12 Jun 2012

Aalterate (Christobal de Oliveira, 2011)


Obnažena devojka u komi, materijalizovana od sitnih, crnih čestica, pluta u belom, bestežinskom prostoru. Na njenoj koži pojavljuje se mreža krivih, nepravilnih linija. U flešbekovima vidimo put i napukli vetrobran automobila. Odjednom, iz nje izrastaju vlaknasti entiteti nalik puzavicama, čije kompleksne, nesavladive forme, uvijajući se i preplićući se, lagano zauzimaju iskonsku prazninu koja je okružuje... Halucinogena i hipnotišuća fantazija Aalterate predstavlja uspešan pokušaj debitanta Christobala de Oliveire da vizualizuje poslednje pulseve života, odnosno odvajanje duše od tela, pri čemu ni jedno ni drugo više ne pripadaju umirućem, već prirodi ili nekoj višoj sili. Nežne, vazdušaste slike sa početka postaju sve intenzivnije (ili je bolje reći agresivnije?) i turobnije, ne gubeći nimalo od svoje sofisticiranosti i umetničke vrednosti. Prožete eteričnom muzikom Maximea Drouillarda, one vas vode do umirujućeg epiloga - konačne smrti žrtve nesreće. Ova snoviđajna minijatura blistavi je primer primene kompjuterske animacije za nešto daleko suptilnije od onog na šta smo navikli kada su glavnotokovska ostvarenja u pitanju.

No comments:

Post a Comment