Stiropor na Snegu

 (Bajka-škrtarica koju je Tej A'su ispričao Šaranu pred spavanje
jedne snežne večeri)

    “U zemlji letećih slonova, džinovski leptirovi vode glavnu reč. Bele mačke nose monokl i cipele sa visokim potpeticama, a crne im zavide na štiklama. Revanširaju im se ušmrkavanjem ustajalog mleka, ali im to ne ide od šape. Na prozore malih i zaobljenih kuća navučene su neprozirne zavese iza kojih se skrivaju razmažene princeze sa svinjskim njuškama. Slepi unuci uče mlade babe da jašu konje sa zmijskim repovima, a one im posle izvlače uši, pa zato, jadni, liče na magarce.

   Grad na krajnjem severu zove se Stiropor na Snegu. Tamo je dugonogim vrapcima zabranjen pristup otkada su počela da se rađaju deca bez usta. Roditelji ih se odriču pre polaska u predškolsko i odvode u rudnik plišanih igračaka, gde ih vaspitavaju obogaljene harpije, kažnjene za pokušaj samoubistva. Tačno u 21:02 očerupane guvernante odlaze na počinak, a mališane posećuje vila Idila. Hrani ih čarobnim pasuljem kroz pupčanu vrpcu i intenzivno priprema za Veliki Ustanak. Šest sati kasnije, isparava zajedno sa crvenom maglom.

    Arahnija, najstarija i najlepša devojčica, i Krustaceo, najhrabriji i najsnažniji dečak, treba da proslave punoletstvo. Razmenjuju poglede ispunjene gorčinom, uzimaju svilene ešarpe kojima izvlače rudu i dave dežurne kreštulje. Ubrzo savladavaju i sve ostale, uz svesrdnu pomoć pedesetak drugova. Pijana od zadovoljstva što su njene vekovne protivnice konačno mrtve, Idila dolazi u pratnji Vetrogonja i sklapa brak između dvoje devetnaestogodišnjaka. (Jednu godinu izgubili su na kocki.) Na licima im se pojavljuju otvori i po prvi put u životu puštaju glas. Njihov krik podseća na zavijanje pustinjskih puževa. Tokom raskošnog slavlja pije se medovina sa Olimpa i razbijaju se dijamantske čaše. Jedu se plave rotkve i zelene šargarepe koje su za tu priliku dopremili bezubi zečevi iz obližnjeg plastenika. Iduće noći uspaljeni supružnici će začeti stvorenje koje će ubiti kralja Moljca i kraljicu Papilonideju, ali im niko neće biti zahvalan zbog toga…”
     Tu se Tej zakašlja, a potom nastavi:

   “Plod njihove lažne ljubavi nosiće ime koje niko neće umeti da izgovori i zato će biti nesrećan… ili nesrećna, ako se rodi pod uticajem  punog meseca.”
     “Je l' to kraj?” – upita ga Šaran, zevajući.
     “Recimo da jeste. Primećujem da ti se spava.”
     “Onako. I nije ti nešto ova bajka.”
   “A ko kaže da je bajka? Ovo je uspavanka koja će te štititi od sopstvene senke – one koju si zaboravio da poneseš po izlasku iz vode.”
   “E, onda može da prođe! Laku noć!” – spustio je vlažne kapke na umorne oči, a mladić ga ušuška i isključi lampu.