu stajale su nemo i nepomično.
    “Šta hoćete?!” – dreknuo je na strance.
    Ne obraćajući pažnju na neljubaznog domaćina, misteriozne persone uđoše u prostoriju gotovo lebdeći. Napolju su crni jaganjci trkčarali pustim ulicama, kada se iz stana na sedmom spratu začuo vrisak. U krošnji požutelog javora ležala je novorođena ćelava devojčica pegavih obraščića...

No comments:

Post a Comment