Eve no Jikan sam odgledao još pretprošle godine, ali o njemu nisam pisao na blogu, pa zato prenosim (neznatno doterane) utiske sa nekolicine foruma. :)
-------------------------------------------------------------------------------------------
Koncept koji je začet još u kratkometražnom Mizu no Kotoba (Aquatic Language, 2002), Yoshiura je razradio u ONA-i Eve no Jikan iz 2008-e, da bi, u dugometražnom filmu, koji šest epizoda objedinjuje i dopunjava, priča dobila konačno obličje. Nije nikakava novina da se radnja smešta u budućnost gde su sintetički organizmi postali uobičajena pojava, ali je ovo ostvarenje malo drugačija, pitoma i umiljata, zverka.
Rikuo je srednjoškolac koji svoju mehanizovanu sluškinju Sammy, tretira kao alat (iako joj se povremeno obraća kao biću od krvi i mesa, zbog čega ga starija sestra stalno zadirkuje). Kada na GPS uređaju, koji mu omogućava da je prati, dečak primeti da se u poslednje vreme ona sve više osamostaljuje, odlučuje da zajedno sa svojim najboljim drugom Masakijem sazna kuda to ide. Tako dolazi do kafića "Eve no Jikan" (Time of Eve) u kome je diskriminacija zabranjena, pa zato iznad glava čovekolikih androida nema "oreola" koji izvan objekta otkrivaju njihov pravi identitet. U toj "sivoj zoni", oni se ponašaju slobodnije, pokazujući da AI može da poseduje i emocije. Uz "evland" kafu, vlasnicu Nagi i stalne posetioce, ljubavnike Kōjia i Rinu, brbljivu Akiko, majušnu Chie i njenog staratelja Shimeija, ozbiljnog i misterioznog Setoroa, Rikuo će naučiti da "ljudi" ne moraju nužno biti od krvi i mesa, odnosno da principi tzv. "Ethics Comitee"-a nisu ispravni.
Opuštena, prijatna, optimizmom obojena atmosfera je toliko osvežavajuća, da prosto poželite da onakvo mesto zaista postoji i da tamo možete da sednete i proćaskate sa nekim od protagonista koji su, zahvaljujući odličnom scenariju i seiyūima, vrlo uverljivi i, sa svim svojim ćefovima, beskrajno zanimljivi. Kako opisane situacije pripadaju futurističkoj svakodnevnici (u kojoj važnu ulogu igraju zakoni robotike Isaaca Asimova), film bi se mogao opisati kao naučnofantastična "slice of life" drama, sa elementima sofisticirane komedije. Za razliku od melanholičnog Pale Cocoon (2005), Eve no Jikan je pitak i gotovo bezbrižan. U specifičnom i jednostavnom dizajnu likova i pozadina (posebno minimalističkih enterijera sa detaljima koji prostoru pružaju toplinu), umerenim bojama, fluidnoj animaciji (izvanrednom spoju tradicionalne i kompjuterske tehnike), neuobičajenim pokretima kamere i laganoj muzici ogleda se Yoshiurina težnja da stvori nešto po čemu će biti prepoznatljiv. Gledanje ovog animea jednako je slušanju koncerta kakvog talentovanog pijaniste…
No comments:
Post a Comment