15 Jun 2012

Mirror Mirror (Tarsem Singh, 2012)

Nekada davno, u dalekom kraljevstvu, rodila se devojčica kože bele kao sneg i kose crne kao noć. Nazvali su je Snežana. Majka joj je umrla na porođaju, a otac ju je voleo svim srcem i odgajao je tako da, kad odraste, može da zauzme njegovo mesto. A onda je doveo drugu ženu, koja mu je, kako ona sama tvrdi, bila sve - i mesec i zvezde. Jednog dana, otišao je u mračnu šumu i otada ga više niko nije video. Na rastanku, kćerki je ostavio najdraži bodež. Nova kraljica, sebična, sujetna i zl(očest)a, okovala je zemlju u sneg i dovela je do bankrotstva, zabranjujući pastorki da napušta dvor. Sticajem neprijatnih okolnosti (koje uključuju sedmoricu bandita-akrobata na štulama), upoznala je bogatog princa Alcotta i odlučila da ga iskoristi, tj. da udajom za njega reši finansijske probleme...


Dekonstruišući čuvenu priču braće Grimm, ali i zadržavajući izvesne elemente iz iste, Tarsem Singh stvara komično intoniranu neo-baroknu fantaziju prevashodno namenjenu najmlađima i odraslim nostalgičarima koji još uvek nisu zapostavili dete u sebi. Za razliku od mračne originalne (i one holivudske sa lovcem), njegova verzija je dobroćudna (u čemu ne postoji ništa loše) i, istovremeno, protofeministička, uglavnom ljupka i povremeno zajedljiva, a povrh svega osvežavajuće staromodna i pomalo kapriciozna. Zaposeda je duh neodoljivih ekranizacija ruskih bajki iz prošlog veka i simpatičnog serijala Faerie Tale Theatre (1982-1987) koji je obeležio mnoga detinjstva osamdesetih. Od gledaoca zahteva da, na stotinak minuta koliko traje, pokuša da se vrati u doba nevinosti i jednostavno se prepusti magičnoj avanturi. Iako Tarsem nije stekao slavu zahvaljujući nepogrešivom pripovedačkom umeću, narativ je kristalno jasan i nosi poneko iznenađenje, a karakteri likova nisu u potpunosti predodređeni originalnim delom. 


Julia Roberts je vrlo zabavna u dvostrukoj ulozi autokratske kraljice-naratorke i ironičnog odraza u ogledalu. Pored nje, ističu se i harizmatični Armie Hammer kao šarmantno-bleskasti princ, vesela družina patuljaka, galamdžija neobičnih imena (ne računajući posvetu starijem Grimmu), i naravno, preslatka, umilna i eterična Lily Collins koja razoružava zagonetnim osmejkom, neodoljivo podsećajući na mladu Jennifer Connelly. U poređenju s Collinsovom, koja pored nežne ispoljava i svoju jaču, "robinhudovsku" stranu (i čije prenaglašene obrve uopšte nisu smetale piscu ovih redova), lepuškasta, ali prazna i drvena Kristen Stewart deluje kao još tragičniji izbor za Sandersov (relativno korektni) Snow White and the Huntsman.


Glavne zvezde filma, međutim, dolaze u formi metara i metara raznobojnih tkanina. Raskošni i raspamećujući kostimi Eiko Ishioke koja je, nažalost, preminula krajem januara ove godine, kao po običaju zaslužuju dubok naklon. Po svojoj (simetričnoj) ekstravagantnosti i ekscentričnoj eleganciji nadmašuju sve ranije kreacije ove umetnice, a u njih su ušivena i izvesna simbolička značenja, kojima su dopunjene ličnosti nosilaca (čak i onih marginalizovanih). Za prvo Snežanino pojavljivanje njena namera je bila da princeza bude "povezana sa prirodom", pa otud i ženstvena haljina sa kolibrijima, leptirovima i cvećem, da bi je na balu premaskirala u labuda, čija krila ukazuju na želju za slobodom, izvan maćehinog domašaja. Kao kontrast njihovoj lepršavosti stoje slojevite kraljičine toalete, sa visokim kragnama i oštrim ramenima, otelovljujući moć i opasnost. Maštovita i kitnjasta (tj. umereno kičasta) scenografska rešenja, inspirisana indijskom arhitekturom (eksterijer palate), odnosno jurtama i sojenicama u slučaju uvrnute tajne građevine za ogledalo (usred nepregledne vodene površine!), u savršenom su skladu sa Ishiokinim velelepnim dizajnom i nenametljivim, "diznijevskim" skorom Alana Menkena (The Little Mermaid, Beauty and the Beast, Aladdin, Pocahontas, Hercules).


Počev od kompjuterski animiranog prologa, u kome su protagonisti i antagonistkinja prikazani kao porcelanske lutke, pa sve do srećnog epiloga (začinjenog kemp-pesmom u bolivudskom stilu), Mirror Mirror je melem za oči, i četvrti dugometražni dokaz da je Tarsem Singh vrhunski majstor za ukusne vizuelne slatkiše (ali i da se, poput Sergeia Parajanova, jednog od svojih uzora, ne boji anahronizama). Zato ovu adaptaciju treba videti.

No comments:

Post a Comment