Tri godine NGboo Art-a

Pričinjava mi veliko zadovoljstvo to što na trogodišnjicu svog bloga mogu da objavim vest da će prvog dana u prvom bloku, na trećem Mikro festivalu amaterskog filma, u okviru takmičarskog programa biti prikazan i moj bezbudžetni eksperiment Tri... ili jabuka?, snimljen 2009-e. Ukoliko ste u mogućnosti, svratite do Ulične galerije u Beogradu i podržite organizatore i učesnike. Ono što sledi je kratka priča simboličnog naziva i pedeseta koju objavljujem na ovim stranicama...

TREZVENOST

    Napustio je kuću u tri sata po ponoći, ponevši sa sobom drveni malj i donji deo pidžame od zenane (boje čokoladnog mleka) koji je skinuo opraštajući se od kreveta. Vukući ono oruđe za sobom, izašao je na praznu, slabo osvetljenu ulicu i zagledao se u mesec. Izgledalo mu je kao da se ta velika, plavičasta lopta toliko cereka, da će svakog časa puknuti od smeha i poslati posmrtne ostatke da ga ubiju na mestu. Osećao je resku bol u stomaku, ali se na nju nije obazirao. Znao je da po svaku cenu mora da pobegne odatle, ali nije znao kuda.
    Prišlo mu je petonogo štene i popišalo mu se na bosa stopala, a potom je skočilo uvis i bacilo se na asfalt, pri čemu je popunilo rupu koju je slepi komšija namerno iskopao pijukom. Nakon par minuta, skuckanje je prestalo, jer se kučence verovatno ugušilo. Tamo gde ga je isprskala pseća mokraća, rasle su kraste iz kojih su cvetale krupne bele rade. Osmehujući se mirišljavim izraslinama, uputio se ka brdu iznad naselja u kome je živeo od rođenja, trideset i jednu godinu. Radovao se što će proći pored starog, zapuštenog groblja koga su se plašila sva deca iz kraja, osim riđeg dečaka bez oca. Odmakao je tek dvadesetak koraka od dvorišta kada je nagazio na gnjilu krušku. Hteo je da opsuje, ali mu neko dodade maramicu. Podigao je glavu i ugledao mršavu devojku u prozirnoj spavaćici, koja je otkrivala njene sićušne dojke. Iako nije imala usta, prozborila je:
    “Šta će ti taj čekić? Hoćeš da ubiješ nekog?”
    Obrisavši desni taban, zavrljačio je ubrus prema obližnjoj (nedavno postavljenoj) kanti i uspeo da ga ubaci u nju, što mu ranije nikada nije polazilo za rukom.
    “Možda…” – izgovorio je stidljivo. “Ovo je za samoodbranu.”
    “A, tako… To već menja stvari.”
    “Izvini ako sam indiskretan, ali… je l’ ti to mesečariš?”
    “Ja? Ma kakvi! Ustala sam da pomerim kazaljke na dedinom časovniku i na’ranim gluvu mačku, pa sam primetila da se nešto pomera napolju. Istrčala sam na ulicu i naletela na tebe. Imaš sreće što nikud ne polazim bez pakovanja papirnih maramica. Mnogo je danas bolesnog življa…”
    “Hvala.”
    “Nema na čemu. Nego, gde si ti krenuo u ovo ćoravo vreme? Zar se ne bojiš mraka.”
    “Ne mogu da ti kažem, a mraka se ne bojim.”
    “Ih! Pa, dobro, nema veze! Ionako me ne interesuje.” – okrenuvši mu leđa, vratila se u kuću.
   “Svašta.” – pomislio je u sebi. “Što li pričaju da je veštica? Ovako ljubazno i milo čeljade…”
   Slegnuvši ramenima, nastavio je svojim putem. Hodao je polako, spustivši pogled nadole i pazeći da ne ugazi ponovo u nešto gnjecavo (konjska govna, na primer, koja su se množila, otkako su se automobili pokvarili zbog lošeg goriva). Prošavši kuću pokojnih roditelja bivšeg gradonačelnika, koji se bavio sečenjem kesa u Fabrici Vudu-Plastike, stigao je do groblja i razočarao se prizorom koji mu se ukazao. Onde gde su nekoć dremale izanđane nadgrobne ploče, zatekao je tufnaste balone, napunjene helijumom i vezane za zarđalu armaturu. Beše mu žao kostiju koje su trulele ispod zemlje, ali se trudio da ne zaplače, jer je verovao da su mu suze otrovne.
