10 Feb 2012

San br. 5, 6 & 7 / Muzički predah uz Nightwish

Kad poznate ličnosti krenu u pohod na snove... :))
-------------------------------------------------------------------------------------------
Izgubio sam se na putu do glavne autobuske stanice u Beogradu (koji, uzgred budi rečeno, uopšte nije ličio na sebe). Na ulicama nije bilo ni prolaznika, niti automobila. Naišao sam samo na iskeženu beskućnicu, obučenu u crveno i naslonjenu na čeličnu ogradu, i na velikog crnog psa koji se zaleteo prema meni i preskočio me, čim sam se popeo na vrh obližnjih stepenica. Lutajući još koji minut među žutim soliterima konačno sam stigao tamo gde sam se uputio, seo na klupu da odahnem, izvadio kartu i shvatio da nije čekirana. Šalter se nalazio na nekoliko desetina metara odatle i morao sam da prođem kroz restoran i poslastičaru kako bih do njega dopreo. Tamo su me dočekala dvojica službenika, a jedan od njih bio je Srđan Predojević. Obavestili su me da u autobusu više nema mesta, pa sam morao da izmišljam neke priče, ne bi li mi učinili uslugu. Uspeo sam da ih ubedim, a ovaj što vodi jutarnji program prokomentarisao je da bih mogao da se bavim glumom. Po povratku, ponovo sam se izgubio...
-------------------------------------------------------------------------------------------
Za trpezarijskim stolom u kući mog rođenog strica sedeli smo moj mlađi brat, članovi benda Nightwish i ja. Bivša pevačica finskih simfo-metalaca, Tarja Turunen, namestila se u čelu i pevala je na sav glas, zbog čega je hrana menjala i oblik i ukus. Kada sam ispraznio tanjir, otišao sam do kuhinje da se napijem vode. Namrgođena strina me je nemo posmatrala i prstom mi pokazala gde da ostavim čašu. Radna površina na kojoj se jedna već cedila, pritiskajući vlažnu krpu, bila je postavljena pod uglom od bar petnaestak stepeni, pa sam se pitao kako to da ništa s nje ne klizi...
 
-------------------------------------------------------------------------------------------
Nakon što me je upoznala sa sredovečnim probisvetom koji je ličio na Johna Hurta, u posetu mi je došla Madonna. Bilo je toplo, pa smo sedeli u dvorištu, na belim baštenskim stolicama od plastike. Iz nekog razloga, stalno je zabacivala glavu unazad, što me je nerviralo i činilo mi se nepristojnim. Tokom razgovora o najnovijem filmu Meredith Monk (čijeg naziva se ne sećam, zato što isti ne postoji), spomenuo sam Book of Days i Ellis Island. Rekla je da je odgledala oba, ali sam prozreo njenu laž. (Bilo ju je bilo sramota da prizna da nema predstavu o čemu govorim.) Odjednom, moj otac je izašao iz garaže i počeo da postavlja kratke i uzane trupce i da oko njih rasipa ljuske od oraha. Pitao sam babu, koja je u tom trenutku skupljala osušeni veš sa žice, o kakvom se tu običaju radi, ali mi je ona dala nejasan odgovor: "Sad će da ih polije vodom, kako bi lakše presekao metlu."

No comments:

Post a Comment