   “Plači slobodno.” – obrati mu se staklena zmija, uspuzavši se uz stablo bez grana, obraslo u mahovinu. “Lepo sam im rekla da to ne rade, ali mene niko neće da sluša! I u zub sam se klela, ali ništa nije vredelo… Došlo mi je da ih zadavim, odem u policiju, priznam ubistvo i pošteno odrobijam dva-tri dana!”
    “Zašto nisi?”
    “Bije me loš glas. Da sam to uradila, ogovarali bi me još više.”
    “Je l’ zbog jabuke?”
   “Aha. Ali otkriću ti tajnu… Bila je crvljiva, a niko ne voli da zagrize meso dok jede voće. Probala sam, ali nije išlo.”
    “Nisi valjda.”
    “Hehe… Zezam te samo. Opusti se, saznala sam ja šta je tvoj cilj.”
    “Stvarno?”
   “Majke mi. Dojavila mi je srebrna kokoška čija sam jaja izvukla iz vatre. Sećam se tačno šta mi je rekla, ali ne smem da otkrijem, pokvariću iznenađenje.”
    “Hvala. Baš volim da se iznenadim.” – počešao se iza uveta i produžio dalje.
    “Pozdravi mi rođake!” – uzviknula je gmizavica.
   “Hoću!” – odmahnuo joj je i prepustio se novom talasu izgladnele tame.
   Prolazeći kroz bronzani šumarak koji je bio pod zaštitom gradske uprave (što ljude nije sprečavalo da povremeno uberu poneku biljčicu ili se poseru iza panja), naišao je na tri zečice, gole golcate! Stajale su nepomično i lile krvave suze. Prošao je pored njih polako, da ih ne uznemiri (pretpostavivši da su odskora udovice), a one ga šljepnuše po dupetu. Okrenuo se s namerom da im nešto dobaci, ali mu je to izletelo kroz nos i zalepilo se za najmanju šišarku stogodišnjeg bora. U tom trenutku, stigao mu je prevoz – leteći ćilim bez kočnica. Ukrcao se i seo, prekrstivši noge kao po običaju, da zagreje prste. Tokom kratkog leta izbrojao je dvanaest X-ova i devetnaest krugova u čarobnom tkanju. Iskočio je iznad podnožja brda, gde je obitavao živi mehur, mrzovoljan i pospan zbog reflektora koji su neprestano osvetljavali visoki betonski obelisk podignut na vrhu od novca namenjenog za izgradnju vrtića.
    “Šta ‘oćeš?!” – brecnu se na mladića. “Nisam ja trampolina, pa da svi skačete po meni. Zaobiđi me!”
   Izbegavajući raspravu sa očito razdraženim stvorom, prišao je najblažoj padini i počeo da se penje. Dva albino patuljka pridržaše ga za guzove i pomogoše mu da se lakše popne. Hteo je da im zahvali, ali obojica iznenada nestadoše. Na Velikoj Zaravni bilo je veselo, pošto se održavala šesto šezdeset i šesta Goblenijada u organizaciji Vile Ravijojle koja je proslavljala hiljadu i prvi rođendan. Njene sestre, dugokose lepotice zanosnih oblina, dočekale su ga pijane od crvenog vina, trčkarajući po mekoj plavičastoj travi i kikoćući se božanstvenim glasićima. Beli svileni šalovi lepršali su oko njihovih obnaženih tela, ni ne dotičući bledu, baršunastu kožu. Otpratiše ga do trona od požutelog lišća, na kome je sedela slavljenica, i kad zaćutaše ona ga upita:
    “Koju od nas bi želeo da uzmeš za ženu?”
   Osvrnuo se oko sebe i za oko mu zapade oniža crnka napućenih usana i širokih bedara, pa pokazujući prstom na nju, reče:
    “Ovu… I da ne zaboravim, pozdravila vas je staklena zmija.”
   Uskliknuvši u znak odobravanja njegovog izbora, uzeše mu malj i pidžamu i baciše ih u vatru, a njegovu nevestu i njega odvedoše do šatora od grubog, izvezenog platna i prepustiše ih prvoj bračnoj noći. Jedno drugom priznali su nevinost, da bi ubrzo shvatili kako njena stidnica i njegovo spolovilo treba češće da komuniciraju narednih sedmica.
    Da im idućeg jutra Ćelavi Kurjaci nisu polomili kičme, možda bi imali i poroda…